Kako je 12 najbogatijih ljudi u fudbalu, koji su se navodno dokazali u vođenju globalnih fudbalskih brendova kao što su Barselona i Mančester junajted, uspelo tako spektakularno da zabrlja? Kako su mogli pomisliti da će im igrači, navijači, UEFA, FIFA i evropske vlade dozvoliti da odšetaju sa kartelom vrednim 4 milijarde evra, ostavljajući unakaženi leš starog fudbala na podu svlačionice?
Sada, pošto je plan propao, odgovor je jasan: razlog je kapital. Na ovom svetu ima previše kapitala koji juri za premalom količinom stvarne ekonomske vrednosti.
Najuvaženije fudbalske budale su pristale na gambit JP Morgana iz istih razloga koji su doneli četvorostruki skok cene bitkoina, podstakli bogataše da ulažu milione dolara u „digitalnu umetnost“, inspirisali Lexa Greensilla da predloži dnevne isplate radnicima u zdravstvenom sistemu Engleske i naveli špekulante na tržištu nekretnina da poveruju da je dobra ideja napraviti bazen između krovova dva luksuzna stambena bloka u Vensvortu, jednom od siromašnijih delova Londona.
Kapitalizam je zatvoren u kiseonički šator novih emisija novca iz centralnih banaka. Što centralne banke više novca štampaju to je njegova cena niža, to jest lakše je i jeftinije zadužiti se. S druge strane realna ekonomija, čiji je dinamizam razoren finansijskom krizom 2008. a kapaciteti dodatno oslabljeni pandemijom, u prilično je lošem stanju. Zato besplatni novac koji država emituje – da, centralne banke u krajnjoj instanci jesu deo države – može da putuje samo naviše.
Procureli podaci o odbačenom predloga za formiranje superlige odlična su ilustracija stanja finansijalizovanog monopolskog kapitalizma. Ideja je bila da se ustanovi kartel klubova koji će donositi profit od 4 milijarde funti godišnje – dvostruko više od prihoda Lige šampiona.
Zatvorena liga je bila samo deo plana. Drugi važan deo je regulisanje troškova i plata onako kako je to učinjeno u američkom sportu, čime bi klubovi i igrači bili postavljeni u kvazifeudalni odnos prema superligi. To bi donelo „kapitalistički komunizam“ kakav praktikuje američki NFL – prihodi se distribuiraju ravnomernije nego što bi to bio slučaj da su takmičenja zaista kompetitivna.
Fudbalski klubovi koje su navijači i igrači iz redova radničke klase gradili više od jednog veka završili bi kao brendovi i proizvodi superlige, kao što se dogodilo u američkim sportskim kartelima. Posetite sajt superlige (dok ga još nisu sklonili) i pogledajte kako izgledaju začeci tog novog poretka.
Projekat je ipak zaustavljen, ne samo snažnom akcijom navijača već i samim duhom vremena. Kada su šefovi superlige u tajnosti kovali planove da unište fudbal kao participativni sport, verovatno im je neko rekao da „navijači nisu važni“. Prave navijače treba tražiti među TV gledaocima u Južnoj Koreji i Japanu, u sportskim barovima u SAD-u, u nigerijskim selima gde se svi okupljaju da zajedno gledaju prenose. Najveći deo prihoda ostvarivao bi se na takvim mestima. Pošto je novac jeftin i dostupan, za pokretanje tog ambicioznog projekta bila bi dovoljna početna investicija JP Morgana uz garantovani povraćaj od 2-3 odsto. I bingo, 12 ljudi je dobilo šansu da uništi sport koji je više decenija stvaran kolektivnim naporima.
Onda se pokazalo da su navijači takođe i glasači. Ne samo navijači klubova koji su planirali da se otcepe – na primer, navijači Čelsija koji su organizovali protest – već i navijači klubova koji bi posle lansiranja rakete superlige u stratosferu zauvek bili ostavljeni na zemlji.
Superliga se obratila španskim sudovima – koji su inače najproblematičniji i najviše politizovani u razvijenom svetu – da bi sprečila mogućnost da FIFA i UEFA blokiraju inicijativu. Ne sumnjam da bi i pred Evropskim sudom pravde pokušala da iskoristi svaku rupu u zakonu.
Presudan je bio trenutak kada se britanska politička elita udružila u osudama predloga – Boris Johnson je zapretio „zakonodavnom bombom“. Engleski fudbal se našao u epicentru afere jer je najdalje odmakao u finansijalizaciji, a vodeći klubovi su već u rukama špekulanata i njihovog sumnjivog novca. To je liga na koju navijači imaju najmanje uticaja, a menadžeri su sistem prilagodili tako da im pruža maksimalnu autonomiju i političku podršku.
U doba Margaret Thatcher, među igračima je bilo u modi da se predstavljaju kao desničari i slobodno iskazuju rasizam i seksizam. Paul Gascoigne je jednom oponašao pokrete gajdaša Narandžastog reda posle gola postignutog na utakmici Rendžersa protiv Seltika 1998. Ali više nje tako. Posle pokreta Black Lives Matter i kampanje Marcusa Rashforda za uvođenje besplatnih obroka u škole, većina igrača teži progresivnijem etosu. Ženski fudbal je transformisan iz nekada omiljene mete muških šovinističkih viceva u multimilionski biznis. Sastavi timova su multietnički – kako u nacionalnim ligama tako i na međunarodnim takmičenjima. I mada su predstavnici radikalno desničarskih subkultura još uvek na tribinama, većina klubova shvata njihovu toksičnost i ulaže napore da ih potisne porukama upućenim javnosti i zabranama njihovog ulaska na stadione.
Kada su shvatili kakvu pretnju ova inicijativa predstavlja za njihove pregovaračke pozicije i političku autonomiju, igrači nisu oklevali da pokažu nezadovoljstvo. Ali ideja još nije pokopana. Prvo, suprotno onome što tvrde njegovi regulatori, fudbal nije piramida niz koju se novac sliva od vrha prema dnu. Fudbal je teren klasne borbe – borbe između navijača i vlasnika, igrača i vlasnika, klubova i TV stanica, uz doprinose tehnoloških kompanija i finansijera, borbe koja ima za cilj da novac natera da poteče uzbrdo, ka onima na vrhu piramide.
Ideja o „superligi“ stara je preko 20 godina. Sećam se da sam bar jednom pisao o sličnom neuspelom pokušaju u burna finansijska vremena pred propast banke Lehman Brothers 2008. Ta ideja će nastaviti da živi, jer to je model koji primenjuju sportski karteli u Sjedinjenim Državama.
Nije slučajno to što košarka, bejzbol ili američki fudbal ne postoje kao internacionalni sportovi. Monopolizovali su ih američki sportski karteli i organizovali kao cirkus za globalnu industriju zabave. Uspešni su zato što su u njima otelovljena glavna načela monopolskog kapitalizma: kartel je uvek moćniji od kompanija u svom sastavu, kompanije su moćnije od zaposlenih (igrača), a potrošači nemaju izbora.
Problem sa kartelima je u tome što uništavaju kapitalizam. Karteli eliminišu inovacije. Ukidaju mogućnost izbora. Američki fudbal je naporan za gledanje. Znamo i zašto: svaki oblik nadmetanja u njemu sveden je na ritual. Nema nikakvih izgleda da se pojavi novi igrač i smisli sasvim nov način igre. Nema šansi da na teren istrči neki Lionel Messi ili Diego Maradona i promeni igru.
Tako će završiti i fudbal, ako ljudi s novcem preuzmu kontrolu. Igraće se četiri četvrtine umesto dva poluvremena. Svako uključivanje VAR sistema biće još jedna dobra prilika za emitovanje reklama. Fudbalska pravila će se prilagoditi, kao što su se prilagodila u ragbiju kada je Rupert Murdoch od ragbija napravio kartelski biznis.
Do pre nekoliko dana navijači su pokušavali da pronađu zrnce sreće u nesreći koju bi donela superliga: na primer, klubovi izvan superlige bi najzad mogli da budu definansijalizovani, a takmičenja kao što su FA kup ili Evropska liga bi možda povratila onu magičnu atmosferu iz 70-ih godina. Pošto superlige neće biti, izgledi za pozitivne promene su još bolji. Verovatno će zakoni u nemačkom stilu koji propisuju da klubovi moraju biti u većinskom vlasništvu navijača sada dobiti veću podršku zakonodavaca. To bi trebalo da bude samo početak – jer dovoljan je jedan pogled na mahinacije klubova u vlasništvu navijača da se vidi da su i oni podložni manipulacijama interesnih grupa.
Ekspertska organizacija Common Wealth je zajedno sa Centrom za lokalne ekonomske strategije 2019. predložila uvođenje dodatnih dažbina na transfere i formiranje fonda čijim sredstvima bi navijači mogli da otkupljuju klubove koje su vlasnici oterali u bankrot. Pored toga, potrebni su nam propisi kao što je staro Pravilo 34 Fudbalske asocijacije, koje ograničava iznose dividendi koje se mogu isplaćivati upravi i praktično zabranjuje kupovine pozajmljenim sredstvima kojima su strani milijarderi preuzimali kontrolu nad najboljim engleskim klubovima.
Potrebni su nam javno vlasništvo, propisi i kontrola nad nacionalnom fudbalskom infrastrukturom. Klubovi mogu praktikovati neku vrstu mešovite ekonomije – kao zajedničko vlasništvo privatnih i javnih kompanija ili čak zadruga. Svaki od tih modela može funkcionisati ako države donesu odgovarajuće propise, a engleska Premijer liga i FA se zamene neprofitnom infrastrukturom.
Pošto je stvoren momenat sile za transformaciju fudbala, šteta bi bilo ne iskoristiti ga. Kapitalizam je u osnovi neprestana borba da se novac ubrizga u sve nenovčane tokove ljudskog života. U fudbalu se ljudskost života ogleda u atmosferi, strasti, istoriji, prošvercovanoj baklji zapaljenoj na tribinama, transparentu koji vlasnika kluba tera dođavola. Ljudski aspekt je uvek u sukobu sa komercijalnim.
Ponekad stižemo do one tačke u kojoj ljudski um odbija da se povinuje pravilima ekonomske logike. U fudbalu smo upravo stigli do te tačke. Znamo da je drugačiji fudbal moguć.
New Statesman, 21.04.2021.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 28.04.2021.
NOGOMET / FUDBAL