Godinama su Adolf Hitler i njegova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) marljivo radili kako bi došli na vlast. Nakon neuspelog pokušaja puča u Minhenu još 1923, ovaj Austrijanac i njegovi saradnici su forsirali put demokratskog dolaska na vlast. Da bi to postigao, Hitler je tražio i dobio podršku industrijalaca i drugih centara moći. Hitlera je karakterisao glasan nastup i huškanje protiv Jevreja, levičara i stranih sila. Svetska ekonomska kriza duboko je potresla Vajmarsku republiku. Nezadovoljsto Nemaca bilo je veliko, što je Hitler znao da iskoristi.
Godine 1932. činilo se da Hitlerova zvezda bledi. Unutrašnje borbe oslabile su njegovu partiju. Na prvim izborima za rajhstag 1932. NSDAP dobija 37,3% glasova, a već na vanrednim izborima iste godine 33%. Usledilo je nekoliko vlada bez parlamentarne većine. Početkom 1933. nacional-konzervativci su verovali da mogu da iskoriste Hitlera i to tako što će ga primiti u vladu i time ga istovremeno instrumentalizovati i držati pod kontrolom. Tokom januara su vođeni tajni pregovori sa Hitlerom i dogovoren je prijem kod ostarelog i još uvek u preddemokratsku misao zaglibljenog rajhspredsednika Pola fon Hindenburga.
Hindenburg imenuje Hitlera za kancelara 30. januara 1933. Vlast preuzima čuveni neprijatelj demokratije.
Većinu u Hitlerovom kabinetu činili su nacional-konzervativci. Osim kancelara, nacisti su imenovali ministra unutrašnjih poslova Vilhelma Frika i ministra bez portfelja Hermana Geringa. Ali samo nekoliko meseci kasnije Hitler je one koji su mu pomogli da dođe na vlast istisnuo iz vlade.
Hitlerovo imenovanje za kancelara i početak vladavine užasa odmah su proslavili pripadnici SA (Sturmabteilung), tako što su se noseći zapaljene baklje kretali Berlinom.
Isprva je Hitler pokušavao da ostavi utisak umerenjaka i pacifiste, ali je istovremno u tajnosti započeo proces potpunog pruzimanja države.
Hitlerovo preuzimanje vlasti pozdravili su široki slojevi stanovništva. Širom Rajha održane su slične svečanosti.
Nacisti su umešno pridobili carske elite i druge krugove moći.
I katolička crkva, koja se protivila dolasku nacista na vlast, priznala je Hitlerov pokret. Vatikan je rajhskonkordatom pomogao novom režimu da zadobije poštovanje u svetu.
Hitleru je išlo u prilog i poboljšanje ekonomske situacije posle Velike depresije. Porast zaposlenosti i gradnja autoputeva bila je zasnovana na rezultatima prethodnih vlada. One su ispregovarale oprost ratnih dugova Nemačkoj i pripremile planove za razvoj infrastrukture.
Demokratska opozicija, a pre svega socijaldemokrati, očajnički je pokušavala da promeni novo stanje stvari. U međuvremenu, Hitler donosi a Hindenburg potpisuje hitne odredbe kojima se ograničavaju građanska prava. U martu je održana poslednja slobodna sednica rajhstaga na kojoj je jedino SPD glasala protiv zakona o opunomoćivanju, koji je označio faktičku ukidanje slobode parlamenta. Poslanici komunističke partije su već bili odavno isključeni. Preostali demokrati među nosiocima poslaničkog mandata, a među njima i kasniji predsednik Savezne republike Nemačke Teodor Hojs, glasali su za.
Korak po korak novim režim počeo je da menja državu i eliminiše političke protivnike. Neke su ubili Hitlerovi komandosi, drugi su otišli u egzil ili su završili u novoj formi zatvora – koncentracionim logorima.
Kao što su u programu partije, bezbrojnim govorima i huškačkim člancima najavljivali, nacionalsocijalisti su odmah nasrnuli na nemačke Jevreje. Usledila su hapšenja, napadi, a odmah zatim i oduzimanja prava, imovine i na kraju masovna ubistva.
Van zemlje su održani protesti protiv novih vlasti u Nemačkoj. Ali bez efekta. Nacisti su se trudili da se predstave kao pacifistički pokret. Vrhunac obmane bile su Olimpijske igre 1936. u Berlinu i Garmiš-Partenkirhenu. Nekoliko godina kasnije, Hitler je pokazao svetu ono što je u Nemačkoj najavio već odavno – čvrstu volju da vodi rat.
Za samo nekoliko meseci od preuzimanja vlasti, Hitler je ugušio svaki otpor i uveo funkcionalnu diktaturu. Sada je punom parom radio na ostvarenju svog sna – stvaranju nove svetske sile. To će pokušati da postigne brutalnim ratom, do potpunog uništenja.
Süddeutsche Zeitung, 30.01.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 02.02.2013.
