O tome da su članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca odlučili da se podaci i izneta mišljenja o kandidatima za izbor u zvanje sudija i tužilaca proglase službenom tajnom, da su se na čuvanje tajne obavezali potpisivanjem izjava i da su dostojnost kandidata proveravali na osnovu dosijea tajne policije, pronosili su se glasovi od samog početka njihovog rada. Zbog toga nam apokrifni zapisnici sa nekoliko sednica Državnog veća tužilaca iz novembra 2009. godine, koji kruže urbi et orbi i govore upravo o ovakvoj praksi, osim par pikantnih detalja o imenima aktera i o tome ko je kome išao u goste, ne pružaju suštinski ništa novo.

Još uvek ne znamo da li su zapisnici autentični. Pitanje je da li ćemo to znati i nakon odgovora na zahtev Poverenika za informacije, izuzev ako usledi jasno i bezrezervno priznanje. Baratamo, dakle, sa pretpostavkama. Međutim, i takve kakve su, te su pretpostavke toliko zloslutne da iziskuju mali osvrt. Šta bismo mogli zaključiti ako se ove informacije pokažu tačnim?

U prvom redu, znali bismo da nam iz ovih visokih pravosudnih tela, kada su svojevremeno o tome pitana, nisu rekli istinu. A ako o tome nije rečena istina, teško bi bilo poverovati da je i ostatak priče tačan.

Ako je tajna policija sakupljala podatke o sudijama i tužiocima, ako je takve podatke, umesto da ih nakon tzv. političkih promena otvori ili uništi, i dalje čuvala i na tajne zahteve tajno stavljala na raspolaganje, a pogotovo ako su najviša tela našeg pravosuđa, koja bi svoj kredibilitet morala da dokazuju osporavajući takvu pojavu, upravo na njoj bazirala svoj rad, i smatrala je normalnom, vrednom pažnje i prihvatljivom za utvrđivanje bitnih činjenica, bila bi iz temelja poljuljana pravna sigurnost i dovedeno u pitanje naše pouzdanje u iskrenost namera da se ovde ikada uspostavi pravna država.

Sa kakvim opravdanjem i za čije potrebe bi sudije i tužioci mogli biti smatrani bezbednosno problematičnim, i zato tajno praćeni, snimani i kontrolisani? Na osnovu kakvog i čijeg odobrenja i naloga? Ko bi to imao pravo da ih na takav način drži u šaci, osim onih koji su, kršeći sva prava, stvarali arsenal informacija za njihovo potpuno podređivanje i potencijalno ucenjivanje postavljanjem nedoličnih zahteva? Nedavno je Bora Ćosić posao tajne policije opisao kao povesni fundus čitavog jednog društva, koji nam, uporedo sa mitom koji izgrađuje, uz gomile montaža, lažnih optužbi i obeda, može doneti tek malo istine. Ko bi u pravosuđu i sa kakvim pokrićem imao pravo da te podatke smatra verodostojnim i na osnovu njih se poigrava sudbinama hiljada građana? Najzad, kakva bi se nezavisnost i samostalnost mogla očekivati od onih koji znaju ili samo naslućuju da ih tajna policija vodi na kratkoj uzdi?

Ako se preko svega toga prešlo, u najmanju ruku bi se moglo i moralo postaviti pitanje dostojnosti svih koji su izabrali nedostojan način da proveravaju tuđu dostojnost. I ne samo dostojnosti! S razlogom bi se moglo postaviti i pitanje povrede osnovnih ljudskih prava i sloboda, kršenja kriterijuma za izbor, zloupotrebe službenih ovlašćenja i posrednog uvlačenja u proceduru izbora organa i službi koje sa pravosudnom reformom ne bi smeli imati ni najdalje veze. Sledilo bi, razume se, i pitanje pravne valjanosti donetih odluka.

Hipotetičnost nastale situacije činila bi da sva ova pitanja imaju samo retorički karakter, da nije gorkih iskustava sa drugim nedostacima reforme i drugačijim ulogama tajne policije.

 
Peščanik.net, 16.03.2011.

Srodni link: Blic – Da li je BIA uticala na izbor tužilaca