Zloslutni oblaci na nebu Evrope
Sa pariske železničke stanice Gar D´Est, u sklopu kompozicije koja ide za Cirih, putnicima za Strazbur predviđeni su posebni vagoni. Ta kola za Strazbur se podvrgavaju detaljnoj kontroli. Stanična hala je puna do zuba naoružanih policajaca. Nedelja je posle podne, sva je prilika da se evropske birokrate, ali i mnogi poslanici evropskog parlamenta, vraćaju u Strazbur, na posao. Posle nekoliko časova, posmatram ih sa prozora svog kupea kako se iskrcavaju na peron strazburške železničke stanice i pitam se, da li ti evropski funkcioneri, na rukovodećim pozicijama, osećaju izvesnu grižu savesti. Ime Evrope je u devedesetim godinama delovalo poput čarobne reči, a danas se često koristi kao psovka. Naročito u Istočnoj Evropi. Ali nije bolje ni u Zapadnoj Evropi, i tamo jačaju glasovi evroskepticizma i buja euforija nacionalne države, mada još sve to nije poprimilo alarmantne razmere. Institucije su stabilne, političke stranke se izmenjuju na vlasti, poverenje birača dobija čas desnica, čas levica. Ali zabrinutost je opravdana, jer u međuvremenu sve više jačaju ekstremno desne snage. Prema rezultatima istraživanja rasploženja građana u Francuskoj, moguće je da će Sarkozija na mestu predsednika Republike naslediti predstavnica krajnje desnice, Marina Le Pen. Ona zastupa nešto umerenije stavove od svog oca, Žan-Marija Le Pena, prestala je sa antisemitskim ispadima, ali jednako, kao njen otac, uzburkava javnost šireći ksenofobiju i francuski nacionalizam. Namerava da u Francuskoj ukine evro. Ohrabrujuća je okolnost da su na njene ekstremističke stavove najoštrije reagovale političke snage sa desnog centra, što znači da francuska desnica pouzdano zna da njen najveći neprijatelj nije levica, nego krajnja desnica. Veoma se nadam da neće ponoviti onu grešku koju je učinio nemački desni centar uoči Hitlerovog dolaska na vlast, kad se u strahu od levice, svrstao na stranu Hitlera. Naravno, Marina Le Pen ima i na to svoj odgovor: ja nisam ni desničarka, ni levičarka, nego Francuskinja – kaže. A to je upravo ono na šta prosečni ljudi osetljivo reaguju. Oni su, naime, razočarani današnjim političkim jezikom Unije, koji je posve posiveo i postao nepodnošljivo hermetičan. Vremena se brzo menjaju, u kriznoj situaciji se problemi i pitanja nagomilavaju, ali nema autentičnih političara koji bi ponudili autentične odgovore. Ovo stanje pak otvara puteve svakovrsnim demagozima, koji nude strastvene, ali lažne i privlačne odgovore. Evropski očevi u Brislu i Strazburu oprezno taktiziraju, i ne žele da primete da se nad Evropu nadvijaju zloslutno tamni oblaci.
U Konstanci
Lagana šetnja u Konstanci. Osma godišnjica ubistva Zorana Đinđića. Idealisti sanjare o tome kako bi sve bilo neuporedivo bolje da ga nisu ubili. A skeptici misle, da je ostao živ, sad bi on bio za sve kriv. Šetajući se Konstancom, pomišljam na to da je Đinđić u ovom gradu doktorirao, i koliko ga je često pominjao u redakciji Književnih novina, gde smo se krajem osamdesetih često sretali. I od tada jednako mislim da su se u njemu neprestano borili idealist i pragmatik. Pisao je protiv „diskretnog šarma” neoliberalizma, ali kad je došao na vlast, njegovi saradnici su postali od reda nemilosrdni neoliberali. Slične protivurečnosti karakterišu i njegov život, i njegovu smrt. Nije baš bio popularan političar, ali posle smrti postao je legenda. Njegovu legendu su gradili i oni koji ga u životu baš i nisu voleli. A ta legenda nam često služi samo zato da lakše zaboravimo sopstvena, neostvarena obećanja. Ali, na ovu godišnjicu, ne bi bilo zgoreg razmisliti i o tome, zašto se još čeka s rasvetljavanjem političke pozadine Đinđićevog ubistva. Legenda bi bar toliko zaslužila.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 18.03.2011.
Peščanik.net, 19.03.2011.
