Vladimira Putina možemo pobediti tako što ćemo preplaviti evropsko tržište prirodnim gasom frakovanim u Americi, uverava nas industrija. U prilog rastućoj antiruskoj histeriji, američkom Kongresu predstavljena su dva zakona – jedan u Predstavničkom domu (H.R. 6), drugi u Senatu (S. 2083) – kojima bi se olakšao izvoz tečnog prirodnog gasa, navodno u ime podrške Evropi dok se skida sa Putinovih fosilnih goriva, i unapredila američka nacionalna bezbednost.

Kori Gardner, republikanski kongresmen koji je predstavio jedan od zakonskih tekstova tvrdi da bi “protivljenje ovom zakonu bilo kao da smo spustili slušalicu dok nas naši prijatelji i saveznici zovu upomoć”. I to može biti tačno – ako prijatelji i saveznici rade za Chevron i Shell korporacije, a hitan poziv upućuju radi očuvanja profita usred smanjenog priliva konvencionalne nafte i gasa.

Da bi ova ujdurma upalila važno je ne obraćati pažnju na detalje. Kao što je recimo činjenica da veći deo tog gasa verovatno neće stići do Evrope – jer se ovim zakonima predviđa prodaja gasa na svetskom tržištu bilo kojoj zemlji članici Svetske trgovinske organizacije.

Ili činjenica da industrija već godinama ubeđuje Amerikance da moraju prihvatiti rizik po svoju zemlju, vodu i vazduh koji proističe iz hidrauličnog lomljenja (frakinga) kako bi omogućili da njihova zemlja ostvari “energetsku nezavisnost”. A sada, iznenada i na prevaru, cilj se promenio u “energetsku bezbednost”, što očigledno znači prodaju povremenog viška frakovanog gasa na svetskom tržištu, a time i stvaranje energetske zavisnosti drugih zemalja.

Iznad svega, važno je da se ne primeti da bi izgradnja neophodne infrastrukture za izvoz gasa u tim razmerama odnela silne godine za dobijanje dozvola i konstrukciju – samo jedan terminal tečnog prirodnog gasa može koštati sedam milijardi dolara, mora se napajati iz ogromne mreže gasovoda i kompresorskih stanica, i zahteva sopstvenu elektranu samo za energiju potrebnu da gas hlađenjem pretvara u tečnost. Dok se ovi ogromni industrijski projekti ne izgrade i ne stave u pogon, Nemačka i Rusija mogu postati najbolji drugari. A do tada će se tek malobrojni sećati da je kriza na Krimu bila izgovor koji je gasnoj industriji poslužio da ostvari svoje snove o izvozu, bez obzira na posledice po zajednice u kojima se vrši fraking ili planetu koja se kuva.

Ovaj talenat za upotrebu krize u svoju korist nazivam doktrinom šoka, i ona ne pokazuje znake povlačenja. Svi znamo kako doktrina šoka radi: u vremenima krize, bilo stvarne ili izazvane, naše elite umeju da se pod izgovorom hitnosti zalete u nepopularne mere koje su katastrofalne za većinu. Naravno da ima primedbi – od klimatologa koji upozoravaju da metan ima snažan uticaj na zagrevanje, ili lokalnih zajednica koje ne žele ove visoko rizične izvozne luke na svojim voljenim obalama. Ali ko ima vremena za diskusiju? Hitno je! Zovu upomoć! Prvo usvojite zakone, posle razmišljajte o njima.

Mnoge industrije dobro izvode ovu ujdurmu, ali niko ne koristi tako vešto suspenziju razuma u doba krize kao globalni gasni sektor.

Tokom poslednje četiri godine gasni lobi je ekonomsku krizu u Evropi koristio da bi zemlje poput Grčke navodio da put iz dugova i očaja traže u otvaranju svojih predivnih i osetljivih mora za bušenje. Slične argumente koristi za pravdanje frakinga širom Severne Amerike i Britanije.

Sada je kriza dana ukrajinski sukob koji se koristi kao buldožer za obaranje razumnih ograničenja na izvoz prirodnog gasa i prihvatanje kontroverznog dogovora sa Evropom o slobodnoj trgovini. A kakav je to dil: još više ekonomija slobodnog korporativnog zagađenja i još više gasova koji zadržavaju toplotu i truju atmosferu – i sve to kao odgovor na energetsku krizu.

U tom kontekstu vredi se setiti – što je vrhunska ironija – da su upravo klimatske promene kriza koju industrija prirodnog gasa najveštije koristi.

Nema veze što je jedinstveno rešenje za klimatsku krizu dramatično proširenje procesa vađenja energenata frakingom, a što u našu atmosferu oslobađa ogromne količine metana koji destabilizuje klimu. Prema najnovijim procenama Međuvladinog panela za klimatske promene metan je jedan od najmoćnijih gasova sa efektom staklene bašte – 34 puta moćniji u zadržavanju toplote od ugljen-dioksida. A to važi za period od preko 100 godina, pri čemu ova odlika metana vremenom slabi.

Daleko je važnije, tvrdi biohemičar Robert Hovart sa univerziteta Kornel, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za emisije metana, posmatrati uticaj u periodu od 15 do 20 godina, kada je potencijal metana za globalno zagrevanje zaprepašćujućih 86 do 100 puta veći od ugljen dioksida. “U tom vremenskom rasponu rizikujemo vrlo ubrzano zagrevanje”, rekao je Hovart.

I zapamtite: ne gradite multimilijarderske delove infrastrukture ukoliko ne planirate da ih koristite makar 40 godina. Dakle na krizu zagrevanja naše planete reagujemo tako što gradimo mrežu ultra-moćnih atmosferskih rerni. Jesmo li poludeli?

Ne znamo koliko se metana zapravo oslobađa bušenjem i frakingom, i čitavom priručnom infrastrukturom. Dok industrija prirodnog gasa tvrdi da je to “manje nego emisije ugljen dioksida kod uglja”, zapravo nikada nije sistematski izmerila svoja curenja metana koji isparava u svakoj fazi ekstrakcije gasa, obrade i distribucije – od obloge izvora i ventila u kondenzatoru do napuklih gasovoda ispod harlemskih kvartova. Sama gasna industrija je 1981. izmislila mudro geslo da je prirodni gas “most” ka budućnosti čiste energije. To je bilo pre 33 godine. Dugačak most. A daleke obale još nema na vidiku.

Kada je 1988. u svom istorijskom svedočenju klimatolog Džejms Hansen upozorio Kongres na urgentan problem globalnog zagrevanja – Američko gasno udruženje počelo je eksplicitno da oblikuje svoj proizvod kao odgovor na “efekat staklene bašte”. Nisu gubili vreme, drugim rečima, da se nude kao rešenje globalne krize koju su delom i sami izazvali.

Upotreba krize u Ukrajini za širenje globalnog tržišta pod izgovorom “energetske bezbednosti” mora se sagledati u kontekstu ovog neoborenog rekorda kriznog oportunizma. Jedino što ovoga puta mnogo više nas zna gde leži stvarna energetska bezbednost. Zahvaljujući radu vrhunskih istraživača kao što je Mark Džejkobson i njegov tim sa Stanforda, znamo da se do 2030. svet može u potpunosti okrenuti obnovljivim energentima. A zahvaljujući najnovijim, alarmantnim izveštajima Međuvladinog panela za klimatske promene, znamo da je taj put naš egzistencijalni imperativ.

To je infrastuktura koju bi trebalo urgentno graditi – a ne ogromne industrijske projekte koji će nas oterati u još dublju zavisnost od opasnih fosilnih goriva. Tačno je da će ta goriva biti potrebna tokom tranzicije, ali ima ih više nego dovoljno: izuzetno prljave metode ekstrakcije kao što su katranski pesak i fraking naprosto nisu neophodne. Kako je upravo ovih dana rekao Džejkobson: “Nisu nam potrebna nekonvencionalna goriva da bismo stvorili infrastrukturu za potpuni prelazak na čiste i obnovljive energije vetra, vode i sunca za sve naše potrebe. Možemo se osloniti na postojeću, i uz novu infrastrukturu [obnovljive generacije] obezbediti energiju za proizvodnju ostatka čiste infrastrukture koja će biti potrebna… Konvencionalna nafta i gas su više nego dovoljni.”

Na Evropljanima je sada da svoju želju za emancipacijom od ruskog gasa pretvore u zahtev za ubrzanom tranzicijom ka obnovljivim energentima. Takva tranzicija – na koju su se evropske zemlje obavezale prema protokolu iz Kjota – može se lako sabotirati ako se svetsko tržište preplavi jeftinim fosilnim gorivom frakovanim iz američkih podzemnih stena. I zaista, udruženje Amerikanci protiv frakinga koje predvodi borbu protiv olakšanog izvoza tečnog gasa, blisko sarađuje sa svojim evropskim kolegama kako bi se ovo sprečilo.

Odgovor na pretnju katastrofalnim zagrevanjem naš je najvažniji energetski imperativ. Ne možemo sebi priuštiti da nas ometa najnovija ujdurma kriznog marketinga industrije prirodnog gasa.

The Guardian, 10.04.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 15.04.2014.