Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 10. krugu 2. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Intelektualci i rat) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 30.5.1992.
Dok sam slušao izlaganja u okviru ovog ciklusa o intelektualcima i ratu, stalno su mi padala na pamet bezbroj puta postavljana pitanja – zašto i kako je moguće da poznati disidenti, ljudi koji su se borili za ljudska prava u doba titoizma, danas tako zdušno napadaju mirovne akcije, pacifiste, i sami učestvuju u proizvodnji nacionalnih netrpeljivosti koje su u osnovi ovoga besmislenog rata.
Moja generacija se formirala u sukobu sa staljinizmom vodeći borbu za „socijalizam sa ljudskim likom“. Nacionalisti svih boja danas žestoko napadaju idejne protagoniste te borbe kao ljude koji su služili kao legitimacija Titove diktature, ljude koji su vodili spor u okviru jedne porodice. Kao da skoro svi veliki sporovi ne počinju kao sporovi u okviru porodice, da bi iz njih nikli raskoli, razdvajanja, nova traganja i novi počeci.
Borba za „socijalizam sa ljudskim likom“ bila je pre svega borba za ljudska prava, demokratske slobode, slobodu pojedinca, prava na kritiku svega postojećeg, za odgovornu i kontrolisanu vlast. I ovi zahtevi nosili su u sebi subverzivne elemente delegitimacije jednog totalitarnog režima. Pobuna studenata 1968. godine bila je prvi praktični čin te delegitimacije.
Posle te godine nastupilo je dugo vreme selektivne represije režima, usmerene, pre svega, na one koji će biti isključeni sa Beogradskog univerziteta, i u tim godinama smo preživljavali naša preumnjenja, promene u načinu mišljenja i razumevanja realnosti u kojoj živimo, pripremajući se za aktivnosti koje će nastupiti u posttitovskom periodu.
Ne ulazeći u moralne motive bilo čijeg angažmana iz ove grupe bivših disidenata, nastojim da odredim teorijska izvorišta onih koji su na razne načine učestvovali u pripremanju i stvaranju manifesta srpskog nacionalizma objavljenog u Memorandumu SANU, dokumentu koji je podstakao i opravdavao planove „Velike Srbije“ i time stvarao nacionalne netrpeljivosti među narodima bivše Jugoslavije. Naša disidentska grupa se podelila na one koji su od samog početka izbijanja rata bili veoma uporni neprijatelji toga rata i one koji su se usmerili na „apstraktni pacifizam“, „nepatriotski patriotizam“, optužujući pacifiste da su izgubili osećaj odgovornosti prema vlastitom narodu. Filozofi, koji se po vokaciji svojoj bave opštečovečanskim problemima, počeli su da napuštaju stanovište „opštečovečanske emancipacije“ i traže puteve slobode za svoj narod u stvaranju „Velike Srbije“. Filozofija prakse se od teorije univerzalno ljudske emancipacije pretvorila u teoriju nacionalne emancipacije. Kako je to bilo moguće?
Za neke protagoniste ove filozofije, paradigma prakse je nosila u sebi neizdiferencirano razumevanje tog pojma, takvo tumačenje prakse koje je vodilo ka sve većem razumevanju teorije kao ciljno racionalnog projekta budućnosti. Njihove teorijske konstrukcije „izmene sveta“ izdvojene su „iz glave“; oni se javljaju kao mandatori istine o budućnosti. Ovakva „filozofija prakse“ bila je zarobljenik metafizike, subjekt-centriranog uma iz kojeg niče napoleonovski sindrom intelektualca, njegove pretenzije da određuje pravac razvoja društva i instrumentalizuje druge ljude za oktroisane ciljeve. Filozofija koja normira „svetlu budućnost“ ne vidi drugog i drugačijeg kao sagovornika. Umesto komunikacije sa drugačijim mišljenjima u okviru koje se javlja potreba za argumentom, nastupa doktrina prema čijim postavkama treba da se oblikuje identitet zajednice. Projekat budućnosti se tu ne nalazi u okviru racionalnog diskursa, usmerenog na bolji argument, već je zasnovan na oktroisanju unapred određenih vrednosti. Tu „etika uverenja“ potpuno potire etiku odgovornosti, tu angažman za postavljene ciljeve potire zahtev za usaglašavanjem i sporazumevanjem, tu je netrpeljivost prema onome što se ne uklapa u okvire proklamovanog bitni odnos prema svemu drugom i drugačijem. Umesto angažmana koji se gradi na razumevajućem saznanju, niklom iz dijaloške prakse, javlja se normiranje budućnosti i praktički angažman kao decizionizam, samovolja u procesu odlučivanja. U okviru doktrina se nikad ne traži racionalno opravdavanje ciljeva koji se proklamuju. Projekcije budućnosti su tu prisilne i ostvarive samo preko ukidanja različitih mišljenja, oslanjanjem na političku moć. Time se jedino može objasniti kako i zašto su se nekadašnji disidenti, koji su se odupirali samovolji jedne diktature, okrenuli ka novim nosiocima političke moći kao uporišnim tačkama realizacije svojih projekata budućnosti. Boreći se protiv jedne prisile, protiv jedne samovolje, oni nisu došli do razumevanja onih struktura mišljenja, vesti, institucija iz kojih prisila niče – suštine volje za moć i subjektivističkih projekata budućnosti zasnovanih na toj volji. Za doktrinarni način mišljenja nije toliko bitno šta čini sadržaj projekata budućnosti. Boreći se protiv jedne prisile, protiv jedne samovolje, oni nisu došli do razumevanja onih struktura mišljenja, svesti, institucija iz kojih prisila niče – suštine volje za moć i subjektivističkih projekata budućnosti zasnovanih na toj volji. Za doktrinarni način mišljenja nije toliko bitno šta čini sadržaj projekata budućnosti. To može da bude projekat „ostvarenog komunizma“, ali i projekat nacionalne emancipacije. Svi ti projekti su autoritarni, upravo zato što se u okviru njih „dijalog“ javlja kao polemos, rat, borba da se drugo i drugačije mišljenje pobedi i isključi. Mnoge žrtve totalitarizma postale su nosioci novih isključivosti ako se njihov način mišljenja nije oslobodio doktrinarskog tumačenja sveta, ako su iz starog duhovnog horizonta nasledili ambicije da postanu novi proroci, propovednici, misionari, projektanti nove budućnosti.
Volja za moć je ovde motiv i cilj tumačenja sveta. Snaga doktrinarnih vizija počiva na bezgraničnom samouverenju u svoju poziciju povlašćenog izricatelja istine o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Memorandum SANU najbolje ilustruje taj tip intelektualca kod nas. Memorandum je njihov dar srpskom narodu, dar u obliku programa samoosvešćenja srpstva. U tom dokumentu nećemo naći teorijsku analizu onih uslova pod kojim se u svetu života može omogućiti rast demokratskih potencijala našega društva, koji je moguć samo preko razvijanja sposobnosti svih građana za „komunikativno delovanje“, za sporazumevanje. Memorandum je pisan jezikom kvazi-teorijskih analiza. U njemu se ništa teorijski argumentovano ne objašnjava, njime se samo normira i propisuje. Kad jezik izgubi dimenzije racionalnog objašnjenja i tumačenja, njegova performativna, ubeđivačka snaga postaje moguća samo kada je oslonjena na političku moć i upućena masi. Time se može objasniti kako su i zašto nekadašnji disidenti postali pobornici srpskog populizma, ne uviđajući da su njime zaprečene sve demokratske reforme, ojačan plebiscitarni cezarizam i omogućen velikosrpski šovinizam. Udvaranje masi, udvaranje narodu ovde je nerazdvojno povezano sa autoritarnom težnjom za manipulacijom masama. Tako „majstori“ jedne jedine, svoje vlastite istine, koju daruju narodu kao cilj njegovog samoosvešćenja postaju arbitri na javnoj političkoj sceni. Oni drže terazije pravde i istine u svojim rukama arbitrirajući među svim onim ciljevima koji se spontano u društvenom životu jave. Njihove teorije su uvek velike priče o prošlosti i budućnosti. Prošlost je okamenjena u „teologiju smisla istorije“ koja se gradi po slici i prilici postojećih pragmatičkih političkih ciljeva. Oni su arbitri koji rešavaju šta je istinska istorija srpskog naroda i ne dozvoljavaju bilo kakve oblike pluralizma u tumačenju istorije. A budućnost koju projektuju je uvek „svetla“. Njihove projekte će uvek budućnost opravdati. „Sigurno će doći dan čija će svetlost obasjati našu istinu i mi ćemo se videti kao narod slobode i pravde, narod sposoban i vredan da gradi i stvara, narod dobrih duševnih, plemenitih ljudi“ (D. Ćosić, Borba, 7.1.1993). U okviru ovih teorija postoji jedan paradoks kojeg njihovi tvorci nisu ni svesni – ako je izvor istine, pravde i dobrote sam narod, zašto bi profete i proroci imali kao svoj osnovni zadatak da ga nagrađuju svojom istinom. Iza ovog prividnog paradoksa krije se težnja za ideološkom okupacijom sveta života, ideološkim programiranjem kojim će se izolovati sve što odstupa od programa i ciljeva ljudi željnih volje za moći. Uvek na rečima demokrate, doktrinirani projektanti budućnosti su, pre svega, isključivi – samo oni poseduju istinu. Takvo posedovanje istine će uvek proizvesti nekrofilični svet, svet u kome se neutrališe, izoluje ili proglašava za neprijateljstvo sve ono što je van ovako programirane budućnosti. Doktrinar nikada ne uči od drugih, on hoće samo da podučava druge. Njegove priče o ljudskoj prirodi, ljudskoj suštini, njegovog naroda, imaju za cilj da iz ovih „znanja“ izvedu jednu autoritarnu etiku. U „teorijama“ ovih planera nema prostora za slobodnu ličnost i slobodnog građanina.
Slobodno društvo postoji samo tamo gde postoji slobodno područje duha, područje oslobođeno planera i njihovih proračuna, njihovih vizija. Kraj doktrinarstva je prvi uslov za novi početak, za pojavu otvorenosti prema svemu što se javlja kao težnja da se razume svet i gradi prema ljudskoj slici i prilici. Tek u tom društvu demokratski otvorenih dijaloga neće biti više prognanika, disidenata. Biti izgubljen za saživot sa drugim slobodnim ljudima, znači uvek i gubitak autentičnosti. Zato doktrinari tako liče jedni na druge. Zato je njihova misao prepuna prepoznatljivih klišea ideološkog mišljenja u okviru kojih se gubi smelost za vlastito traganje za istinom. Metafizičko, doktrinarsko mišljenje u osnovi počiva na principu „istinito je ono što posednik istine čini“. To je poznati stari princip teonmskog, teokratskog principa „svetlo je sve ono što sveci čine“.
Filozofija prakse stvorene u našoj zemlji šezdesetih godina nije u sebi nosila samo ovu mogućnost doktrinarnog dokrajčenja. Nosila je i mogućnost otvaranja ka savremenim tokovima filozofskog mišljenja kojim se prevazilazi metafizika subjektiviteta i iz nje izrasle pretenzije za oktroisanjem budućnosti. Raskoli među bivšim praksisovcima su se desili upravo u ovoj ravni – dovršetka doktrinarnog marksizma i otvaranje ka novom mišljenju protiv svake metafizike.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 19.02.2023.
DRUGA SRBIJA