Korica knjige, dizajn: Olivera Batajić Sretenović
Korica knjige, dizajn: Olivera Batajić Sretenović

Iz knjige Dušana Spasojevića i Zorana Stojiljkovića „Između uverenja i interesa. Ideologije i organizacija stranaka u Srbiji“, Fabrika knjiga 2020.

Pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2008. otvorila je prostor za „politički zemljotres“. Odluka socijalista da formiraju vladu sa demokratama je taj prostor još raširila, a odvajanje naprednjaka od radikala je konačno potvrdilo da je partijski sistem ušao u novu fazu razvoja.

Kako razumeti nastanak SNS-a? Prvo, iako su vreme i način nastanka partije bili neočekivani, sam proces deradikalizacije (dešešeljizacije) SRS-a je bio uočljiv i ranije. Lideri SRS-a (pre svih Nikolić) od odlaska Šešelja u Hag (2003) pokušavali su da pošalju i nešto drugačije signale od očekivanih (izbegavali su tema poput Velike Srbije; prihvatali su članstvo u EU pod određenim uslovima; imali su odmereniji ton u debatama; učestvovali su u izradi ustava). Na isti način na koji se modernistički pol u vreme Tadićeve druge predsedničke kampanje istovremeno obraćao biračima LDP-a i DSS-a, radikali su pokušali da prošire svoje ideološko polje. To je bilo olakšano strukturom pristalica SRS-a. Među njima su se izdvajala dve grupe: prva je bila motivisana identitetskim pitanjima (nacionalističkom politikom), a druga se fokusirala na ekonomska pitanja (gubitnici tranzicije). Stavljanje naglaska samo na ekonomske teme pomerilo bi radikale s njihovih početnih pozicija. Na ideološkoj ravni, pak, transfer nije bio moguć bez simboličnog raskida s prošlošću (u slučaju socijalista to se ogledalo u udaljavanju od Miloševića).

Drugi važan podsticaj za nastanak SNS-a bilo je saznanje da SRS „nikada neće doći na vlast“. Izbori 2007/2008. pokazali su da radikali ne mogu da osvoje dovoljno glasova da bi bili koalicioni partner ostalim strankama čak ni u situaciji koja im izuzetno pogoduje (dominacija vrlo osetljivih nacionalnih pitanja). Verovatno je postojao i podsticaj međunarodnih i domaćih aktera da se stranka transformiše na način koji bi uvećao njen koalicioni potencijal i bio prihvatljiv ostalim akterima.

Sve to vodi ka nastanku SNS-a krajem 2008, samo nekoliko meseci posle izbora. Pošto je izbačen iz SRS-a zbog neslaganja sa Šešeljom oko EU, Nikolić osniva Srpsku naprednu stranku kao narodnu stranku desnog centra koja se zalaže za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. SNS je imao za cilj da se predstavi kao nešto novo, drugačije od radikala. Na tome su mnogo radili u prvim mesecima postojanja. Umerena je radikalska retorika i izmenjeni su politički ciljevi. O tome Jovanović (2013): „Nikolić je napravio radikale koji mogu da pobede na izborima“. Istovremeno, SNS se oslonio na infrastrukturu SRS-a, koju je postepeno preuzimao, premda sam proces nije bio ni lak ni jednosmeran. Aleksandar Vučić je nekoliko nedelja stajao po strani vagajući šta da uradi, dok su neki drugi funkcioneri, poput Martinovića, više puta javno menjali strane između Šešelja i Nikolića. Ubrzo je postalo jasno da je najveći deo radikala prešao u novu stranku, što je SNS-u olakšalo početni položaj. Ali to nije bilo dovoljno za uspeh, pa je stranka narednih godina intenzivno radila na razvoju infrastrukture, privlačenju novih ljudi i pripremi za parlamentarne izbore.

Šta je olakšalo uspešan preobražaj radikala u naprednjake? Prvo, kao što smo rekli, ideološka pozicija stranaka u Srbiji nije u jakoj vezi sa strukturnim položajem njihovih pristalica. Lideri imaju velikog udela u kreiranju partijskih ideologija. Kao DSS, utisak je da se i stara SRS previše radikalizovala i pomerila ka tradicionalističkom polu (zbog taktike liderstva stranke), te se napravio prostor da se stranka približi ideološkom centru. Pomeranje stranke je bilo moguće i pod starim imenom, ali je pitanje koliko bi tako bilo delotvorno.

Drugo, tu novu stranku su podržale ostale partije koje su jedva dočekale da se reše problema SRS-a. Zato je administrativni odbor skupštine dozvolio da Nikolić i drugi poslanici novog SNS-a zadrže mandate koje su osvojili na listi SRS. Kasnije je obelodanjeno i da su predstavnici DS-a imali tajne pregovore sa rukovodstvom radikala oko osnivanja nove stranke.

Iz ideološke perspektive i perspektive partijskog sistema, pojava SNS-a temeljno je označila prelazak iz sistema polarizovanog pluralizma u umereni pluralizam. Ako se podsetimo scenarija za prelazak iz jednog sistema u drugi, videćemo da je reč o dvostrukoj promeni – jedan pol je odneo pobedu, a onda se pocepao drugi pol da bi nastala nova, umerenija partija. Partijski sistem Srbije u periodu posle izbora 2008. obeležavaju dve velike stranke (DS i SNS) i koalicije na čelu sa njima. One imaju između 50 i 60 odsto biračkog tela. Obe stranke imaju za cilj da se pozicioniraju kao sveobuhvatne partije i da se obraćaju biraču iz sredine političkog spektra. Takođe, obe stranke stižu u centar sa polova. Tadić to izvodi tako što DS uvodi u glavni tok i naglašava „državotvorne“ elemente njegove politike, tražeći sredinu između različitih politika (na primer, četiri stuba spoljne politike umesto evrocentričnih politika iz pređašnjeg perioda), kao što je to uostalom radio i Koštunica, samo što Tadić ima veći rezervoar glasova i manji pritisak centrifugalnih sila. Tokom Tadićeve transformacije DS-a, stranka prelazi kraći ideološki put u poređenju sa rivalskim SNS-om, koji je napravio „kopernikanski“ obrt i silovito ušao u centar političkog polja.

Na takve poteze velikih partija sa centra scene reaguju ostali akteri (čime potvrđuju ideološke i programske komponente partijskog sistema). Za početak, pomeranje ka centru ostavlja prazan prostor na polovima, pa se na tradicionalističkom kraju, „iza leđa“ SNS-a javljaju Dveri, kao nova stranka radikalne desnice. Na modernističkom polu LDP dobija više prostora ka ideološkom centru koji pokušava da iskoristi, ali tako gubi ideološku oštricu. To postaje očigledno kada LDP želi da se nametne za vladavinski aranžman posle izbora iz 2012. Nakon toga stranka gubi momentum. Snažna kritika, koja se inače neguje na modernističkom polu scene, rezultiraće smanjenom podrškom LDP-u i pojavom drugih aktera i inicijativa.

Zanimljivo je i u centru političkog prostora. U ranijim analizama smo bili fokusirani na DSS kao noseću stranku centra scene. Tu još idu i G17 (sa mogućnošću saradnje i sa DSS-om i sa DS-om) i socijalisti (manje u ideološkom, a više u smislu političkog prostora i koalicionog potencijala). Sve tri stranke su u prethodnim godinama koristile poziciju između DS-a i SRS-a da „naplate“ svoj koalicioni potencijal, ali se zbog centripetalnosti njihova politička „korisnost“ znatno smanjila. Ako ste 2007/8. i bili zanimljivi biračima kao „srednji put“ i primer odmerenosti, to se više ne vidi između dve velike koalicije koje su zauzele ideološke pozicije u centru. Da biste opstali na sceni nužno je da (p)ostanete uočljivi za birače. Sve tri stranke ponašaju se u skladu sa tim: G17 postaje URS (Ujedinjeni regioni Srbije) oslonivši se na neiskorišćeni rascep centar-periferija. Taj rascep URS artikuliše u ekonomskom ključu kroz Nacionalni investicioni plan (za razliku od vrednosne i identitetske interpretacije rascepa LSV-a ili SVM-a); DSS sve snažnije vezuje svoju poziciju za pitanje Kosova i tako na svojoj agendi marginalizuje sva druga pitanja te menja mesta sa SNS-om odlazeći ka tradicionalističkom polu scene; konačno, SPS sve jasnije i hrabrije govori o svojim ideološkim korenima, ističe antiglobalizam i solidarnost, te igra na kartu jugonostalgije i polako vraća ikonografiju vezanu za Miloševićev i Titov period.

Grafikon 12: Centripetalnost i „gužva u centru“ – izbori iz 2012.
Grafikon 12: Centripetalnost i „gužva u centru“ – izbori iz 2012.

Sve to postaje belodano u kampanji za redovne parlamentarne izbore 2012. Na tim izborima primarna borba vodi se između gotovo poravnatih koalicija sa SNS-om i DS-om na čelu, sa vrlo sličnim platformama. Konačno, pred te izbore se stidljivo govorilo i o „svadbi slonova“, odnosno velikoj koaliciji demokrata i naprednjaka posle izbora, što sve potvrđuje centripetalnost političkog takmičenja.

Izbori 2012: druga smena vlasti

Da bismo razumeli rezultat opštih izbora iz 2012, važno je primetiti da je vlada DS-G17-SPS izdržala ceo mandat uprkos tome što su joj bile date male šanse na početku. To potvrđuje stabilnost koalicije i njene solidne temelje. Ipak, rezultati vlade Mirka Cvetkovića nisu bili dobri, kako u ekonomiji (što se delimično može opravdati globalnom ekonomskom krizom), tako i u vezi s Evropskim integracijama i stanjem demokratije.

Ukratko, Srbija je uhapsila preostale optužene pred Sudom u Hagu, ratifikovala je Sporazum o pridruživanju sa EU i ušla na belu Šengensku listu. Ali, stanje demokratije nije bilo dobro. Predsednik Tadić (istovremeno predsednik i države i stranke) imao je prevelik uticaj što je suzilo prostor za samostalni rad izvršne vlasti. Partijska disciplina i centralizacija povećali su se kod svih partija, što se prenelo i na rad institucija. Taj trend je bio najočigledniji u parlamentu, koji se pretvorio u glasačku mašinu (Stojiljković, Lončar i Spasojević, 2015). Istovremeno, vrh DS-a (ali i drugih vladajućih stranaka) vršio je snažan uticaj na medije i njihovu uređivačku politiku. Sve to je bilo razlog za oštru kritiku iz redova liberalnih i građanskih grupa. Na to se još nadovezala Tadićeva taktička odluka da „skrati mandat“, odnosno da podnese ostavku na mesto predsednika kako bi objedinjavanjem parlamentarnih i predsedničkih izbora podigao rejting DS-a. Bilo je mišljenja da Tadić nema pravo na još jedan mandat, iako je donet novi Ustav (Slavujević, 2017).

Najveći problemi pojavili su se u ekonomskom polju. Zbog krize se jako osetio manjak ulaganja. Tokom četiri godine vlade, „stopa nezaposlenosti porasla [je] sa 14,4 odsto na 24,4 odsto, uz istovremeni rast broja penzionera. Javni dug se gotovo udvostručio – porastao je sa 8,8 na 14,4 milijardi evra, a da nije došlo do odgovarajućih pomaka u rastu proizvodnje i razvoju infrastrukture. Na drugoj strani, prosečna plata sve manjeg broja zaposlenih, njih jedva 1,75 miliona, pala je sa 409 na 333 evra uz tendenciju da se, sa padom kursa dinara, i dalje topi i obezvređuje“ (Stojiljković, 2012: 21).

Vlada DS-G17-SPS nije napravila jasan napredak ni u polju gde su bili najjači razlozi zbog koji je dobila mandat – evropske integracije išle su sporo, pogotovo kada su bile jasno uslovljene kooperativnim stavom vlade o kosovskim pregovorima. Tokom mandata vlade uspostavljene su administrativne linije/granični prelazi između Srbije i Kosova, čemu su se snažno protivili kosovski Srbi podržani od strane opozicionih stranaka, uključujući i naprednjake. S druge strane, međunarodna zajednica je vršila snažan pritisak da se razmontiraju preostale „paralelne“ srpske institucije na severu Kosova te da se integrišu u sistem pod upravom Prištine. Iako je mandat koji je dobio DS omogućavao da se naprave takvi koraci (razume se, uz određeni politički rizik), modernistička elita u Srbiji ipak je nastavila ono što je Mihailović (2008b) opisao kao kraj „privikavanja da je Kosovo izgubljeno“ te podizanje „nada da je moguć reverzibilni proces“. Zbog toga je međunarodna podrška DS-u bivala sve slabija (to dobro ilustruje konferencija za novinare koju su 2011. držali Tadić i Angela Merkel). Krunila se i podrška birača DS-a. Smanjenje podrške očitavalo se na dva načina – kao odliv glasača, ali i kao smanjenje intenziteta podrške preostalog biračkog tela, što će se jasno videti na predsedničkim izborima.

Kampanja „belih listića“ dobar je primer za taj trend. Ona je počela neposredno pred izbore iz 2012. Njeni zagovarači, mahom iz građanskih, liberalnih i nedvosmisleno modernističkih krugova, tvrdili su da se politička elita odmetnula od građana, te da izbora zapravo više i nema. Zato su pozvali građane da ponište glasački listić, da ne glasaju ni za koga i time pokažu nezadovoljstvo političkom ponudom. Iako broj birača koji su prihvatili poziv nije bio tako velik (broj nevažećih listića se sa 2,4 odsto iz 2008. povećao na 4,2 odsto u 2012), kampanja je privukla veliku pažnji i sasvim sigurno uticala na izborno raspoloženje birača DS-a, G17 ili LDP-a, kao i na smanjenje motivacije za glasanje.

Ekonomski i politički kontekst u velikoj meri su uticali na predizbornu kampanju. Za razliku od prethodnih kampanja, na izborima iz 2012. nije dominiralo nacionalno pitanje, niti debata o spoljnoj politici ili ratnim zločincima. Kampanja je bila usmerena na ekonomiju kroz pitanja borbe protiv korupcije i kriminala, siromaštva i nezaposlenosti. Tek za njima su išla pitanja vezana za regionalne odnose, budući status Kosova ili evropske integracije. Stoga se može reći da je recesioni i krizni kontekst odredio osnovnu karakteristiku izbora (Slavujević, 2012).

Sam sadržaj kampanje je, pomalo cinično, ali prilično precizno, opisao Jovanović (2012: 16-17): „u raznim, retoričkim i marketinškim varijacijama na temu svi su nudili rešenja za privlačenje stranih investicija, favorizovanje malih i srednjih preduzeća, podsticaje preduzetnicima za otvaranje novih radnih mesta, dotacije poljoprivrednicima, pokretanje i finansiranje infrastrukturnih objekata, reformu poreskog sistema, sveobuhvatan i izdašniji sistem socijalne zaštite, departizaciju javnih preduzeća i ustanova, decentralizaciju države, efikasniju, profesionalniju i manju administraciju i sl.“ Jasno je da su i ranije kampanje bile uniformne u polju ekonomskih politika, ali je tek sa izostankom velikih (identitetskih) tema situacija postala tako očigledna i pomalo komična.

Vladajuće stranke tvrdile su da je njihova zasluga što situacija u zemlji nije još gora te da su vladine mere spasile zemlju od bankrota, pa zato zaslužuju novu šansu (Spasojević, 2012: 53). S druge strane, SNS, koji je nastupao iz pozicije „ključnog opozicionog pretendenta na vlast“, najavio je „radikalni obračun sa korupcijom i kriminalom“ i preispitivanje politika subvencija i privatizacije, ali i smanjenje administracije sa fokusom na agencije i broj poslanika (Stojiljković, 2012: 18). Tako su se naprednjaci istovremeno obratili i gubitnicima tranzicije i malim privrednicima i privatnicima koji su smatrali da država previše troši, te da subvencijama favorizuje strane ulagače.

Za razliku od SNS-a i DS-a, koje su se obraćale „središnjem biraču“, socijalisti su nastavili svoju reideologizaciju tezama da je „Srbiji potrebna socijalna pravda“, te da mora biti zamenjen neoliberalni sistem uveden 5. oktobra i zasnovan na geslu „uzmi, ukradi i beži“. Socijalisti su igrali i na nostalgiju za Titovim vremenom i zagovarali ekonomski suverenizam, odbacujući saradnju sa Međunarodnim monetarnim fondom (Spasojević, 2012).

Posmatrano u širem kontekstu razvoja partijskog sistema i ideološke profilisanosti stranaka, socio-ekonomske teme često su se koristile kao nadogradnja za osnovne identitetske pozicije. Tako demokrate i liberali ekonomski razvoj vide kao posledicu evropskih integracija, dok DSS svoj evroskeptični i proruski stav dodatno ojačava obećanjima o ruskim kreditima i najavom suspenzije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Socijalisti koherentno razvijaju svoju alter i anti globalističku poziciju kritikom diskursa štednje i poručuju da se srpski radnici „saginjati neće“ (Spasojević, 2012: 71). Ovo je važan nalaz, jer pokazuje da moramo biti oprezni kada razmatramo važnost ekonomskih tema i meru profilisanosti partija: jasno je da su te teme često od sekundarnog značaja i izvedene iz utemeljenih identitetskih pitanja.

Izborni ciklus iz 2012. odlučen je, baš kao i prethodni, rezultatom predsedničkih izbora. Parlamentarni izbori pokazali su manje-više očekivano stanje: koalicije sa SNS-om i DS-om na čelu osvojile su približno jednak broj glasova (26 odnosno 24 odsto), dok su u parlament ušli i SPS (14 odsto), DSS (7 odsto) i LDP (6,5 odsto) i URS (5 odsto), uz već uobičajane manjinske predstavnike (SVM, SDP, SDA i albanski PPD). Ipak, pravi izborni zemljotres se desio kada je u drugom krugu predsedničkih izbora Nikolić pobedio Tadića razlikom od 66.000 glasova. To je najavilo promenu vladajuće većine. Ka toj promeni je išao i Dačić kada je uslovio DS i za sebe zahtevao poziciju premijera. U pregovorima je Dačić iskoristio rastuću netrpeljivost između DS-a i URS-a, i opredelio se za koaliciju SNS-SPS-URS sa njim na čelu vlade. Ulazak URS-a u vladu je bio veliko iznenađenje zbog oštre kampanje koju je protiv Dinkića vodio SNS. Sa URS-om u vladi, koalicija se mogla predstaviti kao drugačija od „vlade starog režima“.

Iz ideološke perspektive, najvažniji ishod izbora je stvaranje proevropskog političkog glavnog toka iza koga je stala kvalifikovana većina građana, što je posledica „reformske programske evolucije“ naprednjaka (Stojiljković, 2012: 16). Birači su verifikovali tu ideološku transformaciju. Odličan izborni rezultat socijalista (i na parlamentarnim i na predsedničkim izborima) takođe je svojevrsna potvrda da su birači prihvatili i nagradili odluku iz 2008. da SPS formira vladajuću koaliciju sa demokratama. Dodatni podsticaj evrokonsenzusu daje i prvi izborni neuspeh Radikala koji ostaju ispod cenzusa (4,6 odsto), zajedno sa novom strankom krajnje desnice – Dverima (4 odsto).

Drugi važan ishod ovih izbora je kraj dominacije identitetskih i vrednosnih tema. Mada, uz ovaj zaključak treba podići ogradu. O pravom kraju identitetskih pitanja mogli bismo da govorimo ako bi se pojavile nove teme koje će zauzeti mesto nekadašnje podele na „evrocentrične“ i „kosovocentrične“ politike. Na izborima iz 2012. to nemamo, što znači da su identitetska pitanja otišla u drugi plan, ali se nisu izgubila. To se vidi u determinisanosti ekonomskih ideja (nekadašnjim) vrednosnim stavovima. Zatim, identitetska pitanja nisu ustupila mesto ekonomskim temama u punoj meri, odnosno tako da bismo mogli da tvrdimo da je „politika interesa“ zamenila „politiku znamenja“ (Pavlović i Antonić, 2007). Partije nisu u dovoljnoj meri iskoristile šansu da se profilišu na ekonomskoj skali, da uspostave veze sa interesnim grupama i ojačaju svoju „ukorenjenost“ socio-ekonomskim temama. Ako na to pitanje pogledamo iz perspektive potražnje, ne može se reći ni da su akteri civilnog društva (interesne grupe, sindikati, strukovna udruženja…) dali podsticaj partijama, odnosno ni oni nisu jasno artikulisali svoje zahteve koje bi partije eventualno podržale i zastupale. Srednji nivoi na koje bi se oslonila srpska politika i dalje nisu dovoljno snažni i ostavljaju mnogo prostora partijama i njihovim liderima da sami artikulišu programe i odaberu ključne teme.

Zašto je onda došlo do većeg uticaja ekonomskih tema? Osnovni cilj SNS-a je bio da se prikažu kao nova stranka koja je raskinula sa radikalskom tradicijom, pa im je odgovaralo da se smanji udeo tema na kojima je stara stranka bila profilisana. Istovremeno, naprednjaci su znali da njihovi birači nisu mogli biti posebno motivisani proevropskim temama, iako im one nisu predstavljale problem. S druge strane, i proevropske stranke su želele da umanje spominjanje dileme EU vs. Kosovo, jer se na tom terenu nikada nisu osećale ugodno, niti su od Tadićevog ulaska u ideološki centar mogle da profitiraju na tim idejama među svojim biračima (iako politika catch-all jeste dovodila nove birače iz „centra“). Identitetska pitana su bila bitna krajnjim strankama koje su preuzele tu liniju borbe (DSS, LDP, SRS i Dveri), ali ovog puta to nije bitnije uticalo na partijski sistem i ishod izbora.

Pošto je promena parlamentarne većine veoma važna za razvoj partijskog sistema, možemo se (kao i u slučaju 2007/08) upitati: da li je bio moguć alternativni scenario? Nikolićeva pobeda je bila zaista tanka (iako ne mnogo tanja od Tadićeve iz 2008). Na nju je uticalo više faktora. Prvo, između dva kruga iznete su optužbe za izbornu krađu koje su motivisale birače naprednjaka. Drugo, kampanja belih listića je u drugom krugu delom postala i „kampanja za Nikolića“, što je doprinelo da jedan deo birača možda promeni tabor. Treće, dobar rezultat u prvom krugu je opustio Tadićeve birače, jer su smatrali da je sve već rešeno (primer za takvu atmosferu je naslovna strana NIN-a sa Nikolićevom slikom i natpisom „gubitnik“, štampana tri dana pre drugog kruga izbora). Drugačiji pristup DS-a između dva kruga mogao je verovatno da promeni ishod.

Da li je bilo moguće formirati vladu DS-SPS-URS uprkos Nikolićevoj pobedi? Pozicione stranke prošle su sasvim solidno na izborima i zadržale su veći deo biračkog tela. Taj uspeh je bio tim veći ako imamo u vidu ekonomsku krizu i izborne rezultate drugih evropskih vlada. Ipak, odnosi između stranaka vlade su bili tako loši da nisu mogli da dovedu do sporazuma. Takođe, nezadovoljstvo građana je raslo i moralo se pre ili kasnije reflektovati na izborne rezultate. Period posle izbora iz 2012. i kriza DS-a, pokazuje da su socijalisti još jednom dobro pročitali trendove i mogućnosti koje im pruža raspored političkih snaga (to naravno ne znači da bi DS nužno upao u krizu da je ostao na vlasti).

Vladavina SNS-a kroz kontinuirane izborne kampanje

Bez obzira na to da li su alternativni scenariji bili mogući ili ne, Srbija je posle 12 godina svakako dočekala povratak snaga starog režima u izvršnu vlast, uz dodatak URS-a i stranaka nacionalnih manjina. Kao tokom procesa izgradnje SNS-a i njene „dešešeljizacije“ i deradikalizacije, nova vlada je bila pod lupom javnosti zbog odgovora na pitanje od milion dolara – da li se zaista dogodila promena? S obzirom na to, ne čudi da je vlada SNS-SPS-URS bila veoma oprezna u početnim koracima, naročito ako su oni imali veliki simbolički značaj. Prvi veliki ispit bilo je sprovođenje Briselskog sporazuma, za koji je Nikolić rekao da država mora da ga poštuje zbog preuzete obaveze (ministar Vulin je Srbima sa Kosova poručio da „briselski sporazum ne moraju da vole, ali da moraju da ga poštuju“). Nova skupštinska većina je podržala sporazum, a zatim je Vlada omogućila integrisanje „paralelnih“ institucija na severu Kosova u sistem pod kontrolom Prištine, pa su Nikoliću i Vučiću stigle pohvale od međunarodne zajednice, a Dačić je bio upoređen sa De Golom. Važan pozitivan poen za novu vladu je bilo i održavanje Prve parade ponosa.

Ipak, najvažniji pokazatelj preobražaja radikala u naprednjake, a ujedno i veoma snažno pogonsko gorivo nove vlade, bile su ekonomske teme dominantne u mandatu 2012-2014. Za te teme vezuje se borba protiv korupcije sa prvim potpredsednikom vlade i novoizabranim predsednikom naprednjaka Vučićem na čelu. Tomislav Nikolić je podneo ostavku na mesto predsednika stranke pošto je izabran za predsednika Srbije, čime je izbegao moguću kritiku javnosti da obavlja dve funkcije. Svakako najvažniji događaj u tom periodu je spektakularni proces protiv Miroslava Miškovića, vlasnika Delte. Tim procesom je poslata poruka da niko nije nedodirljiv, pa čak ni najbogatiji i navodno najmoćniji građanin Srbije. Miškovićevo hapšenje podiglo je rejting SNS i Vučića sa izbornih 24 odsto na preko 40 odsto – „rejting koji je SNS stekao tim hapšenjem i sveukupno čestim hapšenjima različitih poznatih i manje poznatih lica, omogućio im je stabilnu podršku u dužem periodu“ (Klačar, 2014: 8). Narativ o „pljačkaškoj privatizaciji“ praćen tabloidnim kampanjama protiv opozicionih lidera postao je ugaoni kamen ideologije SNS-a, s oslanjanjem na biračko telo koje ionako inklinira konzervativnim idejama „reda i zakona“.

Ekonomske politike dobile su dodatni podsticaj pošto je URS istupio iz vlade (2013), a ekonomska ministarstva poverena takozvanim ekspertima – Saši Raduloviću i Lazaru Krstiću. Obojica su vreme u vladi iskoristili da označe javnu potrošnju kao najveći problem i da zagovaraju restriktivnije politike (Spasojević, 2014). S obzirom na već ranije uveden solidarni porez na plate u javnom sektoru, te nove ideje nisu naišle na podršku većine u vladi, pa je Saša Radulović ubrzo prešao u opozicione redove i pokrenuo grupu građana Restart (kasnije Dosta je bilo). Programski sukob pokazao je tek delimičnu rešenost naprednjaka da sprovode odlučne reformske poteze. Jasna je bila i ideološka taktika čelnika SNS-a – „zadržati svoju centralnu (neopredeljenu) politiku, pokušavajući da odigraju na tankoj liniji između neophodnih reformi i činjenice da bi najveći deo SNS biračkog tela bio ugrožen većim stepenom liberalizacije i smanjenjem budžetskih davanja“ (Spasojević, 2014: 46).

U uslovima dominacije SNS-a i ekonomskih tema uokvirenih korupcijom, došlo je do raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora u martu 2014. Razlog za njihovo raspisivanje je želja naprednjaka da verifikuju povećanje političke moći i preuzmu vlast u skladu sa svojom podrškom u biračkom telu. Inscenirani sukob sa socijalistima je bio samo povod, a izborni rezultati su pokazali ono što smo i mogli da očekujemo – u parlament su ušle koalicija oko SNS-a (48 odsto) i SPS-a (14 odsto); opozicioni blok su predstavljale demokrate (6 odsto), od kojih se nekoliko nedelja pred izbore odvojio Tadić (i na izbore izašao kao Nova demokratska stranka, kasnije preimenovana u Socijaldemokratsku stranku – SDS). Tadić je sa LSV-om i LDP-om takođe prešao cenzus (6 odsto). Rezultati su bili takvi da su naprednjaci mogli vladati bez socijalista, ali su procenili da nije dobro „odgurati“ ih ka opoziciji, pa smo dobili sličnu vladu kao i pre izbora, uz značajnu prevagu naprednjaka u broju ministara.

Šta su doneli vanredni izbori? Pre svega, svest o dominaciji SNS-a u političkom životu te prve naznake smanjenja kvaliteta demokratije (Stojiljković i Spasojević, 2014: 109-111), kao i gotovo potpunu atomizaciju i parlamentarnu marginalizaciju opozicije. Odluka Borisa Tadića da formira SDS neposredno pred izbore podelila je biračko telo demokrata i bliskih stranaka na dve polovine, ali i zasigurno ostavila deo razočaranih birača van izbornog procesa. Izbori 2014. su doneli znatne promene i na ideološkoj ravni – u parlament nije ušla nijedna anti-EU ili EU-skeptična partija (DSS, SRS i Dveri), koje zajedno predstavljaju 10-15 odsto biračkog tela. To je uveliko smanjilo reprezentativnost parlamenta. S druge strane ideološkog spektra, u parlament nije ušao ni evroentuzijastični LDP (3 odsto). Istovremeno, na obodima partijskog sistema pojavio se određeni broj novih aktera (Dosta je bilo, Dveri), koji nisu uspeli da preokrenu proces sužavanja ideološkog prostora koji zauzimaju parlamentarne stranke (grafikon 13).

Grafikon 13: Sužavanje ideološkog prostora posle vanrednih izbora 2014.
Grafikon 13: Sužavanje ideološkog prostora posle vanrednih izbora 2014.

Slično se nastavilo u periodu posle izbora. SNS je, pošto je Vučić postao predsednik vlade, nastavio da raste i preuzima poluge moći, odnosno da slabi one koje nije mogao da kontroliše. Odnosi u vladajućoj koaliciji su se i dalje predstavljali kao problematični uz stalnu pretnju novim izborima, iako i za ove iz 2014. nije postojao dobar razlog, niti su izbori promenili sastav koalicije na vlasti. Opozicija je, s druge strane, bila u sve većem problemu da pronađe stajnu tačku otpora dominaciji SNS-a, što je posebno otežavalo previranje među tim strankama. Podeljenost demokrata i odsustvo vodeće stranke opozicije ohrabrili su nove aktere, pa su sve glasniji bili oni koje su ostali ispod cenzusa – Dveri i Dosta je bilo, ali i radikali ohrabreni Šešeljevim povratkom iz Haga. DS je nastavio da ubrzano menja svoje predsednike, pa je Đilasa (izabranog 2012) zamenio Bojan Pajtić.

Period posle izbora obeležen je i velikim svetskim događajima – migrantskom krizom, odlukom građana Velike Britanije da napuste EU i odlukom građana SAD da za predsednika izaberu Donalda Trampa. To je promenilo odnose Srbije sa okolinom – Evropska unija se okrenula svojim problemima i ugasila entuzijazam za proširenje, ali je porasla cena kooperativnog odnosa prema Briselu koji je srpska vlada pokazala u migrantskoj krizi (nasuprot nekim državama članicama iz istočne Evrope koje su otvorile antiimigracioni front prema Briselu) i u drugim pitanjima (nastavak pregovora s Kosovom). Taj kontekst iznedrio je ideju stabilokratije, što podrazumeva da je vlastima u Briselu (i u drugim evropskim prestonicama zainteresovanim za Balkan) trenutno više stalo za stabilno i kooperativno funkcionisanje zemalja zapadnog Balkana, a manje za do tada primarna pitanja demokratije i ljudskih prava (Bieber, 2018). Iako je ovo u velikoj meri pojednostavljenja teza, sigurno je da je deo podrške koju su Vučić i SNS dobijali iz evropskih prestonica zavisio od njihove sposobnosti da održavaju region u stabilnim okvirima, kao i od percepcije da je Vučić sposoban da sklopi i sprovede dogovor sa kosovskim Albancima.

Ideja stabilokratije, to jest stabilnosti regiona kosi se sa unutrašnjim političkim poretkom koji je sve jasnije pokazivao eroziju demokratije. Najočigledniji udar na demokratske institucije bila je marginalizacija opozicije u parlamentu (procedurama ubrzanog donošenja zakona i zloupotrebama parlamentarnog postupka). Zatim, parlamentarna većina je ignorisala zahteve i predloge kontrolnih i regulatornih tela (zaštitnik građana i poverenik za informacije) koja treba da spreče kršenje zakona, koncentrisanje političke moći i koruptivne aktivnosti. Pored toga, SNS je već u ovom periodu stekao veliku medijsku prednost, kako u redovnom izveštavanju tako i u pokrivanju izbornih kampanja i/ili plaćenom oglašavanju. Na sve to treba dodati činjenicu da se stil vladanja SNS-a temelji na proizvodnji kriza i medijskoj tenziji. To se najbolje videlo kada su 2016. ponovo raspisani parlamentarni izbori, samo dve godine posle prethodnih. Formalnih razloga za izbore nije bilo. Suštinski razlog za izbore bila je želja SNS-a da iskoristi razjedinjenost opozicije i omogući Aleksandru Vučiću, kao najpopularnijem političaru, da aktivno učestvuje u kampanji za predstojeće redovne pokrajinske i lokalne izbore.

Ti izbori ipak nisu doneli naprednjacima očekivani rezultat, iako nije bilo previše razloga ni za njihovo nezadovoljstvo. Lista SNS-a je osvojila manje mandata iako je dobila približno isto glasova kao i 2014; socijalisti su pali na 11 odsto pošto je PUPS prešao u koaliciju sa SNS-om, demokrate (6 odsto) i SDS-LSV-LDP (5 odsto) zadržali su se iznad cenzusa. U parlament su ušle i liste koje su ostale ispod cenzusa u prethodnom pokušaju – radikali, sa povratnikom iz Haga Šešeljem na čelu (8 odsto), Dveri i DSS u koaliciji (5 odsto) i Dosta je bilo (6 odsto) u samostalnom nastupu. Treba još reći da su naprednjaci prvi put preuzeli vlast u Vojvodini i centralnim beogradskim opštinama, što su do tad bile poslednje poluge vlasti izvan njihove kontrole.

Dva važna događaja zbila su se u vezi s ovim izborima. Prvi se tiče izbornog procesa: RIK je utvrdio da koaliciji Dveri-DSS nedostaje 1 (jedan!) glas za prelazak cenzusa, što je izazvalo ogorčenost, ali i solidarnost u opozicionim redovima, pa su DS i SDS pozvali glasače da na ponovljenim izborima na nekoliko biračkih mesta glasaju za Dveri-DSS. Taj događaj je pojačao optužbe za neregularnost izbora, ali i postavio temelje za koordinisanu akciju ideološki heterogenih opozicionih partija. Drugi događaj nema direktne veze sa izborima: u izbornoj noći su nepoznata lica pod fantomkama porušila nekoliko kuća i privrednih objekata u naselju Savamala. Policija nije reagovala na pozive građana, a ceo događaj prerastao je u veliku aferu oko projekta Beograd na vodi. Rušenje u Savamali postalo je simbol suspenzije pravne države i nedodirljivosti funkcionera SNS-a, iako je Vučić rekao da su odgovorni za rušenje u samom vrhu beogradske vlasti. Taj događaj imao je za posledicu višemesečne proteste građana Beograda sa Inicijativom „Ne da(vi)mo Beograd!“ na čelu.

SNS sa Vučićem na čelu je potpuno preuzeo vlast 2017. Tada je politički već marginalizovani Nikolić bio prinuđen da ode u političku penziju i ustupi mesto Vučiću kao predsedničkom kandidatu SNS-a. Vučićev prelazak s mesta premijera na mesto predsednika (mandat je osvojio u prvom krugu sa 52 odsto glasova) nema mnogo smisla iz institucionalne perspektive: premijerska pozicija snažnija je od predsedničke. Ali, SNS ni do tada nije poštovao ustavni dizajn, pa je i posle izbora Vučića protivno Ustavu sa pozicije predsednika nastavio da vodi vladu i oblikuje njene politike. Uostalom, slično je radio i Boris Tadić, iako je imao nešto slabiju poziciju i prema izvršnoj vlasti i prema stranci. U takvim situacijama, pokazaćemo to u narednom poglavlju, dolazi do prezidencijalizacije političkog sistema objedinjavanjem dve predsedničke pozicije – predsednika Srbije i predsednika vodeće stranke u vladi (Spasojević i Stojiljković, 2019).

Predsednički izbori potvrdili su ranija saznanja o dominaciji SNS-a, te o korišćenju državnih resursa (funkcionerska kampanja) u stranačke svrhe što vodi ka velikoj neravnopravnosti kandidata u izbornom procesu. Istovremeno, izborni rezultat Saše Jankovića (16 odsto), koga su podržali DS i jedan broj intelektualaca, pokazao je da se artikuliše izvesno nezadovoljstvo. Uspeh, pak, fiktivnog i satiričnog kandidata Ljubiše Preletačevića Belog (9 odsto) pokazao je i veliki prezir građana prema postojećim elitama. Posle izbora su organizovani protesti „Protiv diktature“, po ugledu na proteste „Not my president“ u SAD. Posle nekoliko nedelja oni su utihnuli bez jasnog rezultata. U narednom odeljku bavićemo se detaljnije ideološkim profilima novih kandidata i pokreta i njihovim uticajem na partijski sistem.

Analiza dosadašnjeg perioda pod SNS-om nameće pitanje – da li je Hantington bio u pravu? Jedan od uobičajenih kriterijuma demokratizacije jeste i takozvani „test druge smene vlasti“, to jest, kako kaže Hantington, silazak s vlasti političkih snaga koje su sprovele demokratsku revoluciju, to jest pobedile na „utemeljujućim izborima“ (founding elections) (Hantington, 2004). U Srbiji se taj silazak s vlasti dogodio 2012, to jest, preciznije, godinu kasnije kada je i URS izašao iz vlade, da u njoj ostanu samo stranke i lideri starog režima. Na prvi pogled Srbija je položila Hantingtonov test jer su petooktobarski pobednici vlast napustili mirno i uz poštovanje pravila igre. Takođe, socijalisti i naprednjaci započeli su svoju vladavinu poštujući poredak i demokratska načela (iako se, s ove vremenske distance, može videti da je u odnosu na DS i njene kadrove od početka prekoračena granica: naprednjaci su koristila sva institucionalna i vaninstitucionalna sredstva da se razračunaju sa političkim rivalom). S vremenom je naprednjačka vlast sve više pokazivala nedemokratske tendencije, manjak tolerancije za protivnike i pluralizam, te sklonost ka kršenju ustavnih pravila. SNS je u sebe i svoju sferu uticaja usisao bezmalo sve političke i društvene institucije i stavio ih pod kontrolu. Od izbora 2016. Srbija više ne ispunjava ni minimalne kriterijume fer i poštenih izbora. Neravnopravnost aktera postala je očigledna na predsedničkim izborima, pa nije neočekivano to što je Fridom haus u izveštaju za 2018. godinu Srbiju klasifikovao kao „delimično slobodnu zemlju“ (Freedom House, 2019), prvi put posle odlaska s vlasti Slobodana Miloševića.

Ovaj način vladanja nije bez pandana u Evropi. Srbija pod SNS-om može se uporediti s Mađarskom pod Orbanom i Poljskom pod vlašću PiS-a. Zajednička crta lidera u ovim istočnoevropskim zemljama jeste populističko razumevanje politike i vlasti. U sledećem odeljku detaljnije analiziramo način vladanja SNS-a, kao i razvoj partijskog sistema Srbije iz vizure populizma.

Kako je došlo do pada demokratskih standarda? Reč je o postepenom procesu nagrizanja demokratskih institucija i sužavanja mogućnosti da se javi organizovani otpor. Prvo je delegitimizovana opozicija, što je izazvalo pojavu novih političkih aktera. Novi i stari akteri u opoziciji nisu umeli da sarađuju, pa su se žestoko sukobljavali i/ili razmatrali savez s naprednjacima. Ipak, od izbora 2016. povučena je jasnija linija podele. Posle opozicije, naprednjaci su se fokusirali na nezavisna i regulatorna tela i postepeno ih uzeli pod svoje tako što su postavili „kooperativne“ ljude na čelo tih ustanova ili u njihove upravne odbore. Istovremeno, SNS je radio i na razvoju „kooperativnog“ civilnog društva, vezivanjem za sebe postojećih organizacija ili masovnim stvaranjem novih (Spasojević, 2017). Deo koncentrisanja moći bio je i talas privatizacije medija, kada je najveći deo lokalnih i nacionalnih medija prešao pod direktnu kontrolu SNS-a.

Način preuzimanja medija pokazuje mehanizam koji koriste naprednjaci: ne radi se o goloj sili ili državnoj prinudi koju je koristio Milošević (premda ima primera i klasičnog zastrašivanja). Koriste se perfidniji mehanizmi u novom, formalno demokratskom i tržišnom, okruženju. Finansiranjem civilnog društva ili medija resursi se dodeljuju bliskim organizacijama i aktivistima, dok se opozicioni ili nezavisni akteri finansijski iznuruju i izlažu pritisku poreskih ili inspekcijskih organa. Koncentrisanje moći je bilo moguće jer su naprednjaci koristili rupe u sistemu koje su već bile otkrivene, kao i malverzacije koje su ranije korišćene, ali su uzurpaciju podigli na znatno viši nivo a da im zbog toga ne preti kazna od strane biračkog tela (što bi bio slučaj sa strankama bivšeg DOS-a, sa DSS-om ili DS-om).

Šta nam to govori o stanju demokratije u Srbiji? Prvo, da demokratija ni za vreme prethodnih vlada nije bila konsolidovana, niti utemeljena iznad izbornog nivoa, iako smo nesumnjivo imali demokratski poredak. Jedan od osnovnih preduslova funkcionisanja demokratije u tom institucionalnom kontekstu bila je kakva-takva ravnoteža između glavnih snaga. Ona je počela da se gubi tokom vlade demokrata, socijalista i G17 (Vladisavljević, 2019). Uz to, razvoj institucija koje su morale da prodube kvalitet demokratije i da je osiguraju bio je prespor i traljav. Zbog toga, jednom kada je na vlast došla koalicija koja nema za cilj da poštuje demokratska načela, institucije su joj pružile ograničen i slab otpor. Ako se vratimo na Hantingtonovu tezu, sada je jasno da minimalna demokratija nije položila test. Ipak, ako bi za pogoršanje demokratskih standarda koalicija na vlasti platila porazom na nekim narednim izborima i ako bi opozicija koristila demokratske mehanizme da sruši vlast, onda bi mogli da kažemo da jednom osvojena sloboda ne može tako lako da se izgubi.

Sadržaj
1.
Uvod
2.
Kako razumeti de/post/ideologizovani, globalizovani i evropeizovani ideološki prostor?
2.1. Transformacija političkog polja
2.2. Nova konfiguracija ideološkog prostora
2.3. Ideološki prostor iz perspektive društvene strukture
2.4. Zaključne napomene
3.
Imaju li stranke u Srbiji ideologiju?
3.1. Kako razmatrati ideologije partija u Srbiji: Da li su tranziciona društva zaista nešto posebno?
3.2. Faze razvoja partijskog sistema u Srbiji
3.3. Koji su mogući pravci daljeg razvoja?
4.
Organizacija političkih partija u Srbiji
4.1. Opšti okvir
4.2. Teorijski pristupi problemu partijske organizacije
4.3. Osnovni modeli, dimenzije i indikatori unutarstranačkih odnosa
4.4. Organizaciona struktura partija u Srbiji
4.5. Prezidencijalizacija političkih partija: koncept i osnovne interpretacije
4.6. Članstvo u političkim partijama
5.
Kome i čemu još služe političke partije?
5.1. Uloga i funkcije političkih partija
5.2. Urušava li se partijska demokratija?
6.
Zaključne napomene
Bibliografija

Fabrika knjiga, februar 2020.

Peščanik.net, 27.02.2020.