Nju Orleans, Katrina, 2005, foto: Reuters

Nju Orleans, Katrina, 2005, foto: Reuters

Odlomak iz knjige “No is not enough: Defeating the new shock politics / Ne nije dovoljno: kako poraziti novu politiku šoka”

Dok sam izveštavala s područja pogođenih katastrofama, ponekad sam imala nelagodan osećaj da ne posmatram samo krizu koja se događa ovde i sada, već da nazirem budućnost – da slutim kuda će nas odvesti put kojim idemo ako ne zgrabimo volan i ne promenimo pravac. Kada slušam Donalda Trumpa i vidim kako očigledno uživa u stvaranju atmosfere haosa i destabilizacije, često pomislim: ovo sam već videla u onim čudnim trenucima kada mi se činilo da virim kroz odškrinuta vrata naše budućnosti.

Jedan od takvih trenutaka sam doživela u Nju Orleansu posle uragana Katrina. Posmatrala sam kako horde privatnih vojnih preduzimača silaze u poplavljeni grad i traže načina da profitiraju od katastrofe, dok se hiljade stanovnika grada, kojima je njihova vlada okrenula leđa, tretiraju kao opasni kriminalci samo zato što pokušavaju da prežive.

Počela sam da primećujem iste taktike u zonama katastrofa širom sveta. Koristila sam izraz „doktrina šoka“ da bih opisala brutalnu taktiku upotrebe opšte dezorijentisanosti posle kolektivnog šoka – rata, državnog udara, terorističkog napada, kraha tržišta ili prirodne katastrofe – za naturanje radikalnih prokorporativnih mera, često zvanih „šok terapija“. Mada Trump na neki način razbija taj kalup, njegove taktike šoka prate dobro poznati scenario viđen u drugim zemljama koje su doživele brze promene nametnute pod plaštom rešavanja krize.

Ta strategija je bila tihi partner nametanju neoliberalizma tokom više od 40 godina. Taktike šoka slede jasan obrazac: sačekaj krizu (ili je negde kao u Čileu i Rusiji podstakni), objavi da je nastupio trenutak za „vanredne mere“, suspenduj neke ili sve demokratske norme – i onda što brže nametni spisak korporativnih želja. Istraživanja su pokazala da gotovo svaka haotična situacija, ako joj politički lideri ubrizgaju dovoljno histerije, može da obavi taj zadatak. To može da bude radikalan događaj kao što je vojni udar, ali dovoljan je i ekonomski šok, tržišni ili budžetski. Usred hiperinflacije ili bankarskog kraha, na primer, vladajuće elite u raznim zemljama često su uspevale da ubede prestravljeno stanovništvo u neophodnost kresanja socijalnih mera ili dodeljivanja ogromnih svota za spasavanje finansijskog privatnog sektora – zato što bi alternativa bila, tvrdili su oni, prava ekonomska apokalipsa.

Republikanci pod Donaldom Trumpom već koriste atmosferu stalne krize koja okružuje njegov mandat kako bi progurali što više nepopularnih, prokorporativnih mera. A znamo da će oni ići mnogo dalje i brže kada naiđe veći, spoljašnji šok. Znamo to zato što su stariji članovi Trumpovog tima bili u središtu nekih od najskandaloznijih primera doktrine šoka u nedavnoj prošlosti.

Rex Tillerson, američki državni sekretar, dobrim delom je izgradio karijeru na korišćenju profitabilnosti rata i nestabilnosti. ExxonMobil je više od ostalih velikih naftnih kompanija profitirao od povećanja cene nafte, koje je bilo posledica invazije Iraka 2003. godine. Ova kompanija je takođe direktno koristila irački rat da bi se oglušila o savet američkog stejt departmenta i sklopila ugovor o istraživanju u iračkom Kurdistanu. Tim potezom je zaobiđena iračka centralna vlada, što je moglo izazvati sveopšti građanski rat, a izvesno je doprinelo unutrašnjem sukobu u ovoj zemlji.

Kao izvršni direktor ExxonMobila, Tillerson je i na druge načine profitirao od katastrofe. Kao direktor giganta fosilnog goriva tekao je karijeru radeći za kompaniju koja je, uprkos istraživanju sopstvenih naučnika o stvarnosti klimatske promene izazvane ljudskim faktorom – odlučio da finansira i širi lažne informacije i korumpiranu nauku o klimi. Prema rezultatima istraživanja LA Timesa, ExxonMobil (i pre i posle integracije Exona i Mobila) vredno je radio na tome da dalje profitira i zaštiti se od iste one krize čiju realnost javno dovodi u pitanje. Sprovodio je istraživačka bušenja na Arktiku (koji se topi zbog klimatskih promena) i istovremeno menjao projekat naftovoda u Severnom moru da bi ga prilagodio porastu nivoa mora i žestokim olujama, a isto to je uradio i sa novim postrojenjima uz obalu Nove Škotske.

Godine 2012. Tillerson je javno priznao da se klimatske promene zaista događaju – ali zatim je dodao nešto vrlo zanimljivo: „kao vrsta“, ljudi su se uvek prilagođavali – „pa ćemo se prilagoditi i promenama klimatskog obrasca zbog kojih se pomeraju područja pogodna za poljoprivredu.“

On je sasvim u pravu: ljudi se prilagođavaju kada njihova zemlja prestane da proizvodi hranu. Ljudi se prilagođavaju tako što odlaze na drugo mesto. Napuštaju svoje domove i traže mesta gde će moći da hrane sebe i svoju porodicu. Ali, kao što je Tillersonu dobro poznato, ne živimo u vremenu u kome zemlje rado otvaraju svoje granice gladnim i očajnim ljudima. U stvari, on upravo radi za predsednika koji je izbeglice iz Sirije – zemlje u kojoj je suša pojačala napetosti koje su dovele do građanskog rata – opisao kao trojanskog konja terorizma. On radi za predsednika koji je uveo zabranu putovanja, to jest napravio krupan korak ka sprečavanju sirijskih migranata da uđu u Sjedinjene Države.

Taj predsednik je sirijskoj deci koja traže azil rekao: „Ne možete da dođete“. Nije uzmakao od tog stava ni nakon što je naredio raketne napade na Siriju, navodno potresen užasnim dejstvom napada hemijskim oružjem na sirijsku decu i „prelepe bebe“ (ali nedovoljno potresen da bi njima i njihovim roditeljima poželeo dobrodošlicu). Taj predsednik je najavio planove o praćenju, nadgledanju, zatvaranju i deportaciji imigranata po kojima će njegova administracija biti zapamćena.

U pozadini čekaju svoj trenutak mnogi drugi članovi Trumpovog tima koji imaju veoma razvijenu sposobnost da od svega toga profitiraju.

***

Između izbornog dana i kraja Trumpovog prvog meseca na dužnosti, akcije dve najveće privatne zatvorske kompanije u Sjedinjenim Državama (CoreCivic, ranije Popravna korporacija Amerike, i Geo Group) porasle su za 140% odnosno 98%. Što da ne? Kao što je Exxon naučio da profitira od klimatskih promena, te kompanije su deo sve šire industrije privatnih zatvora, privatne bezbednosti i privatnog nadzora, koja ratove i migraciju – a oba fenomena su povezana s klimatskim pritiscima – shvata kao veoma uzbudljive i sve unosnije tržišne mogućnosti. U Sjedinjenim Državama Agencija za imigraciju i carinu (Ice) svakog dana drži u zatvoru do 34.000 imigranata za koje se misli da su ilegalno u zemlji, a 73 odsto tih ljudi boravi u privatnim zatvorima. Onda nije čudno što su akcije tih kompanija skočile posle izbora Donalda Trumpa. A uskoro će imati još više razloga za slavlje: jedna od prvih stvari koje je Trumpov novi državni tužilac Jeff Session uradio bila je opoziv odluke Obamine administracije da se postepeno ukinu privatni zatvori.

Za zamenika sekretara odbrane Trump je postavio Patricka Shanahana, glavnog direktora Boeinga koji je u jednom trenutku bio odgovoran za prodaju skupe opreme američkoj vojsci, između ostalog helikoptera Apač i Činuk. On je nadzirao i Boeingov program balističkih raketa – deo operacije koji će donositi ogroman profit ako međunarodne napetosti budu nastavile da eskaliraju pod Trumpom.

A to je tek deo mnogo šireg trenda. U martu 2017. Lee Fang je napisao za Intercept: „Predsednik Donald Trump pretvara sedenje na dve stolice u oružje postavljajući vojne preduzimače i lobiste na ključna mesta u vladi, dok nastoji da ubrzano poveća vojni budžet i bezbednosne programe u zemlji… Dosad je nominovano ili postavljeno bar 15 funkcionera povezanih sa vojnim preduzimačima.“

Sedenje na dve stolice, naravno, nije ništa novo. Penzionisani visoki oficiri spokojno sklapaju poslove i ugovore sa kompanijama oružja. Ali nov je broj generala koji imaju unosne veze sa vojnim preduzimačima i koje je Trump postavio na položaje u vladi i tako im dao moć da dodeljuju sredstva – između ostalog i ona koja proističu iz njegovog plana da poveća budžet vojske, Pentagona i Odeljenja domovinske bezbednosti za više od 80 milijardi dolara u samo jednoj godini.

Druga stvar koja se promenila je obim Unutrašnje bezbednosti i nadzora. Taj sektor je eksponencijalno rastao posle napada od 11. septembra, kada je Bušova administracija najavila beskrajni „rat protiv terora“ i preporučila da se što više tog posla poveri privatnim firmama. Nove firme sa zatamnjenim prozorima nicale su kao otrovne pečurke u prigradskim delovima Virdžinije, izvan Vašingtona, a one već postojeće, kao što je Booz Allen Hamilton, širile su se na nove teritorije. U svojim člancima za Slate Daniel Gross je ovako opisao raspoloženje koje su mnogi zvali naduvani balon bezbednosti: „Unutrašnja bezbednost je možda dostigla fazu u kojoj je 1997. bio internet. Tada je bilo dovoljno da stavite ‘e’ ispred imena svoje kompanije i cena vaših akcija bi se vinula u nebo. Sada to isto možete učiniti ako dodate reč ‘odbrana’.“

To znači da mnogi od Trumpovih ljudi dolaze iz firmi specijalizovanih za poslove koji se donedavno ni u snu nisu mogli poveriti privatnim firmama. Na primer, njegov šef kabineta Saveta za nacionalnu bezbednost je penzionisani general-pukovnik Keith Kellogg. Među mnogim poslovima koje je Kellogg obavljao s preduzimačima u sferi bezbednosti bio je i jedan s korporacijom Cubic Defense. Po opisu same kompanije, on je rukovodio „našim poslovima kopnene borbene obuke i fokusirao se na povećavanje naše baze kupaca širom sveta“. Ako mislite da je „borbena obuka“ nešto što su vojske nekad obavljale same, sasvim ste u pravu.

Zanimljivo je da mnogi bivši vojni preduzimači koje je Trump postavio na važna mesta u administraciji dolaze iz firmi koje nisu postojale pre 11. septembra: L-1 Identity Solutions (firma specijalizovana za biometriju), Chertoff Group (koju je osnovao Bushov direktor državne bezbednosti Michael Chertoff), Palantir Technologies (firma za nadzor/krupne podatke čiji je saosnivač milijarder PayPala i Trumpov finansijer Peter Thiel) i mnoge druge. Bezbednosne firme se u velikoj meri oslanjaju na vojno i obaveštajno krilo vlade kada formiraju svoje osoblje.

Pod Trumpom lobisti i osoblje tih firmi sada migriraju natrag u vladu, gde će verovatno nastojati da stvore još veće mogućnosti za unovčavanje lova na ljude koje Trump rado naziva „loši hombres“.

To je razoran koktel. Ako uzmete grupu ljudi koji direktno profitiraju od tekućih ratova i stavite ih u jezgro vlade, ko će se zalagati za mir? U stvari, ideja da bi se rat ikada mogao završiti izgleda kao starinski zostatak onoga što je tokom Bushovih godina odbačeno kao „razmišljanje pre 11. septembra“.

***

Tu je i potpredsednik Mike Pence, koga mnogi vide kao odraslog čoveka u Trumpovoj igraonici. Ali upavo se Pence, bivši guverner Indijane, najviše istakao u sferi krvoločne eksploatacije ljudske patnje.

Kada je najavljeno da će Mike Pence biti najbliži saradnik Donalda Trumpa, pomislila sam: poznato mi je to ime, negde sam ga videla. I onda sam se setila. On je bio u središtu jedne od najstrašnijih priča na kojima sam ikada radila: neobuzdanog kapitalizma katastrofe koji je usledio posle uragana Katrina i davljenja Nju Orleansa. Postupci Mike Pencea kao profitera od ljudske patnje tako su odvratni da zaslužuju malo dublje istraživanje; oni nam mogu pomoći da shvatimo šta treba da očekujemo od njegove administracije u vremenima krize.

Pre nego što se pozabavimo Penceovom ulogom važno je zapamtiti sledeće: mada se uragan Katrina obično opisuje kao „prirodna katastrofa“, nije bilo ničeg prirodnog u načinu na koji je on pogodio Nju Orleans. Kada je Katrina pogodila obalu Misisipija u avgustu 2005, bila je spuštena s kategorije 5 na – i dalje razornu – kategoriju 3. Ali dok je stigla do Nju Orleansa, izgubila je još koji stepen i bila je svedena na „tropsku oluju“.

To je važno zato što tropska oluja ne bi mogla da se probije kroz sistem zaštite od poplava u Nju Orleansu. Katrina se, međutim, probila jer nasipi koji štite grad nisu izdržali. Zašto? Sada znamo da je uprkos ponovljenim upozorenjima na opasnost, vojni inženjerijski korpus dopustio da nasipi propadnu do one tačke u kojoj se više ne mogu popraviti. Taj propust je posledica dva važna činioca.

Jedan je specifična nebriga za živote siromašnih crnih građana čiji su domovi u Devetoj nižoj zoni bili najugroženiji zbog propadanja nasipa. Do toga je dovelo i šire zanemarivanje javne infrastrukture, koje je direktna posledica decenija neoliberalnog upravljanja. Naime, kada sistematično ratujete protiv same ideje javne sfere i javnog dobra, kosti društva – putevi, mostovi, nasipi, vodeni sistemi – koji su, naravno, javna svojina, propašće tako da više neće moći da se propave i pući će pod malim pritiskom. Kada se porezi tako smanje da ostane malo novca za bilo šta osim policije i vojske, onda se to mora dogoditi.

Grad, a posebno njegove najsiromašnije žitelje (koji su, kao u mnogim američkim gradovima, pretežno Afroamerikanci), nije izdala samo fizička infrastruktura. Zakazao je i ljudski sistem odgovora na katastrofu – drugi veliki krah. U vladi je za odgovor na nacionalnu krizu zadužena Federalna agencija za upravljanje vanrednim situacijama (Fema), a ključne uloge u planiranju evakuacije i zbrinjavanju imaju državne i lokalne vlasti. Svi ti nivoi su zakazali.

Femi je bilo potrebno pet dana da dopremi vodu i hranu stanovnicima Nju Orleansa koji su potražili utočište u Kupoli Nju Orleansa. Najbolnije slike iz tog vremena bile su slike ljudi nasukanih na krovovima kuća i bolnica koji su u rukama držali plakat „U pomoć“ i gledali kako helikopteri prolaze pored njih. Ljudi su pomagali jedni drugima koliko su mogli. Spasavali su se kanuima i čamcima na vesla. Hranili su jedni druge. Pokazivali su onu divnu ljudsku sposobnost za solidarnost koja se često pojača u vremenima krize. Na zvaničnom nivou bilo je sasvim suprotno. Uvek ću pamtiti reči Curtisa Muhammeda, dugogodišnjeg njuorleanskog organizatora za ljudska prava – on je, naime, rekao da ih je to iskustvo „uverilo da o nama niko ne brine“.

U napuštanju građana ogledala se duboka nejednakost, a podela se protezala duž granica rase i klase. Mnogi ljudi su mogli sami da napuste grad – ušli su u svoja kola, odvezli se do suvog hotela i pozvali svog agenta osiguranja. Neki su ostali zato što su verovali da će sistem zaštite od oluje izdržati. Ali mnogi drugi su ostali zato što nisu imali izbora – nisu imali kola ili su bili suviše slabi da bi vozili ili prosto nisu znali šta da rade. Tim ljudima bio je potreban ispravan sistem evakuacije i pomoći – ali nisu imali sreće.

Napušteni u gradu bez hrane i vode, oni su radili ono što svi rade u takvim situacijama: uzimali su robu iz lokalnih prodavnica. Fox News i drugi mediji uhvatili su se za to i naslikali crne građane Nju Orleansa kao opasne „pljačkaše“ koji će uskoro krenuti u pljaškaški pohod na suve, bele delove grada i okolna predgrađa i gradove. Na zgradama su osvanuli sprejem ispisani natpisi: „Pljačkaši će biti streljani“.

U poplavljenim delovima grada postavljeni su kontrolni punktovi. Na mostu Danziger policajci su pucali u crne građane po viđenju (petorica policajaca su na kraju priznali krivicu i grad je pristao da isplati 13,3 miliona dolara porodicama u tom i još dva slična slučaja posle Katrine). U međuvremenu, bande naoružanih belih i predostrožnih građana kretale su se ulicama tražeći – kao što je kasnije jedan građanin izjavio za ekspoze istraživačkog novinara AC Thompsona – „priliku za lov na crne ljude“.

***

Bila sam u Nju Orleansu za vreme poplava i svojim očima sam videla veoma nervozne policajce i vojnike – da ne pominjem osoblje privatnog obezbeđenja kompanija kao što je Blackwater, koje se šepurilo po gradu tek pristiglo iz Iraka. Područje je veoma ličilo na ratnu zonu, a na nišanu su bili siromašni crni građani – ljudi čiji je jedini zločin bio to što su pokušavali da prežive. Onda je stigla Nacionalna garda čiji je zadatak bio da organizuje potpunu evakuaciju grada. Nivo agresivnosti i surovosti njenih pripadnika bio je teško shvatljiv. Vojnici su sa automatima na gotovs kontrolisali sve koji su se peli u autobuse i nisu im davali nikakve informacije o tome kuda ih vode. Deca su često razdvajana od roditelja.

Potreslo me je ono što sam videla za vreme poplave. Ali me je još više potreslo ono što sam videla posle Katrine. Dok se grad teturao i dok su njegovi žitelji bili bespomoćni i rasuti širom Amerike, pojavio se prokorporativni spisak želja. Slavni ekonomista slobodnog tržišta Milton Friedman, tada 93-ogodišnjak, napisao je u članku za Wall Street Journal: „Srušena je većina njuorleanskih škola, kao i domova dece koja su ih pohađala. Deca su sad raseljena širom zemlje. To je tragedija, ali i prilika za radikalnu reformu obrazovnog sistema.“

U sličnom duhu Richard Baker, tada republikanski kongresman iz Luizijane, izjavio je: „Konačno smo se rešili socijalnih stanova u Nju Orleansu. Mi to nismo mogli da uradimo, ali Bog jeste“. Kada je Baker to rekao, bila sam u evakuacionom utočištu blizu Baton Ruža. Ljude s kojima sam razgovarala njegove reči su teško pogodile. Zamislite da ste prinuđeni da napustite dom, da spavate na krevetu za kampovanje u nekoj ogromnoj hali, a onda otkrijete da ljudi koji bi trebalo da vas predstavljaju u tome vide neku vrstu pozitivne božanske intervencije – bog očigledno voli kondominijume.

Baker je uspeo da „počisti“ socijalne stanove. U mesecima posle oluje, pošto su žitelji Nju Orleansa – i njihova nepodobna mišljenja, duboko ukorenjena kultura i čvrste privrženosti – sklonjeni s puta, srušene su hiljade socijalnih stanova, među njima čak i oni koji su pretrpeli minimalnu štetu. Na njihovom mestu izgrađeni su kondominijumi i gradske kuće čija je cena daleko iznad mogućnosti većine onih koji su tu pre živeli.

Tu u priču ulazi Mike Pence. U vreme kada je Katrina pogodila Nju Orleans, Pence je bio na čelu moćne i snažno ideološki obojene Republikanske istraživačke komisije (RSC), kokusa konzervativnih zakonodavaca. Trinaestog septembra 2005, samo 15 dana posle popuštanja nasipa, dok su delovi Nju Orleansa još bili pod vodom – RSC je sazvao kobni sastanak u kancelarijama Fondacije nasleđa u Vašingtonu. Pod Penceovim vođstvom, grupa je sačinila spisak „ideja u skladu sa slobodnim tržištem kao odgovor na uragan Katrina i visoke cene gasa“ – sve u svemu 32 predloga za tobožnju pomoć, pri čemu svaki od njih pripada scenariju kapitalizma katastrofe.

Ističe se rešenost da se vodi otvoreni rat protiv standarda rada i javne sfere – što je gorka ironija jer je upravo zakazivanje javne infrastrukture dovelo do katastrofe. Vredna je pažnje i rešenost da se iskoristi svaka prilika za jačanje industrije nafte i gasa. Na spisku su i preporuka da se obustavi obaveza federalnih preduzimača da plaćaju minimalnu nadnicu; da se celo pogođeno područje pretvori u zonu slobodnog preduzetništva; i da se „opozovu ili ukinu restriktivni ekološki propisi… koji ometaju obnovu“. Drugim rečima, objavljen je rat svemu što je moglo da zaštiti zajednice i ljude.

Predsednik Buš je u toku te nedelje prihvatio mnoge od preporuka ali je, pod pritiskom, na kraju ponovo uveo standarde rada. Druga preporuka je bila da se roditeljima daju vaučeri koje mogu iskoristiti u privatnim ili nezavisnim državnim školama (profitno orijentisanim školama koje se finansiraju poreskim dolarima) – potez koji se savršeno slaže s vizijom Trumpove sekretarke za obrazovanje Betsy DeVos. Za godinu dana njuorleanski školski sistem je postao najprivatizovaniji u SAD.

Ima još. Iako su klimatolozi direktno povezali veći intenzitet uragana sa zagrevanjem okeana, to nije zaustavilo Pencea i njegovu Komisiju da zatraže od Kongresa opozivanje ekoloških propisa za Golfsku obalu, izda dozvole za nove naftne rafinerije u zemlji i zeleno svetlo za bušotine u Arktičkom nacionalnom utočištu za živi svet.

To je neka vrsta ludila. Naime, upravo te mere su siguran put ka povećanju emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, što je najveći ljudski doprinos klimatskim promenama. Ipak, za te mere se Pence odmah založio, a Buš ih je prihvatio kao adekvatnu reakciju na razorni uragan.

Treba zastati i izvući implikacije iz svega toga. Uragan Katrina izazvao je katastrofu u Nju Orleansu zbog kombinacije krajnje teških vremenskih uslova – možda povezanih s klimatskim promenama – i slabe i zapuštene infrastrukture. Takvozana rešenja koja je predložila grupa na čijem je čelu tada bio Pence povlačila su upravo ono što će neizbežno dalje ubrzati klimatske promene i oslabiti javnu infrastrukturu. On i njegovi saradnici, zagovornici „slobodnog tržišta“, bili su rešeni, čini se, da urade upravo ono što izvesno vodi većem broju uragana u budućnosti.

A sada je Mike Pence na položaju koji mu omogućuje da tu viziju sprovede u celoj Americi.

***

Od uragana Katrina nije profitirala samo naftna industrija. Neposredno posle oluje cela banda preduzimača koji su uleteli u Bagdad kada je izbio rat – Bechtel, Fluor, Halliburton, Blackwater, CH2M Hill and Parsons, poznati po svojoj aljkavosti u Iraku – stigla je u Nju Orleans. Imali su samo jednu viziju: dokazati da one vrste privatnih usluga koje su pružali u Iraku i Avganistanu imaju i domaće tržište – i obezbediti ugovore bez tendera vredne 3,4 milijarde dolara.

Ovo je bilo praćeno nizom kontroverzi. Relevantno iskustvo često nije imalo nikakve veze s time ko će dobiti ugovor. Uzmimo, na primer, kompaniju kojoj je Fema platila 5,2 miliona da izgradi kamp za radnike koji su radili na saniranju katastrofe u Parohiji Sent Bernard, predgrađu Nju Orleansa. Izgradnja kampa je kasnila i on nikada nije završen. Istraga je pokazala da je preduzimač Lighthouse Disaster Relief zapravo verska grupa. „Najsličnije što sam ranije radio bila je organizacija omladinskog kampa moje crkve“, priznao je direktor Lighthousea pastor Gary Heldreth.

Kada su svi slojevi potpreduzimača odsekli svoj deo, gotovo ništa nije ostalo za ljude koji su obavljali posao. Pisac i politički aktivista Mike Davis utvrdio je da je Fema platila Shawu 175 dolara po kvadratnoj stopi da postavi plave cerade na oštećene krovove mada je same cerade obezbedila vlada. Kada je svaki potpreduzimač uzeo svoj deo, radnici koji su zakucavali cerade dobili su dva dolara po kvadratnoj stopi.

„Drugim rečima, svaki nivo preduzimačkog lanca ishrane je groteskno preplaćen osim onog na dnu“, piše Davis, „dakle, tamo gde se zaista radi“. Navodni preduzimači zapravo su bili – kao Trumpova organizacija – šuplji brendovi koji su isisali profit i onda svojim imenom zakitili jeftine ili nepostojeće usluge.

Da bi nadoknadio desetine milijardi koje su otišle privatnim kompanijama na osnovu ugovora i oslobađanja od poreza, u novembru 2005. Kongres koji kontrolišu republikanci najavio je smanjenje federalnog budžeta za 40 milijardi dolara. Među programima koji su srezani bili su: studentski zajmovi, Medicaid i bonovi za hranu.

Tako su najsiromašniji građani SAD dvaput finansirali bogaćenje preduzimača: prvi put kada se pomoć postradalima od Katrine pretvorila u neregulisani korporativni profit koji ne obezbeđuje ni pristojne poslove ni funkcionalne javne usluge; drugi put kad je nekoliko programa za pomoć nezaposlenima i siromašnim zaposlenim građanima otišlo niz vodu da bi se platili naduvani računi.

Nju Orleans je oličenje kapitalizma katastrofe – a uobličili su ga sadašnji potpredsednik i Fondacija nasleđa, tink tenk organizacija tvrde desnice na koju je Trump preneo dobar deo upravljanja budžetom. Na kraju, odgovor na Katrinu izazvao je strmoglav pad Bušovog rejtinga, a na kraju i poraz republikanskog kandidata na predsedničkim izborima 2008. godine. Devet godina kasnije, s republikanskom kontrolom u Kongresu i Beloj kući, nije teško zamisliti da je scenario privatizovanog odgovora na katastrofu proširen na celu naciju.

Prisustvo militarizovane policije i privatnih naoružanih vojnika u Nju Orleansu mnoge je iznenadilo. Otad se ta pojava eksponencijalno širila; lokalne policijske snage širom zemlje snabdevene su vojnom opremom, između ostalog tenkovima i dronovima, a obuku i podršku često im pružaju privatne bezbednosne kompanije. S obzirom na niz privatnih vojnih i bezbednosnih preduzimača koji zauzimaju ključne položaje u Trumpovoj administraciji, možemo očekivati dalje širenje te pojave sa svakim novim šokom.

Događaji oko Katrine su i oštro upozorenje onima koji gaje nadu da će se stvari popraviti zahvaljujući Trumpovom obećanju da će se u infrastrukturu uložiti hiljadu milijardi. S tom svotom mogu da se poprave putevi i mostovi i time će se stvoriti radna mesta. U suštini, Trump je nagovestio da će uraditi sve to kroz javno-privatno partnerstvo – za kojim se vuče dugačak rep korupcije i koje može da ponudi niže nadnice od onih u projektima pravih javnih radova. S obzirom na Trumpovu poslovnu karijeru i Penceovu ulogu u administraciji, imamo sve razloge za bojazan da bi se njegovo širokogrudo javno trošenje na infrastrukturu moglo pretvoriti u kleptokratiju sličnu onoj oko Katrine, u vladavinu lopova u kojoj bi se društvance bogatih preduzimača posluživalo velikim svotama novca poreskih obveznika.

Nju Orleans je mučna slika onoga što možemo da očekujemo kada se dogodi sledeći šok. Nažalost, ona nije potpuna: postoji još mnogo toga što bi ova administracija mogla pokušati da nam poturi u vreme krize. Da bismo postali otporni na šokove, treba se pripremiti za njih.

Odlomak iz knjige Naomi Klein “No is not enough: Defeating the new shock politics / Ne nije dovoljno: kako poraziti novu politiku šoka”.

The Guardian, 06.07.2017.

Prevela Slavica Miletić

Pogledajte intervju Naomi Klein sa Jeremy Corbynom.

Peščanik.net, 25.07.2017.

Srodni link: Kate Aronoff – Lične odluke neće sačuvati planetu

TEMA – KLIMA