Statua Pravde, Rim

Foto: Peščanik

Budući da je naš autokrata najavio drakonske zakone, treba li možda početi dramatično? Na primer: Od Drakona do Vučića, već dvadeset sedam vekova proteže se luk bezobzirnog i osvetničkog zakonodavstva i, nategnut preko maksimuma, puca ne tako daleko od mesta u kome je Drakon odapeo strelu.

Ne, ovo ne ide: niko ne može dostići Vučića u medijskoj disciplini patetično-preteće dramatičnosti.

Bolje je, zato, pozabaviti se malo istorijskim podacima i činjenicama našeg svakodnevnog života.

Inovacije krivičnog zakonodavstva koje je Vučić najavio mogu se svesti na sledeće:

– on lično radi na tome i doneće drakonske zakone za najteža krivična dela: višestruka ubistva, ubistva dece, silovanja, za sticaj više najtežih krivičnih dela, za višestruki povrat;

– drakonizam ima da se sastoji u uvođenju kazne doživotnog zatvora (tu je autor citirao i „naš narod“ koji se navodno zalaže za „doživotnu robiju“) , bez mogućnosti ublažavanja kazne ili uslovnog otpusta;

– promeniće i procesne zakone u drakonske procedure koje se moraju okončati za godinu dana, uz, ako sam dobro razumela, jedan neprekinuti i kontinuirani glavni pretres;

– sve ovo će učiniti zato što policija dobro obavlja svoj posao, dok sud to ne čini („Pokazalo sе da možеmo da uhapsimo svakog, ali on biva potom puštеn na slobodu“. Lepo li je moći uhapsiti svakog, samo da sud ne smeta!)

– poseban ratio legis jeste odvraćanje od kriminaliteta, navodno po ugledu na evropsko zakonodavstvo, predstavljeno, vučićevski, tj. na protivrečan način i to takoreći u jednom dahu („Uglеdali smo sе na еvropsko zakonodavstvo. Oni u Evropi su zamislili da kod njih budе drakonska kaznеna politika, a kod nas mеk krivični zakon, da budеmo mеka za kriminal. Sada i mi kao Nеmačka i Austrija uvodimo institut doživotnе robijе, bićе vеćе kaznе pa iditе tamo raditе šta hoćеtе, u Srbiji nеćеtе“), tj. mek zakon – Meka za kriminal.

Drakon i drakonski zakoni kao istorijska inspiracija

O ličnosti Drakona ne zna se mnogo. Živeo je u Atini u VII veku pre nove ere, a njegovi zakoni su doneseni oko 622/621 godine. Atinski građani su ga ovlastili da napiše Atinski ustav, tj. prvu pisanu kodifikaciju. Do tada su u antičkoj Atini vladali i primenjivali se nepisani zakoni, tačnije usmena predanja, što je pogodovalo nejednakosti i privatnom pravosuđu, oličenom najčešće u krvnoj osveti. Istorijski podaci o Drakonu i njegovim zakonima oslanjaju se uglavnom na Aristotela i njegovo delo Atinska konstitucija. U Delu V, odeljak 41, Aristotel dovodi donekle u pitanje tezu da su Drakonovi zakoni bili prvi pisani zakoni u Atini, pominjući promene pravnog uređenja koje imaju „izvesne sličnosti“ sa konstitucijom, a izvedene su u vreme vladavine Tezeja. Potom dolazi konstitucija postavljena u Drakonovo vreme, koja je prema Aristotelu bila prvi pisani zakonik Atine, tj. kodifikacija, dakle ne samo fragmentarni akt državnog uređenja1 – do danas sačuvana, a donekle i rekonstruisana.

U svakodnevnom govoru i u istorijskom pamćenju Drakon i njegovo delo oličavaju surovo, brutalno i neadekvatno zakonodavstvo, koje je (istorijski gledano) bilo kratkotrajno i posle nešto više od dvadeset godina bilo zamenjeno Solonovim zakonima. Pamti se, dakle, po zlu. Ostalo je, međutim i nešto dobrog u njegovoj zaostavštini. Najpre, uveo je pisano zakonodavstvo koje je bilo sigurnije od nepisanog, bilo je dostupno svima koji su bili pismeni, nije bilo pogodno za proizvoljna tumačenja i bilo je namenjeno sudskoj primeni. Pored toga, u Drakonovom zakonodavstvu se prvi put razgraničava namerno ubistvo od nehatnog. Ali, ova dostignuća su već i za antičke Atinjane bila suviše sitna naspram načinjene zakonodavne i faktičke štete. Smrtnu kaznu Drakon je proširio do (u to doba) neviđenih razmera – npr. krađa jedne voćke ili spavanje na javnom mestu bili su kažnjivi smrću. Potom, dužnik koji je pripadao nižem društvenom sloju od poverioca bivao je oteran u ropstvo.2 Preterivanje u propisivanju smrtne kazne dovelo je do toga da Plutarh opiše neslanu šalu Demadesa, javnog govornika, kako Drakonovi zakoni nisu bili pisani mastilom već krvlju. Takođe, on pominje i Drakonovo obrazloženje najteže kazne i za sitne krađe: Drakon je smatrao da sitni kriminal zaslužuje smrtnu kaznu, ali da on ne može da izmisli težu kaznu od te za teške zločine.3

I, šta sad – kako bi to rekao naš autokrata. Ostaje da u nekoliko tačaka uporedimo istorijskog i našeg savremenog drakona (genusni pojam – otuda malo početno slovo).

Dobre strane. Istorijski drakon je zamenio nepisani pisanim zakonom, hajde da benevolentno kažemo – prvi put u istoriji Atine. Savremeni drakon to nije učinio. Da se ograničimo samo na ranu srednjevekovnu Srbiju: pisano zakonodavstvo ovde postoji najmanje od Savinog Zakonopravila (Nomokanon Sv. Save), dakle od početka XIII veka (1219) i održava se, sa razumljivim srednjevekovnim istorijskim prekidima, veoma čvrsto sve do današnjih dana.

Istorijski drakon je razgraničio namerno ubistvo od ubistva iz nehata. Savremeni drakon to nije učinio – posao je već obavio onaj istorijski.

Istorijski drakon je predvideo primenu svog pisanog zakonodavstva pred sudovima. Savremeni je i tu daleko od prvog istorijskog mesta – moderno sudstvo u Srbiji konstituisano je u XIX veku.

Zle strane. Istorijski drakon je – budući da je i stvarno i pravno bio tiranin – imao ovlašćenje da donese pisanu kodifikaciju. Naš savremeni drakon to ovlašćenje nema, već ga samovoljno pribavlja. Ustav Srbije propisuje da zakone donosi Narodna skupština (čl. 99. st. 1. tačka 7), na predlog Vlade ili drugih ovlašćenih predlagača, među kojima nije predsednik Republike (čl. 107). Nema ustavne niti zakonske odredbe o bilo kom inokosnom zakonodavcu. Ovo je republika, zakone donose kolegijalni organi. Znam, ne živim u vakuumu. Ovo nije prvi put ni u novijoj, ni u ranijoj istoriji da autokrata zamenjuje ustavom određene organe u važnim državnim poslovima. Ovaj to čini neskriveno, uživajući u svojoj moći. Pribavio je sebi položaj da može formalno nadležne kolegijalne organe da „organizuje“ tako da učine sve što on misli da mu treba. No, mi građani Srbije nismo nevini u svemu ovome. Imamo Ustav, sviđao nam se ili ne, i naša je dužnost da privolimo autokratu da ga bar otvoreno i javno ne krši.

Istorijski drakon je dao jedno smušeno i neverodostojno obrazloženje o tome zbog čega donosi brutalne i okrutne zakone. Po njegovom, ako ukradeš jabuku, sleduje ti smrtna kazna, a za stvarne zločine takođe – jer, od te nema teže, on težu ne može da smisli. Naš savremeni drakon mu je veran, ne samo u pozivanju na drakonske zakone, već i po smušenosti obrazloženja. On će se, navodno inspirisati evropskim zakonodavstvom, naročito austrijskim i nemačkim, koja predviđaju kaznu doživotnog zatvora. Jeste, pisao je već o tome Danilo Ćurčić, kazna doživotnog zatvora nije zabranjena Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali ukidanje mogućnosti ublažavanja kazne i uslovnog otpusta jesu protivni članu 3. te Konvencije. Nedorečenost samozvanog inokosnog zakonodavca A. Vučića, pored toga što je rezultat potrebe da se on samopromoviše kao nosilac promena koje želi „narod“, nije samo rezultat ignorisanja nužnog stručnog pristupa ovako značajnoj promeni krivičnog zakonodavstva – ona je i opasna. Naročito zato što je, u njegovom stilu, nepotpuna i ne predstavlja istinu – celu istinu i ništa drugo osim istine. Nije neophodno da Vučić gubi vreme na uporednopravna istraživanja. Umesto toga, mogao je pročitati samo jedan kratak paragraf (68) presude Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u postupku Vinter i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva,4 najpre o kazni doživotnog zatvora, a potom i o uslovnom otpustu/ublažavanju ove kazne. U većini evropskih država u kojima je propisana kazna doživotnog zatvora postoji mogućnost da se, posle određenog broja godina odslužene zatvorske kazne, preispita mogućnost uslovnog otpusta. Zadržavam se samo na one dve evropske zemlje koje je Vučić označio kao zemlje sa drakonskim „doživotnim robijama“, naspram „mekog“ srpskog zakonodavstva – na Austriji i Nemačkoj. U obe ove države zakon propisuje da se posle odsluženih 15 godina zatvora može preispitati puštanje na uslovni otpust. Koje Vučić odbacuje, ne dopuštajući „dušebrižništvo“ ljudskih prava. Nasuprot njegovom stavu stoji odluka Ustavnog suda Nemačke, zemlje koja je Vučićeva navodna politička inspiracija. Taj Sud nalazi da je protivno ustavnoj normi o zaštiti prava na ljudsko dostojanstvo ukinuti svaku šansu licu osuđenom na doživotni zatvor da uslovno iziđe na slobodu zato što je i rehabilitacija jedna od svrha krivičnog kažnjavanja. Uslovni otpust je samo mogućnost, a ne i pravo osuđenog i on mora zavisiti od okolnosti svakog datog slučaja. Nemački Ustavni sud se posebno izjašnjavao o mogućem uslovnom otpustu onih koji su osuđeni za ratne zločine i tu, mimo prakse u ostalim slučajevima, nije smatrao da su duboka starost i „bliska smrt“ dovoljni razlozi za uslovni otpust.5 Ako je već primer za inspiraciju, neka bude potpun: na Vučićevoj listi „najtežih“ krivičnih dela nema ratnih zločina. A nije da ih nije bilo, i to u nedavnoj prošlosti. Vučićev ratio legis je lažiranje nemačkog i austrijskog zakonodavstva, predstavljanjem ovih kao drakonskih, što ona nisu.

Najzad, u paragrafu 121 presude Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava zaključuje se da ako neka država potpisnica Konvencije u svom zakonodavstvu ne propisuje mogućnost uslovnog otpusta, kao i odgovarajuće mehanizme, ona povređuje čl. 3. Konvencije, koji zabranjuje surov i nehuman tretman. Međutim, naš savremeni drakon ne samo da ne mari za ljudska prava unutar Srbije, on je pokazao da ne mari ni za presude Evropskog suda za ljudska prava. Dovoljno je samo da se setimo slučaja nestalih beba i upornog ignorisanja konačne sudske presude u slučaju Jovanović protiv Srbije, kojom je Srbija obavezana da uspostavi nezavisni mehanizam za istraživanje sudbine nestale dece i za odmeravanje pravične naknade, u roku od godinu dana od konačnosti presude. Prošlo je gotovo šest godina otkako je ova presuda postala konačna. O „mehanizmu“ još uvek nije donesen zakon. Nevolja je u tome što nepoštovanje odluke Evropskog suda za ljudska prava, u krajnjem slučaju, može dovesti do isključenja države iz Saveta Evrope. Time se, međutim, ne kažnjavaju vlastodršci; kažnjavaju se građani takve izopštene države, jer za njih tada ne bi važila ni Evropska konvencija, niti bi se mogla potražiti zaštita pred Evropskim sudom za ljudska prava. Te bi se savremeni drakon mogao razmahivati bez ikakvih ograničenja, uključujući u taj eventualni razmah i ponovno uvođenje smrtne kazne, sa obrazloženjem da to „narod hoće“. Pored toga što autokrata Vučić otvoreno označava svoje podanike kao „glupe“, jer se interesuju za njegov plan o Kosovu,6 on ih doživljava i kao primitivce željne „doživotne robije“ (robija-bukagija). Ima, verujem i takvog „naroda“ koji odista voli čvrstu ruku, koji bi „doživotnu robiju“, ali za tamo neke druge, sve dok njega ne klepi ta ruka, sve dok ne dopadne „doživotne robije“, bez nade za uslovni otpust ili ublažavanje kazne.

Najzad, kad je istorijski drakon donosio svoje zakone, verujem da ih nije smatrao surovim i prekomernim i nije ih reklamirao kao takve. Bio je, ali prećutno, surovo neprilagođen. Ne znam da li u savremenoj istoriji, osim nacističkog totalitarizma, ima primera da se neki vladar hvališe time da će baš on uvesti drakonske zakone, uprkos svem opakom istorijskom nasleđu.

Koji to zločini treba da budu „drakonizovani“

Eeee, u ovom pogledu Vučić je, po svom običaju, nedovoljno određen. Uprkos tome što je naučio, a potom zaboravio ili ne mari za neke principe kreiranja krivičnopravnog zakonodavstva. Na primer: koja institucija i kada je obavila istraživanje o tome da pooštravanje krivičnog zakonodavstva u pogledu vrste kazni deluje odvraćajuće tako što dovodi do smanjenja kriminala određene vrste? Kako je utvrđeno da je politika kažnjavanja takva da se uglavnom izriču zatvorske kazne bliže zakonskom minimumu nego maksimumu? Da li je potrebno prethodno preispitati neke institute kao što je npr. sporazum javnog tužioca i okrivljenog, kao u najnovijem slučaju „nanogice“ i kazne od 50.000 dinara za učešće u paljevini kuće jednog novinara? Da li stav predsednika Republike da „mi možemo svakog da uhapsimo“ odgovara Ustavu i Krivičnom zakoniku (KZ), a ako ih sud pusti zato što je to hapšenje, npr. suprotno Ustavu i KZ – za žaljenje ili slavljenje? Da li je današnja tužilačka istraga bolja za pravilnost krivičnog presuđivanja od napuštene sudske istrage? Da li treba produžiti rokove zastarelosti za određena krivična dela, i za koja? Kako danas propisani rokovi i način njihovog računanja utiču na nekažnjivost i na zaštitu privilegovanih lica, tj. na pravnu nejednakost, tj. na diskriminaciju? Ako su neka od ovih istraživanja i vršena, o njima nenadležni organ, tj. predsednik Republike istrajno ćuti, isturajući samo svoj politički, tj. pravno laički stav o tome da će sva pitanja rešiti potezom pera, koji se uglavnom svodi na bezuslovnu „doživotnu robiju“ i povećanje postojećih zakonskih minimuma i maksimuma zatvorskih kazni.

Na početku ovog teksta čitalac će naći pregled krivičnih dela koja je Vučić imao u vidu.

Nepotpunost ovog spiska odlikuje se izostajanjem onih koja su, po međunarodnom i našem današnjem pravu, najteža, makar po tome što ne podležu zastarevanju. U pitanju su ratni zločini. Ali, taj deo „krivičnopravne materije“ nikad i nije bio blizak A. Vučiću.

Neodređenost ovog spiska sastoji se u tome što kao teška Vučić označava krivična dela izvršena u sticaju, kao i višestruki povrat (ponovljena dela). Tu se sećanja na krivično pravo završavaju, jer smo uskraćeni za informaciju o tome koja bi krivična dela mogla doći u obzir. Da li su to ubistva, silovanje, porodično nasilje, organizovani kriminal ili i neka druga. Kako, na primer, stojimo sa neovlašćenim prisluškivanjem i snimanjem (čl. 143. KZ), naročito onda kad ih izvrši službeno lice, npr. iz BIA-e? A kako sa primanjem i davanjem mita u vezi sa glasanjem (čl. 166. KZ), sa posebnim osvrtom na izbore u Lučanima? Kako sa oduzimanjem maloletnog lica i promenom porodičnog stanja (čl. 191. i 192. KZ), naročito posle odluke Evropskog suda u slučaju nestalih beba? Kako sa krivičnim delima plagiranja (čl. 198 KZ), naročito doktorskih disertacije koje su napisala/prepisala visoko pozicionirana službena lica Vučićeve administracije? Kako sa uništenjem ili oštećenjem tuđe stvari u Savamali ( čl. 212. KZ)? Poreska utaja i neuplaćivanje poreza po odbitku (čl. 225. i 226. KZ), naročito vlasnika podobnih medijskih imperija? Zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom (čl. 228) – KeepLight i čelnici „ukrašenog“ Beograda i drugih varoši serbskih? Protivpravna izgradnja i stavljanje u pogon objekata i postrojenja koja zagađuju životnu sredinu (čl. 262. KZ) – slučaj sela Rakita i tamošnje komunalne inspekcije naspram mini elektrane? Nepropisno i nepravilno izvođenje građevinskih radova (čl. 281), naročito na delu autoputa u Grdeličkoj klisuri, građevina na Pančićevom vrhu? Oštećenje brana, nasipa i vodoprivrednih objekata (čl. 282. KZ) i vikend naselje na Savskom nasipu? Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti (čl. 317. KZ), naročito u podobnim tabloidima? Da li je javno suđenje putem poligrafa krivično delo ometanja pravde iz čl. 336b, a ako jeste da li je predsednik Republike apsolutno zaštićen od progona – pravno, imunitetom koji uživa, a praktično i faktički delovanjem nekih sudija, koji mu ne dostavljaju čak ni parnične tužbe (Saša Radulović protiv Aleksandra Vučića) ili mu uspostavljaju imunitet u građanskim postupcima, ne pitajući ga da li se na imunitet uopšte poziva (Vuk Jeremić protiv Aleksandra Vučića), kao da je sud Vučićev staralac koji ga ima štititi od „akanja“ pred tim istim sudom? Povreda tajnosti postupka (čl. 337. KZ), tj. od koga ka podobnim tabloidima „cure“ informacije o istrazi? Neprijavljivanje krivičnog dela (čl. 332. KZ) – ako su Đilas, Jeremić i dr. lopovi, zašto predsednik Republike ne podnese krivičnu prijavu, ili ga sveti imunitet i tu štiti od krivične odgovornosti? Lažno prijavljivanje (čl. 334. KZ), naročito slučaj Kosmajac?

Drakonske procedure, tj. sve za godinu dana

Ceo postupak treba okončati za godinu dana – hvale vredan cilj koji ima samo jednu manu – nije moguć. A nije moguć zato što dosadašnja iskustva tužilačke istrage pokazuju da je za prikupljanje dokaza odgovorna pre svega policija, koja treba da obezbedi dokaze koji će imati sudsku vrednost. Brz postupak će, kad su u pitanju odista nezavisne a ne podobne sudije, moći da dovede do toga da se optuženi oslobodi zbog nedostatka validnih dokaza. A, sve o oceni ovog cilja postaje suvišno kada se zna da Odeljenje za organizovani kriminal, zaduženo za suđenje osobito teških krivičnih dela raspolaže, slovima i brojem, sa 4 (četiri) sudnice. Da ne začinjavam dalje sa redovnim i vanrednim pravnim lekovima, sumnjivim odlaganjima izvršenja zatvorskih kazni (slučajevi npr. Kristijana Golubovića, Aleksandra Stankovića, tj. Saleta „Mutavog“ i drugih).

Šta je bilo sa Drakonom?

O kraju života Drakonovog postoje dve verzije. Po narodnom predanju, Drakon je izgubio život usled nehata, izazvanog istinskim narodnim oduševljenjem. Ljudi koji su ga podržavali sakupili su se u amfiteatru na ostrvu Egini i po tadašnjem običaju, oduševljenje su izrazili tako što su bacali delove svoje odeće na njega – kape, toge, košulje – u toj meri da ga je sva ta odeća ugušila. Po istom predanju, sahranjen je u tom amfiteatru.7 Međutim, neki istorijski podaci indiciraju da je Drakon zapravo prognan u Eginu i tamo živeo do oko 600. godine pre n.e.8 Njegove zakone je promenio Solon, ostali su samo delovi zakona o namernom ubistvu. Solon je zapamćen kao mudar, Drakon kao okrutan.

Iako naš autokrata voli da flertuje sa svojim „skončavanjem“ i navodno kobnim značenjem imena Aleksandar u Srbiji, kao prečicom za „ulazak u istoriju“ (to nije prečica, već slepa ulica), valja mu, iz mnogo razloga, poželeti duboku starost i kraj u sopstvenom krevetu, ma gde bude u dato vreme. Prethodno, nepristrasni i nezavisni ljudi treba da ocene njegovu pravnu i političku odgovornost, a valja se nadati ozbiljnoj introspekciji – šta (nam) je učinio, a naročito šta je mogao učiniti da stvarno nije inspirisan Drakonom, a samo deklarativno Veberom.

A mi, građani Srbije? Mi ne treba da čekamo Solona; evropska pravna civilizacija i tako delom počiva na njegovom zakonodavstvu – za sada bi bilo dovoljno da primenimo i da privolimo odgovorne da primene ono što već imamo.

Peščanik.net, 15.01.2019.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Kazneni populizam

Danilo Ćurčić – Nemačka ima vladavinu prava. Što mi da nemamo?

TEMA – REFORMA PRAVOSUĐA

________________

  1. Avalon.law.yale.edu, Athenian Constitution, Deo V, odeljak 41-50.
  2. Morris Silver, Economic Structures of Antiquity, Greenwood Publishing Group, 1995, str. 117.
  3. Plutarch’s Lives. Translated from the Greek. With Notes and a Life of Pluratch. By Aubrey Stewart, M.A., and the Late George Long, M.A. Book on Solon, VII.
  4. Pritužbe 66069/09, 130/10, 3896/10, konačna presuda od 9.7.2013.
  5. Ista presuda, paragraf 113.
  6. Kaže A. Vučić doslovno da je to pitanje toliko glupo da je ostao bez reči. A okružen je samom visokom inteligencijom. On, koji ministra Đorđevića posprdno označava kao „genijalca“, on koji ministra unutrašnjih poslova privija uz grudi, ne dozvoljava mu da ode bez njega, a privid „pameti“ tog ministra mora da štiti sud, dok za njegovu „pamet“ čitaoci „Peščanika“ plaćaju 250.000 dinara. Visokog državnog službenika koji se „teleprontuje“ takođe „ne da“, štaviše unapređuje ga. Nijedna nesuvislost njegovog bliskog okruženja nije ga nikad ostavile bez reči; glagoljao je i štitio to okruženje bez kraja i konca. A kad mu „narod“ postavi koje škakljivo pitanje, ostaje bez teksta.
  7. Ova predanja su opisana u: Wikipedia, odrednica Draco (lawgiver) i na: www. Ancient-origins.net, The Brutal Draconian laws of ancient Greece.
  8. Navodno je ovaj podatak sadržan u H.A. Guerber and J. Larkin, The Story of Greeks, na koju se Wikipedia poziva.
The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)