Đilas premijer

Teško je oteti se utisku da je izlaznost na izbore značajno potcenjena. Kolone glasača su se sjatile na biračka mesta, barem u Beogradu. Dugo nismo videli takvu gužvu na biralištima. Jedino alternativno objašnjenje bilo bi da je glasanje bilo nedopustivo loše organizovano, što samo po sebi baca senku na rezultate.

I prema objavljenim rezultatima, SNS se dosta okrunio i izgubio veliki broj glasača koji su se gotovo ravnomerno raspršili na sve preostale partije i koalicije. „Glavna opozicija“, koalicija Ujedinjeni, gotovo da nije profitirala od tog pada rejtinga vladajuće stranke i zabeležila je dosta skroman rezultat pokazavši da nije u stanju da kapitalizuje na greškama protivnika. To su dva glavna gubitnika 3. aprila; svi ostali su, razumljivo, zadovoljni postignutim.

Pokazalo se da je raspad DS-a nenadoknadiv gubitak za srpske demokratske i proevropske snage. Desetogodišnje rastakanje jedne snažne, organizovane i profesionalizovane stranke je demokratski opredeljene građane učinilo siročićima. Čini se da je upravo to ono što nekadašnji birači DS-a najviše zameraju svojim nekadašnjim liderima, više nego greške koje su činili dok su bili na vlasti. Taj segment biračkog tela je fragmentiran na desetak grupacija koje nikako ne uspevaju da se organizaciono i idejno konsoliduju i pruže pravu alternativu SNS-u. Najgore je to što se čini da smo dosta daleko od stvaranja ozbiljne političke organizacije koja bi zastupala ideje demokratije i uređenog društva.

Stabilan rezultat desničarskih, fašističkih i protofašističkih organizacija nije nikakvo iznenađenje. Sa vrha su sve vreme paralelno slate dve poruke: jedna „državna“, šatro uglađena i sa kravatom, i druga ultranacionalistička, za koju su korišćeni jutarnji programi na Pinku i Hepiju, kao i ulični murali i fašističke falange, kojima su preplavljeni naročito Vračar i Liman. Zbog toga nema nikakve sumnje da su te stranke pod direktnom kontrolom vlasti, kao zamena za vec olinjale i umorne radikale, koji se baš zgodno javljaju podeljeni sa tri, tek da im slučajno ništa bezobrazno ne bi palo na pamet.

Takođe je jasno da je Beograd odbacio naprednjačku vlast i njen višegodišnji jaram. Da je biračima bila ponuđena neka bolja alternativa, poraz SNS-a bi sasvim sigurno bio jasan i ubedljiv.

Međutim, postizborni događaji su zasenili same izbore. Od zatvaranja birališta i obraćanja javnosti glavnih aktera počela je da se nazire jedna potpuno nova realnost. Predsednik nije pomenuo SPS kao mogućeg koalicionog partnera (kasnije smo saznali da ga je Dačić uzalud zvao čak 12 puta), konstatovao je da je Srbija skrenula udesno usled rata u Ukrajini, ali je primetio i da su lošije prošla dva aktera, a to su SNS i Đilasova koalicija koji su se međusobno napadali dok su se ostali time koristili. Zatim je Zorana Mihajlović izjavila da zna „ko neće biti premijer“, da bi ubrzo usledio i javni tv flert dva zakleta protivnika, koji je doveo i do zvaničnog sastanka na Andrićevom vencu.

Čini se da je na pomolu novo prekomponovanje političke scene, a razgovor o ponavljanju izbora u Beogradu zvuči samo kao izgovor, dok je primarni cilj da polako počnemo da se navikavamo na novi dvojac. Premijerka je naprasno postala „Ana iz Jarkova“, Vulin izgleda ide u Kinu, dok Šapića ni Šerlok Holms ne može da pronađe i ne treba da se začudimo ako se u Nemanjinoj pojave neki sasvim novi ljudi. Rat u Ukrajini je iz korena promenio važnu datost u srpskoj unutrašnjoj politici, a to je spoljni faktor. Sedenje na više stolica više ne dolazi u obzir i Srbiji je potrebna nova vlada, koja ce biti prihvatljiva za trećeg koalicionog partnera, koji je dan pred izbore sleteo u Beograd. Izbor je očigledno pao na Dragana Đilasa, koji je ionako verovatno već umoran od opozicionarenja i čekanja Godoa. A predsednik je više puta pokazao sklonost ka bivšem kadru „žutih“, od Malog preko Vesića, pa evo sad do Đilasa.

Vladu će verovatno napraviti SNS, SSP i manjine, i u njoj će biti puno „nestranačkih ličnosti“. Ona će komotno zasesti u centar i razjuriti ka međusobno udaljenoj margini kako desničarske satelite (koji će sasvim sigurno disciplinovano odigrati svoju ulogu – na kraju krajeva vežbaju je već decenijama) tako i autentične i nekorumpirane proevropske grupacije, atomizovane i nejake, koji će se neminovno naći u situaciji da u određenom broju slučajeva podržavaju neke poteze Vlade, pre svega uvođenje sankcija Rusiji, dok istovremeno trpe teror desničara i nipodaštavanje od strane vlasti.

Proevropska opozicija je zbunjena i kao da nije svesna šta se događa. Ona je rascepkana, neorganizovana i nema jasno definisanu politiku, ni lidera oko kojih bi se utegli i spremili za borbu. Dok mi brojimo ono što verovatno ni bog otac ne bi prebrojao, na drugoj strani su karte izgleda već podeljene.

Peščanik.net, 13.04.2022.