Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ranije ovog meseca stigla je jedna dobra vest iz Velike Britanije: Prospekt kotidž, nekadašnje primorsko boravište pokojnog Dereka Džarmana, kupila je dobrotvorna organizacija Fondacija umetnosti. Džarman, filmski stvaralac i likovni umetnik, kupio je malu kuću u Dandžnenesu u Kentu 1986, iste godine kada je saznao da je HIV pozitivan. Tu je živeo do 1994, do svoje smrti u pedeset drugoj godini. Kolibu je nasledio njegov višegodišnji partner Kit Kolins. Posle Kolinsove smrti od tumora na mozgu 2018. godine, strahovalo se da će koliba i prateća bašta, koju je Džarman dizajnirao i održavao, biti prodate privatnom vlasniku. Džarmanovi prijatelji rastrčali su se da obezbede novac i da je kupe. Među njima su Tilda Svinton, koja je započela glumačku karijeru u Džarmanovim filmovima, Dejvid Hokni, kog je Džarman upoznao šezdesetih godina 20. veka i kostimografkinja Sendi Pauel – ona je na aukciji prodala odelo od ameriken platna koje je nosila u sezoni dodeljivanja nagrada, ukrašeno potpisima više od dvesta poznatih ličnosti, među njima i Eltona Džona i Hoakina Finiksa. Poznatim ličnostima pridružilo se i preko 8.000 pojedinaca i tako je prikupljeno više od četiri miliona dolara.

Prospekt kotidž, koliba do koje je Džarman iz svog londonskog stana stizao vozom i zatim taksijem, izgleda kao dečji crtež kuće. Napravljena od šindre obojene u crno, koliba ima dva velika žuta prozora, po jedan sa svake strane žutih ulaznih vrata. Na kosom krovu je dimnjak. Koliba je nekada bila na samoj ivici vode, a danas je ispred nje pust seoski put i široka obala koja se spušta ka moru. Samo dete tako neobično kao što je bio Džarman moglo je da iza kolibe nacrta nuklearnu elektranu, koja od 1965. godine stoji na tom ravnom, vetrom šibanom terenu. Džarman ju je opisao kao „veliki prekookeanski brod koji je usidren na nebeskom svodu i blista od svetlosti: bele, žute, crvene“. I samo dete tako maštovito kao Džarman moglo je da napravi ispred svoje kuće neobičnu baštu, u kojoj se ne nalaze samo ruže, šafrani i žbunje imele, već i kameni aranžmani i kaktusi (Dandženes je jedan od najsuvljih, najsunčanijih krajeva Britanije, s gotovo pustinjskim terenom). Džarman – među čijim filmovima su Sebastijan (na latinskom), o mučeništvu tog sveca, Karavađo, u kom se Tilda Svinton prvi put pojavila na filmu, i Plavo, film koji je napravio kad je izgubio vid – redovno je obrađivao svoju baštu. Pokazaće se da je to bio jedan od njegovih finalnih stvaralačkih projekata. „Nije to turobna bašta“, napisao je Džarman u Modernoj prirodi, dnevniku o svom životu u kolibi, objavljenom 1991. „U njenim krugovima i kvadratima ima humora – tu je vilinski prsten za male trogloditske vilenjake – tu je kameni notni zapis davno zaboravljene muzike, u predačkom krugu kome svakog jutra dodajem poneku notu.“

Fondacija umetnosti namerava da otvori kolibu za radni boravak umetnika. Za one od nas koji neće imati priliku da rade među Džarmanovim zidovima – i za sve nas koji smo u ovom času zatvoreni u svojim kućama i možemo da uživamo u spoljašnjem svetu samo kroz prozor, Moderna priroda, koju je 2018. ponovo objavio Ventidž, nudi okrepljujuće i vrlo dirljivo putovanje u Džarmanovu svest i navike posmatranja. Ta knjiga je čudesno hibridno delo; u njoj se baštovanski dnevnik – „jutros se rascvetala prva divlja ruža; a divlje bulke otpuhnule su i rasejale svoje latice do ručka“ – prepliće sa Džarmenovim sećanjima na detinjstvo provedeno u strahu od strogog oca, oficira Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. „Moj otac je leteo kroz rat u svom Velington bombarderu pravo kao kocka, nikad ne izbegavajući protivavionsku odbranu“, priseća se Džarman u jednom trenutku. „Kad sam imao četiri godine, izbacio me je kroz prozor i svađe su postale strašne. I ostale su takve tokom celog mog detinjstva.”

Džarman se upisao na Kings koledž u Londonu 1969, a kasnije u umetničku školu Slejder. „Teško da je London ‘svingovao’“, piše on. Jedini znak avangarde bio je jedan student čije su pantalone bez manžetni „uzdrmale školsku trpezariju“. U Modernoj prirodi su i vinjete iz Džarmanovog Londona, koji je, naravno, tokom njegove mladosti postajao seksualno opušteniji, kao i on sâm. Džarman, koji nije krio svoju dijagnozu – zato što, po sopstvenim rečima, nije bio u stanju da čuva nijednu tajnu – pravio je katalog napredovanja bolesti, noćnih znojenja i dnevnih napada hladnoće. „Dok se znojim u cik zore, ja, ‘krivac i žrtva’ boleštine, želim da posvedočim o tome da sam vrlo srećan i da ću to biti sve dok živim, o tome da sam bio deo omražene seksualne revolucije i o tome da ne žalim ni zbog jednog koraka i ni zbog jednog susreta iz tog vremena“, napisao je u septembru 1989.

Džarmanu je postavljena dijagnoza side u vreme kad još nije bio pronađen efikasan tretman protiv virusa. To se dogodilo i mnogim njegovim prijateljima, čiju bolest i smrt beleži u knjizi s mračnom bespomoćnošću. Govori o telefonskom razgovoru sa Huardom Bruknerom, filmskim rediteljem, u Njujorku, aprila 1989, kad su samo dve nedelje delile Bruknera od smrti. „Ne znam da li je razumeo ijednu reč – samo duga ćutanja i duboko, bolno ječanje“, piše Džarman. „Praznina tog ječanja čiji odjek opasuje svet preko satelita“. Dok se suočava sa smrću svojih prijatelja, razmišlja o svojoj. „Odbijam da poverujem u sopstvenu smrtnost ili u statistiku koja postavlja ogradu oko modernog sveta nalik zidu od bršljenja oko uspavane lepotice“, piše on. „Ceo život sam proveo ne uklapajući se, zašto bih sad paničio i uklopio se u statistiku?“ Na drugim mestima su, ipak, suze.

Čitanje Džarmanovih zapisa iz vremena epidemije side danas, u izolaciji zbog tekuće pandemije korona virusa, pruža snažan doživljaj. Više od četvrt veka posle Džarmanove smrti, svet je tih kao uspavana lepotica, dok se u bolnicama smrti umnožavaju kao oduvane latice bulki oko Džarmanove kolibe. Ali čitanje Džarmana u ovom trenutku začudo pruža i utehu. On uspeva da izrazi doživljaj zastrašujućeg i nepoznatog. Džarmanovi opisi napredovanja bolesti popunjavaju praznine o kojima samo slutimo kad čitamo izveštaje lekara sa intenzivne nege ili gledamo retke televizijske snimke iz bolnica za zaražene novim korona virusom. Tokom višenedeljnog boravka u bolnici s temperaturom koja nije spadala, uz rendgenska snimanja pluća i vađenje krvi iz arterija, Džarman piše sa živopisnom preciznošću o zemlji bolesti i intenzivne nege. Posle više meseci prestravljenosti od noćnih znojenja, on kaže: „Krevet je sasvim mokar, ali sam odlučio da se ne plašim znojenja i da u njima uživam. To je kao da odlučiš da uživaš u kiši umesto da trkom tražiš sklonište“. Otpušten je iz bolnice, ali se ubrzo opet tamo vratio s teškom upalom pluća.

„Sablasni šišmiši gušenja jate se uveče u mojim plućima i ostaju da tu prenoće“, piše on. „Nema ničeg tako strašnog kao što je strah od gubljenja daha u napadu kašlja. Priklješten plišanim krilima slepih miševa, bacam čaršave“. Usred te krize Džarman razmišlja o tome kakav će mu nadgrobni spomenik biti postavljen – beli ili crni mermer? „Sestre su protrčale“, nastavlja. „Nemaju dovoljno osoblja. Kiseonik odlazi u mehurićima. Noću tutnji kao nabujala reka. Lekari brinu da bi se sunce moglo ugasiti pre vikenda. Kažem im da ne brinu: pre nego što mu istekne vreme, on će možda poželeti da ga isključi“. Džarmanov grob je obeležen jednostavnim kamenom od škriljca na koji je urezan njegov potpis, u crkvi Sent Klementa, u selu Old Romni u Kentu, nekoliko kilometara od Prospekt kotidža.

Rebecca Mead, The New Yorker, 13.04.2020.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 09.05.2020.

KORONA VIRUS