Referendum u Bavarskoj je srušio nemačku kandidaturu za zimske olimpijske igre, a na referendumu u Hrvatskoj se glasalo protiv istopolnih brakova. U prvom slučaju je uskraćena podrška projektu koji lavira između sportskih i komercijalnih interesa, a drugi referendum je pokrenuo kontroverznu ustavnu promenu u Hrvatskoj. Građani Bavarske su glasali na lokalnom nivou o partikularnim interesima, dok su oni iz Hrvatske odlučivali o svojoj državi i u ime celog naroda. Prvo glasanje je bilo opravdana kritika isprazne vere u budućnost, svedene na gole ekonomske interese. Drugo glasanje se postaralo da modernizacija društva ne pređe granice postavljene u srednjem veku. Jedan plebiscit je sasvim opravdan, jer njime dolazi do izražaja manjinsko mišljenje; drugim se kroz zabranu istopolnih brakova dovodi u pitanje zaštita homoseksualne manjine.
Ovde možemo da završimo nabrajanje. Jasno je da je hrvatski ustavni referendum neuporediv sa onim održavnim 10. novembra u Bavarskoj. Ako zbrajamo babe i žabe, razlike i sličnosti između ova dva referenduma postaju očigledne. U oba slučaja za reč se javila direktna demokratija. U prvom možemo da je slavimo, ali drugi izaziva zebnju. Ali u oba slučaja se radi o demokratiji. To je naša budućnost.
Sve češće ćemo razgovarati o vestima kao što je ova iz Hrvatske (premijer Milanović je rezultat ovog referenduma nazvao „žalosnim i besmislenim“). U celom svetu je primetna inflacija referenduma i plebiscita. Posebno su zanimljivi njihovi sve sporniji rezultati.
Društveni angažman i saodlučivanje su karakteristike demokratije: narod se pita, građanin progovara. Trenutno se odigrava prelaz sa predstavničko-demokratskih na direktnije mehanizme odlučivanja unutar tradicionalnih političkih sistema. Građanin se emancipuje od političkog objekta u državotvornog citoyena. On želi da glasa svakoga dana umesto svake četiri godine: za ili protiv nekog obrazovnog sistema, za ili protiv nekog infrastrukturnog projekta, za ili protiv nekog oblika ponašanja (pušenje, potrošnja mesa).
U Nemačkoj je od polovine 90-ih utrostručen broj ustavno utemeljenih, a time i načelno poželjnih lokalnih referenduma. Slično je i na globalnom nivou. U SAD, demokratskom pretku Evrope, 6. novembra 2012. je biran predsednik, ali se istovremeno glasalo i na 174 referenduma u 37 saveznih država. U Nemačkoj se referendumi unutar predstavničke, to jest indirektne demokratije smatraju sve važnijim delom procesa političkog odlučivanja. Velika euforija i gotovo nezajažljiva potreba za saodlučivanjem dovodi do izmeštanja političke moći. Dojučerašnja politička prezasićenost i ravnodušnost sada deluje kao propala (ne)kultura iz prošlosti. Ona je postala deo istorije.
To bi trebalo da su povoljne vesti. Ali nisu. Građani Švajcarske, poznati po svom istančanom osećaju za biznis, glasali su protiv ograničenja menadžerskih plata i protiv gradnje minareta, što svedoči o dosta bizarnom odnosu prema manjinama. Građani SAD su na referendumu ublažili Zakon o tri prekršaja (koji automatski vode do doživotnog zatvora) – ali tek pošto su ga prethodno usvojili na referendumu. Uprkos tome, u Kaliforniji vas još uvek čeka doživotni zatvor posle tri blaga prekršaja. Kalifornija je inače poznata po neobičnim referendumskim odlukama. Na jednom od 174 referenduma održanima 6. novembra 2012, građani Kalifornije su glasali protiv obeležavanja hrane sa GMO sastojcima.
Referendumi kao sredstva direktne demokratije, prvobitno zamišljeni radi zaštite manjina, sve više se pretvaraju u svoju suprotnost i, kao što pokazuje slučaj Hrvatske, jačaju moć većine. Pitanje da li je ova moć rezultat uticaja lobista (kampanju u Kaliforniji protiv obeležavanje hrane se GMO sastojcima obilno su finansirale velike agrarne korporacije), ili samo izraz kulturoloških i političkih odnosa snaga, nebitno je onima koje ta moć ugrožava.
Rezultat referenduma u Hrvatskoj je očekivan, jer je katolička crkva, kojoj pripada 4,2 miliona građana Hrvatske ili njih skoro 90%, pozvala da se glasa za promenu ustava. Ipak, ovaj rezultat se ne može pripisati samo balkanskom antimodernizmu, za šta često optužuju istočne Evropljane, jer stanje u Americi na primer, nije ništa bolje: na referendumima o smrtnoj kazni i istopolnim brakovima redovno pobeđuje vladajuća većina, što erodira zaštitu manjina. Kao da direktna demokratija više služi očuvanju status quoa nego pokretanju društvenih promena.
U Nemačkoj posle svakog referenduma sledi postupak ispitivanja zakonitosti pred sudom. Ukoliko je referendumski rezultat suprotan najvažnijim pravnim načelima, postoji mogućnost žalbe. Pokret Više demokratije zalaže se da saveznim referendumima prethodi preventivna kontrola pravnih normi sadržanih u njima, čime bi se unapred garantovala osnovna prava ljudima.
Kada pogledamo Hrvatsku, SAD i Švajcarsku, nema mesta euforiji zbog referendumskog odlučivanja. Prikladniji bi bio oprez.
Gerhard Matzig, Süddeutsche Zeitung, 03.12.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.12.2013.
