Najnovija izjava predsednika Demokratske stranke daje nam na znanje da se i on i ta stranka zalažu za puno priznanje države Kosovo. Do tog priznanja im je čak toliko stalo, da će u skupštini demokrate glasati za dogovor samo ako i političari na vlasti priznaju Kosovo kao samostalnu državu. To je lep primer doslednosti. Demokrate veruju da je nešto ispravno i spremni su da iza nečega stanu jedino ako se i drugi saglase sa principima i uverenjima do kojih oni sami drže.

Nevolja je ipak u tome što i ova izjava, još jedna u sada već nepodnošljivo dugom nizu, uprkos svoj prividnoj doslednosti, jasno demonstrira potpuno odsustvo autorefleksivnosti. Jer, ako je demokratama u toj meri na srcu kosovska nezavisnost, da su zbog nje spremni da uslove podršku srpsko-kosovskom dogovoru, nama ništa drugo ne preostaje do da se pitamo – a šta ste do sad čekali? Ko je to do 2012. odugovlačio sa postizanjem dogovora? Ko je izbegavao da se pregovori podignu na viši nivo? Ko je inisistirao na tehničkim detaljima, a suštinska pitanja gledao da odloži u neku nepoznatu budućnost? Kome je bio savetnik, na primer, Leon Kojen, koji se proslavio svojim notornim „NE!“ predlogu Martija Ahtisarija?

Da je, recimo, još 2008. godine, odmah po proglašavanju kosovske nezavisnosti, Demokratska stranka ušla u pregovore i rekla da je Srbija spremna da prizna Kosovo, možda bi se izbeglo nasilje u Beogradu. Možda bi se čak moglo insistirati i na boljim uslovima od ovih koji su prošle nedelje dobijeni u Briselu. Možda mešanje Brisela tada ne bi bilo ni potrebno. No, umesto toga, Boris Tadić je tog 21. februara 2008. pobegao iz zemlje, a gde je bio njegov današnji naslednik – ne znamo.

No, kako sam naivan, možda u stvari i nisam u stanju da prozrem novo lukavstvo, nalik na ono nedavno, kada se u parlamentu dogovarala srpska pregovaračka platforma, kojem demokrate pribegavaju da bi nešto, šta god to bilo, isterale na čistinu. Možda oni sad kažu glasaćemo ako vi uradite to i to, a onda u parlamentu okrenu ćurak i kliknu – evo, uhvatili smo vas, priznali ste Kosovo, a mi za to nećemo glasati! Sve i da je to tako, opet je to jadna politička taktika. I ne zna se kome se demokrate jednim takvim ponašanjem uopšte i mogu ovde više obratiti.

Nema nijednog razloga da se bilo čime uslovi podrška za dogovor koji su postigli kosovski i srpski pregovarači. Taj dogovor jeste dobra vest i dovoljan je razlog da bar privremeno i samo zbog te jedne stvari odahnemo. Taj dogovor je tako dobar, da naprosto ne bi smeo da bude predmet nikakvih podmetačina i lukavstava kojima bi se beležili jeftini politički poeni. I, da ponovim, nije uopšte jasno ni gde se to pozicionira Demokratska stranka takvom jednom izjavom. Ona ne bi da bude ni DSS ni da podrži vlast, pa pošto ne bi ništa od toga, kao da uopšte ne zna šta bi, izgubljena u svom sitnom političkom kalkulisanju.

I dok naizgled imaju šta da prigovore sporazumu, demokrate se prave da ne vide neminovne konstitucionalne promene koje za tim sporazumom slede. Predsednik Srbije već je najavio ustavne promene. No, to se DS-a očito ne tiče. DS zna kako je donet važeći Ustav: bio je to rezultat pogodbe najjačih političkih aktera 2006. godine – DS-a, DSS-a i SRS-a. Izgleda da DS zna i da se oni više tu ne računaju, pa ih to onda i ne zanima, iako im se baš unutar tog konstitucionalnog polja otvara najveći prostor za principijelno opoziciono delovanje i obnavljanje poverenja koje su zasluženo izgubili kod građana Srbije. No, sva je prilika da je u političkom „menadžerisanju“ DS proćerdao i politički elan i političku imaginaciju kojima je raspolagao.

Stoga je odgovor SNS-a na izjavu predsednika DS-a i očekivan i logičan. Stranka na vlasti je demokratama poručila da svojom podrškom mogu da obrišu svoju demokratsku guzu, jer ta podrška ama baš nikome nije potrebna, jer nikome ništa ni ne znači. Govoriti sad demokratama da ima toliko bitnih stvari u Srbiji, sve i da ostavimo ustavna pitanja po strani, koje sadašnje vlasti zanemaruju, problema koje ne umeju da reše, grešaka koje su već napravili, uzaludno je. Baš kao što je jednako uzaludno objašnjavati im da bi umesto glupih izjava i pravljenja nove štete za sve bilo bolje da se oni raziđu, raspuste, ugase, kad već nisu u stanju da razmisle i promene se.

Peščanik.net, 21.04.2013.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)