Razgovor vodili Marc Brost i Petra Pinzler

 
Profesore Agion od kada savetujete Fransoa Olanda?

Stupili smo u kontakt pre godinu dana, jer tada još uvek nije imao ekonomskog savetnika. On je bio jedini u redovima levice koji je uopšte govorio o budžetskom deficitu i potrebi da se on smanji. Pomislio sam: „Ovaj čovek misli ozbiljno“. Tih dana sam napisao jedan članak o krizi i njenim posledicama koji se svideo Olandu. Onda sam okupio još nekoliko ekonomista i otišli smo na sastanak sa njim.

Kako bi konkretnije objasnili vaš posao kao savetnika?

Na početku smo razgovarali o Evropi i ekonomskoj politici, onda smo organizovali veliku konferenciju, a u međuvremenu mu saljem SMS-ove, je je veoma zauzet.

Šta vas fascinira kod Olanda?

On je moderni socijaldemokrata, koji razume da su važne tri stvari: rast, socijalna pravda i budžetska disciplina. Bez budžetske discipline nema prostora za politiku rasta. Bez rasta ne možemo očuvati budžetsku disciplinu na duži rok. A socijalna pravda je nužan preduslov da građani prihvate mere štednje.

Mnogi bi u tome pre videli protivrečnosti: Jedni žele rast, drugi štednju.

Verujem da nisu u pravu. Verujem da će i nemačka kancelarka shvatiti da nije u pitanju situacija ili – ili. Ako je budžetska disciplina neophodna kako bi jedna zemlja mogla pod povoljnijim uslovima pozajmljivati novac i tako podsticati rast, onda je toj istoj zemlji potreban rast kako bi se budžetska disciplina mogla održati. Bez rasta ljudi gube poverenje i ne žele da se žrtvuju.

Smatraju vas jednim od najrenomiranijih ekonomskih eksperata sveta. Šta predlažete Olandu?

Oland nije staromodni kejnzijanac. To treba da znate, jer je to suštinska razlika u odnosu na ranije socijalističke političare. Savetovao bih mu da podstiče „stratešku državu“. To je država koja investira kako bi tržište rada učinila dinamičnim, koja finansira obrazovanje i koja podstiče mala i srednja preduzeća. Kako bi to postigli i istovremeno smanjili deficit, moramo reformisati poreski sistem i štedeti u neproduktivnim sektorima.

To sve istovremeno ostvariti čini se prilično neizvodljivim.

Nemačka je upravo to uradila. Tu je na delu vrlo pametna država i vrlo aktivna industrijska politika kojom upravljaju pokrajine. Imate mnogo programa za srednja i mala preduzeća, a osim toga sprovodite veoma aktivnu politiku tržišta rada koja se tokom krize pokazala uspešnom. Ne smemo zaboraviti i vrlo aktivne sindikate i izvanredni socijalni dijalog. Problem je što na međunarodnom nivou malo o tome govorite. Skloni ste prikrivanju ovih činjenica.

Kako to objašnjavate?

Možda se Angela Merkel plaši da druge zemlje neće pokazati istu disciplinu. Ali postoje načini da se ovo sprovede.

Šta bi preporučili kancelarki da ste njen savetnik?

Prvo bih joj objasnio da su gospodin Oland i ostali političari Evrope jasno razumeli poruku krize, jer i oni smatraju budžetsku disiplinu veoma važnom.

Ali Oland hoće da ponovo pregovara o Fiskalnom paktu!

Pogrešno ste razumeli. On želi da dopuni Fiskalni pakt. I ja sam uveren da bi zemljama koje su ozbiljno štedele ali su u recesiji, koja je gora nego što se očekivalo, treba dati još vremena. Ovakvu fleksibilnost Fiskalni pakt potpuno isključuje. Uzmite na primer Francusku. Nema dileme da moramo reformisati zdravstveni i penzioni sistem i smanjiti birokratiju na svim nivoima, ali ove reforme se ne mogu sprovesti za mesec dana. Verovatno da štednjom i reformama možemo smanjit deficit, ali ako rast ove godine bude niži od očekivanog, potrebno nam je više fleksibilnosti u samom paktu – kako bi prionuli na strukturne reforme. Kancelarka bi trebalo da prihvati ove zahteve i da učini određene ustupke.

U Nemačkoj smatraju da bi se u tom slučaju sve raspalo.

U ovoj debati meni nedostaje jedna važna stvar: nije dobro da svuda precrtavamo crvenim flomasterom. Ko štedi na visokom obrazovanju smanjuje potencijal za rast, što nije slučaj kad je reč o uštedama u administraciji. Ovo važi svuda, pa i u Nemačkoj. Zato bi trebalo da poštedimo investicije koje podstiču rast.

Šta bi još trebalo da uradi Angela Merkel?

Treba da zajedno sa ostalim šefovima država poveća kapital Evropske investicione banke. Nemačka bi trebalo da doda 10 milijardi evra. Takođe treba da dozvoli da EU fondove aktivnije koriste zemlje koje sprovode reforme, kao i da prihvati veću inflaciju u Nemačkoj. Za evro zonu to bi bila inflacija od dva procenta a za Nemačku nešto više.

Inflacija ovde budi veliki strah.

Znam da je to nemačka trauma, ali ja ne govorim o hiperinflaciji već o inflaciji između tri i četiri procenta. Tako biste drugim ekonomijama u EU pružili preko potreban predah.

Šta mislite o evro obveznicama?

Mislim da je to razuman predlog pod uslovom da makroekonomski rizici među pojedinim zemljama nisu previše različiti i da vlade pristanu da se odreknu svoje finansijsko političke autonomije. Možda bismo mogli početi sa evro obveznicama za Francusku, Nemačku i Beneluks. Ali tada bi njihove budžete morale kontrolisati EU institucije.

Fransoa Oland želi uvođenje obveznica za celu evro zonu.

Ali samo radi finansiranja tačno određenih projekata.

Šta se mora još uraditi kako bi spasili evro?

Bankama u južnoj Evropi potrebna su nova sredstva od ECB-a i Fonda za stabilnost. Zemljama na jugu potrebno je oprostiti dugove. Ne vidim drugi način da Grčka, Španija i Portugalija ponovo stanu na noge.

Mnogi eksperti u Nemačkoj smatraju da izlazak Grčke iz evro zone ne bi bila tako loša opcija zato što bi to smanjilo opasnost od širenja krize. Privatni investitori su svoj novac odavno povukli.

To je pogrešno. Izlazak Grčke bi bio vrlo, vrlo skup. Francuska bi istog trenutka izgubila 80 milijardi evra, a u čitavoj Evropi bi se pojavio problem likvidnosti, španske i portugalske banke bi ostale bez novca jer bi panične štediše ispraznile svoje račune. Ako Grčka ode, ljudi će se pitati ko je sledeći? Ovde očekivanja igraju važnu ulogu. Ne smemo zaboraviti posledice bankrota Lehman Brothers-a.

Šta onda predlažete?

Dajte Grcima malo prostora. Ublažimo uslove i zahtevajmo odgovarajuće reforme. Potrebno je strpljenja. U Grčkoj mnogi još uvek ne plaćaju porez. Šta bi bilo kada bi novi radikalni levi savez u Grčkoj ozbiljno pristupio prikupljanju poreza ili bi to makar pokušao? EU bi sledeću vladu mogla brzo da kontaktira i da zaključi ovakav ugovor: Pomoći ćemo vam pri prikupljanju poreza, a vi izvršite reforme i pridržavajte sa dogovora sa EU.

To traje!

Da, moramo biti strpljivi, a mnogi će morati da promene svoje stavove i odstupe od svojih pozicija. Verujem da nemačka vlada merama štednje želi malo da kazni Grke. To me podseća na film Mihaela Hanekea Bela traka…

… koji i nemački ministar finansija voli da pogleda…

… u kome postoji jedan sveštenik koji stalno kažnjava i udara. Tako se Nemačka ponaša u Grčkoj, ali time će na kraju i sebi naškoditi.

Kako objašnjavate takvo ponašanje?

Vašoj ekonomiji ide dobro tako da Nemci ne vide nikakvu opasnost. Mogli biste se pitati: zašto da plaćamo za druge? Polako primećujete da dobra vremena neće trajati večno ako recesija divlja svuda po Evropi i osećate da možete dosta izgubiti ukoliko nestane evro. Vaš izvoz će doživeti ogroman pad, a nešto imovine koju ste uložili van zemlje ćete izgubiti.

Šta mislite, da li će Oland promeniti Evropu ili Evropa njega?

Oland je veoma pragmatičan, zato ne verujem da će biti većih konfrontacija sa ostalim evropskim političarima. To ste mogli videti prilikom nedavnog NATO samita. Sve je prošlo prilično opušteno, iako je Oland ostao pri stavu o povlačenju francuskih trupa iz Avganistana do kraja godine. Pretpostavljam da je Angela Merkel na početku imala određene rezerve prema njemu zato što ga je posmatrala očima Sarkozija koji ga je stalno predstavljao kao starog levičara. Sada mislim da se njen stav promenio.

Dil koji Merkel i Oland treba da postignu je na dohvat ruke: reč je o budžetskoj disciplini protiv rasta, a pošto Oland u principu nema ništa protiv discipline, razgovaraće se o tome kako što brže pokrenuti evropsku ekonomiju.

Zašto vi niste ušli u vladu? Zar ne želite javnu funkciju?

Više volim delovanje putem ideja i tekstova nego kroz politiku. Za nju i nisam nešto posebno nadaren. Volim istraživanja, rad sa studentima i kolegama sa Harvarda. To je moj svet.

 
Philippe Aghion, nagrađivani ekonomista, profesor na Harvardu i savetnik Fransoa Olanda. Predmet Agionovih istraživanja su aktivnosti države u pogledu podsticanja privrednog rasta. Njegovi stavovi teško se klasifikuju, jer ne pripada ni kejnzijancima ni neoliberalima. Protiv je prekomernog zaduživanja, a isto tako i protiv onih koji forsiraju minimalnu državu. Prema njemu, vlade treba da istovremeno reformišu, štede i strateški investiraju.

Die Zeit, 24.05.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 28.05.2012.