Pred Nacrtom Zakona o unutrašnjim poslovima kao da smo u središtu Singerove priče u kojoj šef policije udara odžačara po glavi ne bi li mu vratio vidovitost stečenu jednim padom na glavu a drugim padom izgubljenu. Samo što naš šef ne udara da bi nas priveo pameti, već da bi nam svaku razboritost zatro.
Do sada je u neformalnim osvrtima na Nacrt izneto više primedbi. Odnosile su se, pre svega, na biometrijski nadzor i korišćenje softvera za prepoznavanje lica, na neustavno proširenje prava policije da bez naredbe suda uđe u stan i pregleda ga, na otvorenost za političke uticaje na operativni rad policije, na otežanu mogućnost identifikacije policijskih službenika i na način njihovog zapošljavanja. Primećeno je da predložena rešenja ne ispunjavaju naše obaveze u pristupnim pregovorima.
Kritike su opravdane. Umesto da ih ponavljamo, pokušajmo da problem sagledamo iz drugog ugla.
S formalnog aspekta Nacrt je loše sistematizovan i sročen. Protivrečnosti, nepotrebna ponavljanja i nejasne formulacije, uz otvorenu tendenciju da se građanima uskrati sigurnost i u privatnom i u javnom prostoru, navode na zaključak da je reč o neuspeloj mešavini pragmatičnih i dekorativnih normi, od kojih su prve prepune represivnih ovlašćenja prepuštenih slobodnoj proceni, a druge imaju za cilj da neupućene relaksiraju i da im, na pretenciozan ali proziran način, neproračunljivu primenu sile predstave kao humanu misiju prilagođenu „dostojanstvu, ugledu i časti svakog lica“ (čl. 60).
Ali đavo je u detaljima. U ovom slučaju oni su odlučujući za suštinu zakona, njegov ton i smer.
U sadašnjem Zakonu o policiji (ZP) policija je definisana kao skup poslova u zaštiti i unapređenju bezbednosti građana i imovine, s mogućnošću upotrebe sredstava prinude u skladu sa Ustavom i zakonom, uz poštovanje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda i drugih zaštićenih vrednosti u demokratskom društvu (čl. 3).
U Nacrtu je, međutim, policija jednostavno određena kao organizovana snaga prinude (čl. 25). Iz definicije su nestale: druge zaštićene vrednosti, demokratsko društvo i unapređenje bezbednosti. Iako je ponešto od toga rasuto u drugim normama, putokaz za tumačenje dat je u temeljnoj normi kojim se policiji denotiraju smisao, uloga i način rada. Otuda su prevencija kriminala i unapređenje bezbednosti u zajednici, koji su u ZP na prvom mestu policijskih poslova (čl. 30), u Nacrtu premešteni u drugi red (čl. 40), premda je u načelima proklamovano da se prevenciji daje prednost pred represijom (čl. 9). Pitom, previdelo se da postavljanje prinude kao opšteg integrativnog faktora svakako ne može da se odnosi, ili bar ne bi smelo da se odnosi, na veći deo policijskih zadataka, kao što su: prevencija, otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela, obrada podataka, prikupljanje obaveštenja ili uviđaji.
Jedan od standarda policijskog postupanja sada je i obaveza odbijanja nezakonitih naređenja (čl. 33, 41 ZP). U Nacrtu je ovaj standard sužen samo ako je reč o naređenju čije bi izvršenje predstavljalo krivično delo. Sve druge naredbe, pa i one koje službenik s razlogom smatra nezakonitim, on mora izvršiti, ali je dužan da o tome obavesti neposredno višeg rukovodioca (čl. 41, 49). Nejasno je kakvog smisla ima obaveštavanje nadređenog ako upravo od njega potiče nezakonito naređenje i ako je, zbog bezuslovne obaveze, ono već izvršeno. Najvažnije načelo, načelo zakonitosti, pušteno je niz vodu.
Nacrtom je predviđeno da ministar, pored ostalog, daje i obavezne instrukcije u vezi sa radom policije (čl. 13. st. 3). Sledi odredba da se to neće smatrati uticajem na operativnu nezavisnost policije (st. 4). Izgovor je komičan. Jasno je da ministrova ovlašćenja potiru načelo profesionalizma i neutralnosti, koje uključuje i dužnost da se unutrašnji poslovi obavljaju bez političkih motiva (čl. 4). Štaviše, takvom odredbom samo se legalizuje politički uticaj, jer se unapred garantuje da se obavezne instrukcije, kakve su da su, neće računati u nedozvoljene uticaje. Zakonom proglasiti negaciju realnosti vrhunska je hipokrizija koja, ako ne potiče od dirljive gluposti, može jedino biti plod drskosti. Ministar je politička figura, po pravilu nestručna za unutrašnje poslove, koja je, bar prema našem iskustvu, prononsirani partijski poltron sklon lakrdijaškoj ekstravaganciji. Šta se sve u obaveznim instrukcijama od takvog i njemu pretpostavljenih može naći, nije teško zamisliti. U društvu naučenom da policiju smatra ispostavom partije na vlasti imali bismo samo jednu crtu više na crnoj tabli totalitarizma. Ne smemo smetnuti s uma činjenicu da je kod nas politički sistem ovladao pravnim sistemom i da preti opasnost da policija postane partijska, ako to već uveliko nije.
Otuda ne čudi, mada jeste krajnje zabrinjavajuće, to što se pravo na ulazak u stan bez naredbe suda, van ustavnih i zakonskih okvira, zasniva tek na indicijama da se priprema krivično delo. Da stvar bude gora, osnov za takav ulazak predstavljalo bi i obezbeđivanje dokaza za pokretanje i vođenje krivičnog postupka (čl. 93). Pod takvim provizornim pokrićem policija bi mogla neselektivno i samovoljno da uđe u svaki stan. To što se pretres stana i lica naziva pregledom ne spasava stvar. Upotrebljeni eufemizam često može biti gori od pretresa. Prema Pravilniku o policijskim ovlašćenjima, pregled se ne sprovodi samo vizuelno i palpatorno, već i upotrebom posebnih uređaja ili službenog psa!
Diskrecione procene u aparatu kome je poverena primena sile moraju biti u obrnutoj srazmeri sa posezanjem za invazivnim akcijama. Da nije tako kontrola tog aparata bila bi nemoguća. A Nacrt upravo tome stremi. Jezičko i ciljno tumačenje u svim normama koje ostavljaju mesta za otvorene procene upućuju da se prednost može dati prinudi. U odgovoru na pitanja: kada postoje osnovi sumnje da se priprema izvršenje krivičnog dela (93), šta je to što je neophodno za uspešno izvršenje policijskog zadatka (čl. 94), koji će položaj biti sličan klečećem, sedećem ili ležećem da bi se poistovetio sa pasivnim otporom, kada se „držanjem za lice“, „stavljanjem u izgled da će lice napasti“, a pogotovo „preduzimanjem slične radnje“ čini aktivan otpor, ostavlja se neslućena mogućnost proizvoljnosti u primeni represivnih mera.
Iz svega proizlazi da su gotovo sve inovacije u Nacrtu dokaz oslanjanja vlasti na prinudu, s posebnom pažnjom posvećenom zastrašivanju i odvraćanju od protestnih javnih okupljanja. Istina, „humanu“ prinudu, takoreći prinudu s ljubavlju. Mada ne prema pogođenim subjektima već prema prinudi samoj.
Mada je za zemlje u razvoju odavno rečeno da im ustav služi kao instrument simboličke politike, jer ne uspevaju da pravni sistem obezbede od neposrednog uticaja političke i druge društvene moći, to nas ne sme odvratiti od zalaganja za zakone koje treba sprovoditi. S druge strane, simbolizam u pravu, iako nije beskoristan, nikako ne bi trebalo da preraste u rutinsku fikciju, u kojoj se, za „dobro naroda“ i konačni „trijumf nad neprijateljem“, na raspolaganje vlasti stavljaju sva sredstva.
Peščanik.net, 19.12.2022.
Srodni linkovi:
Milica Jovanović – Policijski nadzor naših (u)lica
Rodoljub Šabić – Neposredna i ozbiljna opasnost
