Masa od dve do tri hiljade ljudi opkolila je 23. jula zgradu bugarskog parlamenta na nekoliko sati, zarobivši poslanike i ministre, a zatim je usledila nasilna policijska akcija. Nakon 40 dana demonstracija, izgleda da vlada sve više gubi dodir sa izmenjenim društvom.
Vlast se ruši. Barikade oko Skupštine i policijski kordon raspoređen oko zgrade podsećaju na pad komunizma i druge krizne periode u Bugarskoj. Manijakalni i paranoični komunistički režim, ubeđen da neko hoće da mu oduzme vlast krvoprolićem i nasiljem, ipak se ponašao ekspanzionistički: pokušavao je da kontroliše i predvodi mase, organizujući priredbe za radnike kako bi orkestrirao jedinstvo nacije i partije.
Danas se ova ista vlast nalazi u rukama „naslednika Politbiroa“, ali ima sasvim nov izgled. Sačinjena je od izolacije, vladavine zastrašivanjem, i tajnovitosti. Simbol vlasti danas su barikade oko „opkoljenih protiv građana“.
Međutim, nikad nije bilo barikada pred predsedničkom rezidencijom. Kao da se predsednik Plevnelijev iz partije Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB) ne plaši demonstranata. Postoji anonimna vlast, koja ubrzano donosi tajne odluke i s olakšanjem preživljava od danas do sutra. Upravo ova vlast, na vrlo neproziran način, imenuje guvernere i visoke državne službenike.
Vlada, koja je rezultat mutnih pregovora dveju partija, pretvatra se da vodi neku političku egzistenciju pokušavajući da nametne kratkoročne i dugoročne mere opkoljenom parlamentu. Ove napore negiraju demonstracije i politička neizvesnost koja ih prati.
Osim stanja političke scene i narodnih nemira, činjenica je da bugarska politika nije napredovala od velikih ideja kasnog 19. veka – ili, u najboljem slučaju, od perioda pred pad Berlinskog zida.
Pažljiviji posmatrač može videti da se premijer Plamen Orečarski (blizak Socijalističkoj partiji, na vlasti od 29. maja 2013.) ponaša kao monarh, trudeći se da se obraća naciji kao suvereni vladar, ubeđen da će društvo ćutke prihvatiti sve manipulacije. Ono što ni Socijalistička partija ni njeni saveznici ne mogu da shvate jeste da se, sa globalizacijom i rađanjem informatičkog društva, politička scena promenila.
To ne važi samo za Bugarsku, nego i za čitav svet, pa čak i za Tursku i Egipat. Danas ministri i narodni poslanici ne predstavljaju toliko vlast koliko potrošnu robu: društvo od njih očekuje konstantna objašnjenja, a u suprotnom bivaju pometeni s političke scene.
Vlast se suočava sa novom vrstom ispita, oličenom u društvenim medijima, gde se razvija novi tip demokratske transparentnosti. Ljudi širom sveta više se ne zadovoljavaju time da prosto glasaju jednom u četiri godine i da zatim puste druge da odlučuju o njihovoj sudbini. Pojavljuje se nova vrsta građanstva, sposobnog da ukloni sve štetne pojave bilo koje vlade.
Ovo je znak novog foruma, stvorenog kroz građanske i mrežne strukture, koji po svemu sudeći zna kako da transformiše tradicionalne partije iznutra. Ovaj novi vid demokratije, koji se rađa iz društvenih mreža, može da uništi status kvo klijentelističkih mreža dragih Socijalističkoj partiji i njenim partnerima. On može da uništi politički feudalizam i svako ponašanje koje se za njega vezuje, poput kupovine glasova. Stvaranje novog oblika suverenosti širi se nadole kroz decentralizaciju i nagore kroz evropske institucije i finansijska tržišta.
Vlast je, lišena svoje suštine, postala prazna ljuštura, smeštena između različitih centara moći. Opsednuti upravo ovde pokušavaju da proguraju opsene, lišene svakog smisla. To je navika koja ih primorava da traže rešenje stvaranjem razdora, suprotstavljajući jedne građane drugima: Sofija i provincija, ili provladini i antivladini demonstranti.
Politički lideri ne mogu da shvate da novo građanstvo društvenih mreža nadilazi tradicionalne veze politike i teorije, i da je samo pitanje vremena kada će se različite oblasti u zemlji reorganizovati prema demokratskom principu koji prevazilazi teritorijalne interese. Sergej Staničev, lider Socijalističke Partije, i Lutvi Mestan iz Pokreta za prava i slobodu (stranka turske manjine u vladajućoj koaliciji) očajnički pokušavaju da pronađu pristup zasnovan na duhu demokratske tranzicije koja će ih eliminisati. Istovremeno, oni se drže za vlast svim silama i spremni su na sve nužne kompromise – čak i sa liderom GERB opozicije, bivšim premijerom Bojkom Borisovim. To su ljudi koji duboko veruju da su predodređeni da predvode.
Toni Nikolov, Kultura/Presseurop, 24.07.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.07.2013.
