Odgovor na tekst Euroforičari
Nakon što se prašina oko Nobelove nagrade slegla i samohvalisanje utihnulo, realisti među ekspertima počeli su da se mršte: „Sve je to lepo, ali realpolitika izgleda drugačije. Za mir je potreban novac“, upozorava nemački stručnjak za ustavno pravo Pol Kirhof, misleći na – naš novac.
Kada je Ulrih Bek u Špiglu napisao da se Nemačka nalazi „pred odlukom o evropskom biti ili ne biti“, stav koji trenutno deli najmanje 70 odsto svih evropskih političara, izazvao je reakciju da je njegov stav opasno preterivanje.
A kada je Robert Menase u svom nedavnom pamfletu „Evropski glasnik“ (Die Europäische Landbote) zahtevao da se ukine Evropski savet, ovaj bastion sitnih nacionalnih spletkarenja, zahtev koji je verovatno deo Barozovih svakodnevnih molitvi, Cajt je posvetio čitavu stranicu gnevnim komentarima: „Ideolozi kao Menase su gori od anti-evropskih populista iz Rima i Haga.“
Zašto je to tako? Zašto je super-evropljanin Danijel Kon-Bendit opasniji od super-prezirača Evrope Gerta Vildersa? Zašto se svaki glas upozorenja da ne smemo da zapostavimo evropski projekat odbacuje kao naivan? Mora li Brisel zauvek ostati samo birokratski Moloh. Ono što je najzagonetnije je zašto se evropska nacionalna država uporno smatra demokratskim idealom?
Da li je moguće da bi ti ljudi radije živeli u nekoj vrsti super-Austrije, gde se pojam politika konsenzusa tumači tako da je sve u redu dok ruka ruku mije. Ili možda u Italiji, čija se politička klasa u poslednji čas spasla propasti izborom privremenog diktatora, koga su nazvali „tehnokrata“, ne bi li se manje izblamirali.
Čak je i nemački model, koga bi političari i mediji rado izvezli u najudaljenije krajeve Evrope, daleko od idealnog, ne samo zbog raznih političkih blokada „partijske države“ ili zadovoljavanja najrazličitijih interesa svojstvenih federaciji, već i zbog nesposobnosti da smanjimo naš državni dug, dok drugima držimo lekcije i zahtevamo da smanje svoj državni dug. Još je Helmut Kol, ujedinitelj Nemačke, upozoravao na opasnost od nemačke Evrope.
Ukazujući na sve greške i nedostatke Evrope, skloni smo da ih poredimo sa navodnim prednostima nacionalnih država, koje se i same suočavaju sa velikim problemima u pokušaju da se prilagode supranacionalnim uslovima globalizovanog sveta.
Zašto se stidimo Evrope? Dugo se ispred nemačke ambasade u Londonu sa ponosom vijorila zastava Evropske unije, jer su službenici znali da time nerviraju Margaret Tačer, čija je kancelarija bila odmah preko puta. Tada smo bili oduševljeni evropskim modelom, jer je omogućio prijem siromašnih zemalja poput Irske i Portugalije.
A onda su Irci i Portugalci odjednom postali lenjivci. Evropa je funkcionisala i kada nije bilo EU. Godine 1953. na londonskoj dužničkoj konferenciji učesnici su se dogovorili o oprostu dugova Nemačkoj, za šta je glasala i Grčka.
Tačno je da je Evropa u krizi. Ali iz nje nećemo izaći povlačenjem u nacionalne države.
Hans Hoyng, Speigel/PressEurop, 25.10.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 27.10.2012.
Srodni linkovi:
London School of Economics – Manifest za postnacionalnu i federalnu Evropu
