Možda će neko ovaj tekst shvatiti kao nepotrebno razbacivanje tako potrebne pozitivne energije, ali ostajem uporan u stavu da ovoj vladi nije uputno davati carte blanche pre nego što je uopšte počela da dokazuje svrhu svog nastajanja – ako je uopšte ima. Ovakvu Vladu Republike Srbije niko normalan nije mogao priželjkivati. To su mogli da žele samo ljudi koji imaju motiva i načina da se u taj apsurdni poduhvat “ugrade”.
Ova tvorevina je plod protivprirodnog bluda između svih aktera srpske političke scene, uz asistenciju Brisela i Vašingtona. U tom smislu, svi koji su učestvovali u njenom stvaranju su krivci, a isključive žrtve smo mi – glasači.
Majski izbori su nam doneli dobre i loše vesti.
Prva dobra vest je da, bar neko vreme, nećemo slušati i gledati kako Vojislav Koštunica, neuspešni pretendent na presto kneza Lazara Hrebeljanovića, herostratski “brani” Kosovo.
Veoma dobra vest je da su radikalima dobrano potkresana krilca, pa ćemo, opet bar za neko vreme, moći da odahnemo od pretnje koju oni predstavljaju.
Oduševljenu dobrodošlicu zaslužuje činjenica da se reč „Evropa” u političkoj Srbiji više ne izgovara poluglasno i u strahu da ćeš umesto odgovora dobiti srboljubni pozdrav od Koštuničinih štićenika iz Obraza,Nomokanona ili, ako ti se posreći, magistra i doktora marksizma, ministra za Kosovo (i obligatnu Metohiju) i evrofobičnog šefa Katedre za evropske integracije na FPN, Slobodana Samardžića licno!
Loša vest je da je zločinačka organizacija, od milošte zvana SPS, dobrim delom zahvaljujući državničkoj viziji Borisa Tadića i njegovom srdačnom Give-me-five! sa Ivicom Dačićem – oprana od odgovornosti za unesrećivanje miliona ljudskih bića u Srbiji i okruženju.
Ono što smo pozdravili kao dobre vesti ostaće, međutim, u ravni mogućeg zbog načina na koji je ova vlada sastavljena. U pitanju je fanatično insistiranje njenih tvoraca da se „ispoštuje” već uvrežena tradicija da se u ovoj sluđenoj zemlji vlade sastavljaju u skladu sa načelima lojalnosti umesto kompetencije, poslušnosti umesto inicijative, trulih nagodbi umesto zdrave kompeticije. Ovde važi i do savrsenstva dovedeno pravilo „puter na glavi umesto mozak u glavi”: možeš imati tri doktorata sa Sorbone, Hajdelberga ili Harvarda, ali će veću težinu pri ocenjivanju tvoje kooperativnosti uvek imati ono što piše u tvom dosijeu kod Radeta, Krleta ili široj javnosti manje poznatog Pere, Mike ili Laze.
Ovoga puta nećemo o kentaurskoj koaliciji Tadić-Dačić. Teška srca pomirićemo se sa stavom da je to nužno zlo, ali nikada nećemo prihvatiti da je ta koalicija spasonosno strateško savezništvo dve “srodne stranke koje imaju iste programe”. Ako ste me naterali da progutam govno, nemojte me ubeđivati da ste mi servirali čokoladu!
Nećemo ni o glomaznosti te interesne grupe: u ovoj zemlji je reč sinekura odavno izgubila ubojitost zbog koje su je Latini skovali. Nećemo ni o pet principa, na kojima tobože počiva ova vlada (uzgred, i prethodna je počivala na tim principima, pa je sada počivša). Papagajsko ponavljanje pet principa ne može da sakrije činjenicu da su oni surogat spiska otvorenih pitanja jednog društva, nad kojima se koalicioni partneri u normalnim zemljama dogovaraju kako će ih zajednički rešavati. To je obično obiman dokument sa obavezujućim potpisom svih strana i – to se zove koalicioni sporazum.
U ovoj zemlji se neko doseti da formuliše nekoliko principa, koje kritičari sa zahvalnošću prihvate kao brz i jednostavan način utvrđivanja šta sve ta vlada nije učinila. Onda se principi zavežu kao svilena mašna na paket, koji sadrži trange-frange nagodbe: ko će tokom nastupajuće vladavine kao svojim biciklom moći da upravlja ministarstvima, javnim preduzećima, medijima, ambasadama i parama poreskih obeznika puni sopstvene, rođačke i stranačke džepove.
Nećemo ni o stavkama u biografijama novih ministara, u kojima su pobrojani uspesi u bavljenju resorima na čije su čelo postavljeni, jer tih uspeha – nema.
Zadržimo se zato na kompetentnosti. Podsetimo samo na novoproizvedenog ministra za ekologiju i prostorno planiranje, Olivera Dulića. Doduše, ne dadoše mu da prokopa tunel do drugog skupštinskog zdanja (evo prilike za Slavicu Đukić-Dejanović: da na glasanje stavi još jedan tunel, Tunel pomirenja, od beogradskog Andrićevog venca do one lipe u Požarevcu), ali mu se odužiše prilikom da kao lekar polumrtvim Pančevcima bar ukaže prvu pomoć, kada već neće da prestanu da ih truju.
Tu je i Petar Škundrić, kome će višedecenijsko iskustvo u oblasti tekstilnih vlakana neosporno pomoći da ovdašnje rudarstvo i energetiku najzad izvede na pravi put (i usput dovrši poslove oko Bora, NIS-a…).
Tu je i već legendarni Slobodan Milosavljević koji je preuzimajući ministarstvo poljoprivrede maja 2007. hrabro priznao da se – baš ne razumem u poljoprivredu, ali ću naučiti. A kada bilo ko u Srbiji mora da prizna da se baš ne razume – to znači da priznaje da o tome ne zna baš ništa. I taman se ponadasmo da je ministar počeo da uči nešto o poljoprivredi, kada ga prekomanovaše u ministarstvo trgovine i usluga. Nama ostaje da mu čestitamo i zaželimo da što pre nauči nešto i o tome.
Tomica Milosavljević je dobio još jednu priliku da korisnicima zdravstvenih usluga u nedogled nabraja oblasti u kojima još nismo dostigli evropski nivo, ali “samo što nismo”.
Ovlašan pogled na biografije i kvalifikacije novih ministara ukazuje na zanimljivu situaciju njihovog poznavanja stranih jezika: bar desetoro njih ne može da se zakloni ni iza na brdovitom Balkanu omiljene fraze “služim se… jezikom”.
Nemamo, dakle, puno razloga da se radujemo novoj vladi, a ni jedan da je unapred podržimo. Boris Tadić više ne krije da se, prkoseći slovu i duhu ustava kojeg je na prevaru oktroisao zajedno sa Koštunicom, prihvatio zavođenja predsedničkog sistema. Možemo se samo nadati da će on i njegov najnoviji ortak Ivica Dačić sprovesti bar deo onoga za šta dobijaju podsticaje (i pritiske) iz Evropske unije. Očekivati bilo kakvu inicijativu na tom planu od njih samih, ili njihovih zaštitnika iz SANU, bilo bi smešno čak i u zemlji poput Srbije.
Peščanik.net, 08.07.2008.
