Pre deset godina, negde u jesen 2003, krenuo sam „na tajni zadatak“, istražujuči svet krijumčarenja ljudi. Od Afrike do Evrope, preko Senegala, Malija, Nigera, Libije, Alžira, Tunisa i na kraju ostrva Lampeduze. Gledajući fotografije snimljene iz helikoptera, slike tela koja plutaju po Sredozemnom moru, lica zaronjenih u vodu, naduvana kao jastuci, raširenih ruku kao da očekuju zagrljaj koji ne dolazi, odlučio sam da krenem na put pod imenom „Bilal“. To su bile slike brodoloma kod tuniskih ostrva Kerkena, jednog od mnogih sličnih: 41 preživeli, 12 pronađenih tela, 197 nestalih. Od tada je prošlo deset godina i hiljade drugih ljudi su skončale u tom ukočenom položaju: lica zagnjurenog u vodu, otečenog tela, širom raširenih ruku.

U ovim mediteranskim vodama, sajt Tvrđava Evropa je registrovao 6.825 žrtava od 1994, od toga 2.352 samo 2011. godine. Ako uzmemo u obzir čitavu dužinu granice Evrope, od Kanarskih ostrva do Turske, broj žrtava je 19.142 od 1988. godine.

Najapsurdnije od svega je što su ovi ljudi stradali zbog dva spojena kartončića i nekoliko listova hartije u sredini: zbog pasoša. Tek sam na putovanju kroz Saharu u zagušljivim kamionima i u prihvatnom centru za takozvane ilegalne migrante pod imenom „Bilal“ počeo da shvatam kakvo neverovatno i dijabolično sredstvo može da bude pasoš. Ako je vaš pasoš dobar, prelazićete granice i ući u svet preživelih. Ako je loš, morate se staviti u ruke krijumčara, i pripašćete svetu brodolomnika. Ali možemo li da dopustimo da mladi ljudi, žene, deca i njihovi očevi umiru za dva parčeta kartona i nekoliko hartija.

EU je tokom godina potrošila milione evra na zaštitu svojih granica, putem agencije Frontex i njene policije. Države članice su se lako složile oko ove tačke; ali kada je reč o sprovođenju sporazuma o izbeglicama, često zapostavljenoj dužnosti pružanja pomoći na moru, ili pravilima o imigraciji, nije potrošeno ništa ili skoro ništa. Svaka država se ponaša onako kako misli da treba.

Na taj način je potpuno odsustvo zajedničkog projekta za desetine hiljada prognanika iz Sirije, Eritreje, Somalije i drugih zemalja, i nedostatak volje da se otvore humanitarni kanali preko teritorije koja se pruža od prihvatnih centara u Libiji do izbegličkih kampova u Turskoj, paradoksalno, pretvorilo kriminalne bande u jedinu međunarodnu agenciju koja nudi izlaz. Posledice su masovna stradanja.

Ništa od ovoga nije onemogućilo EU da dobije Nobelovu nagradu prošle godine. Zato sam, gledajući slike tela kako plutaju po moru, osetio potrebu da prekinem tišinu i da na sajtu L’Espressa, nedeljnika za koji radim, pokrenem peticiju da se Nobelova nagrada za mir 2014. dodeli hiljadama izbeglica i preživelih koji su, bežeći, pokušali da izbegnu ratove.

Pošto se Nobelova nagrada ne može dati utopljenicima, predlažem da se dodeli – u ime mrtvih i preživelih – gradiću Lempeduzi i njegovim građanima, koji nisu prestali da izvlače tela na obalu. Lampeduza nije država Italija, koja zahvaljujući jednom apsurdnom zakonu ima pravo da krivično goni 155 preživelih za zločin ilegalne imigracije. Lampeduza nije čak ni Evropa, jer je mnogo bliža Africi nego evropskom kontinentu. Lampeduza je prvo mesto susreta, pravog i simboličnog, nas posmatrača i tih muškaraca, žena i dece koji se hvataju za njene grebene i traže pomoć. Lampeduza i njenih 6.000 stanovnika nikad nisu, tokom ove tragične decenije, izgubili sposobnost zdravog rasuđivanja i onu običnu ljudskost koja ne pravi razliku između građana i ilegalnih useljenika.

I ja sam se susreo sa ovim zdravim razumom. U noći između 23. i 24. septembra 2005, radeći svoj reporterski posao, skočio sam u vodu, pretvarajući se da sam ilegalni migrant. Nakon nekoliko dugih sati u vodi, među talasima me je spazio čovek koga nisam poznavao i koji nije poznavao mene. Pomogao mi je da dođem do obale i položio me na kamen. Skinuo je svoju majicu i pokrio me. Još uvek sam se tresao. Zatim je legao na mene. Iako nije znao ko sam, preneo je toplotu svog tela na moje telo. Bio je težak. Ja sam bio prljav, neobrijan. Mogao sam da budem i bolestan ili inficiran nekom zarazom.

Kad sam završio zadatak i kada je moja knjiga izašla iz štampe, ponovo smo se sreli. Masimo Kostanca nije profesionalni spasilac. On je električar i ima ženu i dete. Običan čovek.

Nobelova nagrada za mir ima svoju svrhu. Da je nije dobila Aun San Su Ći, malo ko bi čuo za diktaturu u Burmi. Zato ova peticija mora da se potpiše, da bismo probili zid ćutanja i pokazali svetu šta se dešava na južnom frontu Evropske unije.

Fabrizio Gatti, Le Monde/PressEurop, 09.10.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 10.10.2013.

Srodni linkovi:

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Milutin Mitrović – Robovi dolaze

Inside Story – Ovde smo i ostajemo

Svetlana Slapšak – Čije je more?

Ervin Hladnik-Milharčič – Evropska unija na Haškom sudu

Süddeutsche Zeitung – Naoružavanje tvrđave Evropa

Der Freitag – Evropska sramota

Biljana Vankovska – Nobel, Erazmo i Orvel

Slavoj Žižek – Varvarizam s ljudskim likom