Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Izraz iz naslova potiče od Dostojevskog i star je 150 godina. Preneo ga je preko jednog od junaka romana Zli dusi, Šatova, koga opisuje kao osobenjaka iz soja „ruskih idealnih stvorenja“, podložnih uticaju kakve snažne ideje koju nisu u stanju da savladaju, ali su gotovi da u nju strasno poveruju i da život provedu grčeći se pod njenim teretom. U kratkom dijalogu o ateizmu Šatov pripisuje lakejstvo mîsli zlobi ruskih liberala i knjiških ljudi koji samo gledaju kome cipele da očiste, a prvi bi bili nesrećni da Rusija nekim slučajem postane bogata i srećna zemlja, jer tada ne bi imali koga da mrze i kome da se rugaju.

Mnogi od domaćih pobornika zatvorenog društva s radošću bi poistovetili tadašnje fikciono značenje sa sadašnjim stvarnim. Nećemo zanemariti ni mali broj duša sa napabirčenim znanjem, osokoljenih slutnjom da pisac time iskazuje deo sopstvenih uverenja. Ne zbog sklonosti da u klasicima otkrivaju naše savremenike, nego zbog potrebe da ostatke liberalnih protivnika današnje vlasti u Srbiji, oslanjajući se na vlastiti Directorium inquisitorum, svrstaju u autošoviniste, antipatriote, slučajne Srbe, ili još šire – u sve one koji „neumorno optužuju srpstvo“, umesto da se njime diče i da ih veseli bogatstvo i sreća Vučićeve Srbije.

Njihova je nevolja što su se smisao i predmet naše fraze u međuvremenu uveliko promenili. Malo ko bi je danas povezao sa povodljivošću o kojoj je govorio Šatov. Teško da bismo je sada mogli pripisati fantastima zaluđenim idejom, podražavanjem pomodne paradigme ili iluzijama o boljem svetu. Naprotiv, namenili bismo je interesnom podaništvu u političkom cirkusu prodanih duša, u kome svaki član ansambla krije razloge svog podavanja,pogotovo motive za napredovanje, kršenje zakona ili oprost grehova, i trudi se da obesmisli pokušaje da se za njima traga. Ako je svrstamo u emocionalne doživljaje, jer se zapravo radi o kombinaciji interesnih kalkulacija i nagonskih reakcija, i poslužimo se jednom od Blohovih podela, pre bi se radilo o ljudima s popunjenim afektima, koje odlikuje lakomost, strahopoštovanje i „nagonska intencija kratke pameti“.

Teza o književnosti kao organonu istorije, u prilikama kakve su kod nas danas, našla bi potvrdu u pomeranju lakejstva mîsli baš na jazbinu iz koje se, naoružan sličnim cinizmom ako ne i nečim mnogo opasnijim, kreće u pohod protiv liberala, a još poletnije i nemilosrdnije, u istrebljivanje prokazanih nacionalnih jeretika.

Pritom, u pomenutom izrazu pojam mîsli ne bi trebalo shvatiti doslovno. Reč je o prostom snalaženju u izboru strane, a ne o kontemplaciji. Uslovno govoreći, posredi je krajnje svedeni domet praktičnog uma, hvatanje oslonca i korišćenje prilike, podobno svrstavanje, ili, kako je to kod nekih filozofa nazvano, računajuće mišljenje koje se svodi na puku bez-mislenost. Pravog mišljenja zaista tu i nema, niti ga može biti. Podanička misao je oksimoron. Nema uslužnih mislilaca, ali ima uslužnog povlađivanja i podupiranja, zataškavanja i odmicanja od problema, ćutanja ili nabeđivanja. Utoliko kvalitativni genitiv imenica u idiomu lakejstvo mîsli ima i etičku dimenziju. U njoj se pokatkad traži opravdanje ako je lakejstvo pritešnjeno sumnjom u ispravnost izbora, ili zbog promene odnosa snaga treba menjati tabor. Ali ako sumnju odgurne ili je uopšte ne domaši, takva će bez-mislenost ubrzati truljenje društva kroz nerazlikovanje dobra od zla i napuštanje razložnosti, poverenja, istine i potrebe za pravom i pravdom.

Škola lakejskog zanata kod nas je najprestižnija. Svaki političar iz vladajuće garniture, uključujući onoga na samom vrhu, završio ju je s odlikom. To ih, dakako, ne sprečava da se usavršavaju. Nema bojazni da će preterati, ponižavanje je ponor bez dna.

Ne radi se o bilo čemu novom. Istorija srpskog naroda umnogome je hronika podaništva. Ali malo kad je, kao što je to u poslednjih deset godina slučaj, trpljenje trajalo pod mizernijom vlašću, pod vlašću manje učenom, uravnoteženom i nekompromitovanom. Pod vlašću čijem tlačenju se moglo odoleti i na vreme moralo suprotstaviti. Ko se iz lakejskog duha rađa sveti se kritičarima svojstava koje je stekao usađujući ih drugima i utirući put plejadi poltrona, doušnika, konvertita, denuncijatora, smutljivaca, lažova, ignoranata i nemislećih ljudi. Lakejski poriv u korenima je svake despotije.

U čemu ga kod nas prepoznajemo?

Moglo bi se nabrajati u nedogled. Ali dovoljno je i ovih nekoliko odgovora na pitanje čemu bismo drugom, ako ne lakejstvu mîsli, mogli pripisati:

– kada Vučić, bez čijeg znanja, po svemu sudeći, nije ni predložen ni donet onakav Zakon o eksproprijaciji, posle protestnih demonstracija kaže da će zakon potpisati jer nije protivustavan ali ga odmah i derogirati, a pritom naglasi da ne deluje pod bilo čijim pritiskom, pa se posredno dodvorava demonstrantima, neposredno vlastitom biračkom telu, a na maglovit način međunarodnoj zajednici, pred čijim blaženim nehajem već jednu deceniju sistematski krši Ustav i prekoračuje svoja ovlašćenja;

– kada se Ana Brnabić, inače neprekidno zapanjena delovanjem opozicije i odsustvom povoda za bilo kakvo nezadovoljstvo, u lakejskoj revnosti i sa snishodljivošću koja je u punom cvatu, preterano unosi u ulogu, snima spotove protiv političkih oponenata i čudi se što već nisu u zatvoru;

– kada se u Narodnoj skupštini rasplamsa „debata“ udruženog poduhvata laskavaca, simonista, krivotvoritelja i klevetnika;

– kada se bez prekida izgara u puzavosti pred Rusijom, Kinom i Srpskom pravoslavnom crkvom, od kojih jedino crkva uzvraća ravnom merom, a kad zatreba i preko nje;

– kada se postavlja bilbord s Vučićevim likom na 14 spratova niškog hotela „Ambasador“, ili se trpi dvodecenijsko blistanje Šešeljeve slike preko dva sprata zgrade u neposrednom susedstvu pokrajinske vlade, slike s kojom će Novi Sad biti evropska prestonica kulture, umesto da mu se samo zbog toga počast uskrati;

– kada Vučić, koji se za sve pita pa za sve i jeste odgovoran, odgovornost galantno raspoređuje na one koji su mu u lakejskom lakrdijaštvu omogućili svemoć, ali i priznali sopstvenu krivicu da bi ostali pošteđeni?

Ima li izlaza? Možda, ako pokušate da mislite. Ne na onaj način, nego slobodno. Pobuniće se sve u vama, a nadajmo se i oko vas. Nije to tako teško kad naspram sebe imate u zlodela ogrezlu, korumpiranu i praznoglavu kliku. I požurite dok i vas nije udomila, zadužila i u lakeje pretvorila.

Peščanik.net, 18.12.2021.