Kutije za selidbu, 13. januar 2021.
Kutije za selidbu, 13. januar 2021, foto: Erin Scott/Reuters

Kada su svi živi bivši sekretari odbrane objavili pismo u kojem upozoravaju da vojska nema nikakvu ulogu u smeni vlasti u Americi bilo je jasno da od uvođenja vanrednog stanja i proglašenja gospodina Trampa za pobednika izbora neće biti ništa. To je donekle slično Miloševićevom slučaju, sa tom razlikom da odlazeći predsednik Tramp nema, kao što je Milošević imao, većinu u vrhovnom zakonodavnom telu. Koje je, uz to, ovlašćeno da prebroji elektorske glasove i utvrdi izbor predsednika države. Tako da pobednik na predsedničkim izborima u Americi nije morao da osvaja Kongres, već je to pokušao odlazeći predsednik.

Plan je, čini se, bio da se onemogući brojanje elektorskih glasova i da se nekako obezbedi da gospodin Tramp nastavi da bude predsednik države ili tako što bi Kongres pod fizičkom prinudom njega proglasio za pobednika izbora ili zato što nekih članova Kongresa više ne bi ni bilo pa bi, pretpostavljam, bili raspisani novi izbori. Da je, recimo, došlo do pokolja narodnih predstavnika, a na meti je čini se bio i potpredsednik Pens, nije izvesno kako bi se stvari kasnije razvijale. Do toga nije došlo, jer je intervenisala nacionalna garda, sva je prilika na poziv potpredsednika, što je Tramp morao da odobri, a sada će odgovorni, kojih nije malo, snositi posledice tako da se taj pokušaj državnog protivudara može ostaviti po strani.

Kako stoji stvar sa ovom zemljom i politikom? Zemlja se menja i proizvodno i demografski. Nije jednostavno govoriti o podeljenosti, bar ne strogoj. Da bi se to videlo, možda samo da pomenem udele pojedinih aktivnosti u ukupnoj proizvodnji. Po podacima Svetske banke, udeo poljoprivrede u Americi je manji od 1 posto (u Kini je, recimo, oko 7 posto), a prerađivačke industrije oko 11 posto (u Kini je oko 27 posto, a u Nemačkoj oko 19 posto). Industrija sa građevinarstvom čini nešto manje od 19 posto (u Kini gotovo 40, a u Nemačkoj oko 27 posto), tako da usluge čine oko 80 posto ukupne proizvodnje, gde je najveći udeo finansijskih i profesionalnih usluga (u Kini je udeo usluga nešto iznad 50 posto).

Zaista, ruralne države u unutrašnjosti zemlje i one urbanizovanije na obalama oba okeana imaju različite interese, posebno kada je reč o tome koliko i kakvih državnih usluga im je potrebno. Takođe nije nevažan uticaj deindustrijalizacije, koja traje decenijama, u državama oko velikih jezera, a njihovi glasovi su odlučili kako u izboru Trampa 2016. tako i sada u izboru Bajdena. Valja, takođe, uzeti u obzir i rasne i klasne podele, gde su ove prve posebno izražene u sredinama gde nema mnogo manjina ili u pograničnim državama. Nije neuobičajeno, mada nije neko pravilo, da je rasizam jači tamo gde je pripadnika drugih rasa malo ili ih nema, a i klasna netrpeljivost je često veća tamo gde nema sirotinja. Slično se može reći i za druge društvene razlike, primera radi verske. No, Amerika je velika i veoma raznolika zemlja, tako da je teško govoriti o nekoj dubljoj podeli po nekoj od tih karakteristika. Zaista, imovinske razlike su povećane u poslednjih par decenija, što je u ne maloj meri posledica promene privredne strukture. Ali nije vidljivo da su razlike između bogatih i siromašnih uticale na pobunu.

Politički sistem, za razliku od ustavnog, mora da računa sa podelama po svim društvenim karakteristikama. Kako je izborni sistem predstavnički, po izbornim jedinicama i po državama, i pobedniku je samo potrebno da osvoji više glasova od konkurenata, stranke gledaju da pridobiju glasove pojedinih interesnih grupa, a ne svih. Da bi se to videlo uporedimo taj sistem sa proporcionalnim. U njemu ima smisla formirati stranke koje nemaju izglede da osvoje većinu, ali bi mogle da se nađu u većinskoj koaliciji posle izbora. Ta postizborna koalicija obično bude ekonomična, da se tako izrazim, jer nema smisla uvećavati je i tako deliti vlast sa drugima koji nisu potrebni da bi se obezbedila većina. Isto je i u dvopartijskom sistemu gde se te koalicije sklapaju unutar partija i pre izbora, pa to podstiče dvopartijski sistem, a i određuje ideološki, da ga tako nazovem, karakter partija, jer opet nema smisla težiti da se pridobiju glasovi svih, jer bi unutarpartijski interesi biti sukobljeni, a vlast, kada se osvoji, bi se nepotrebno delila na više interesnih grupa nego što je potrebno.

Tako da republikanci računaju pre svega sa glasovima bolje stojećih, koji bi da imaju manje poreske obaveze i hteli bi da njihov novac ide na održavanje reda i mira, i sa glasovima belih Amerikanaca. Demokrate, opet, računaju sa glasovima manjina ali i sa glasovima srednje klase jer nude socijalni mir i napredak, i veću socijalnu bezbednost ženama, uz veće poreske obaveze bogatijih. Republikanci računaju sa činjenicom da je belih Amerikanaca više od drugih, a i da oni glasaju u većem broju; a Demokrate računaju da glasači u urbanim sredinama imaju zajedničke interese nezavisno od rasnih i klasnih razlika.

Ovo se videlo na primeru Džordžije. Da bi se on razumeo, možda ima smisla uporediti Ameriku sa Srbijom. Uzmimo stanje pre 2000. Imamo, pojednostavljeno, demokratsku opoziciji, socijalističku vlast i njihove radikalske saputnike. Svi, doduše sa različitim intenzitetom, podržavaju srpski nacionalni interes pod parolom „svi Srbi u jednoj državi“. Gde su radikali rasisti, socijalisti su na vlasti, a demokratska opozicija je u najboljem slučaju liberalno nacionalistička. Ako se socijalisti i radikali posmatraju kao jedna stranka, to je slično unutarstranačkim odnosima kod republikanaca u SAD. Jedna frakcija republikanaca je ona koja dolazi na vlast, dok je druga ona koja je ideološka avangarda stranke. Ova druga se okuplja oko parole kako je potrebno „povratiti kontrolu nad sopstvenom zemljom“. Ukoliko bi, recimo, belci glasali za republikance, jer je to njihova zemlja, njima niko drugi ne bi bio potreban da imaju većinu. Slično kao sa radikalima i Srbima.

To je otprilike stanje u Republikanskoj stranci, gde takozvana alternativna desnica nikako nije mogla da dođe na vlast jer je konzervativna republikanska struja pobeđivala na unutrašnjim izborima u stranci i potom na opštim izborima. To se promenilo sa Trampom. Po prvi put je alternativna desnica, radikalna da je tako nazovem, ovladala Republikanskom partijom i stekla odlučujući uticaj među republikanskim predstavnicima u Kongresu i u manjoj meri u Senatu. Ali je izgubila glasače u gradovima kojima rasni i klasni sukobi nisu po volji. Tako da je u Džordžiji, a čini se da je tako i u Arizoni, Tramp izgubio, a izgubili su i republikanski kandidati za Senat, dok je partija relativno dobro prošla na lokalnim izborima. Tramp i Republikanska stranka su izgubili u Džordžiji, koliko mogu da vidim, jer je izlaznost Afroamerikanca povećana i zato što su za Bajdena glasali obrazovaniji i imućniji, koji obično glasaju za republikance, kao što su i ovoga puta glasali na lokalnim izborima.

U Srbiji je drukčije jer su radikali došli na vlast, a socijalisti su se zadovoljili ulogom manjinskog partnera, koji radikalnima više nije potreban, ali na neki način potcrtava njihovu potpunu dominaciju. U jednopartijskom sistemu za sve ima mesta, jer se saglasnost sa vođom i avangardom nudi besplatno ili po niskoj ceni. To Trampu nije uspelo u Republikanskoj partiji. Uz to, Demokratska partija sada ima većinu i u Predstavničkom domu i u Senatu. Dok u Srbiji demokratska opozicija nije uopšte predstavljena.

Tako da dok zemlja nije podeljena više nego što je neizbežno u svakoj zemlji, a pogotovo u velikoj i dinamičnoj kakva je Amerika, Republikanska partija je podeljena i nalazi se pred ne malim problemom da ponovo potisne uticaj alternativne desnice. Ranije su konzervativizam i pragmatičnost bili dovoljni da se militantna struja belih nacionalista drži podalje od vlasti. Sada kada su sa Trampom osetili ukus vlasti i moći i kada je njihov militantni pristup sopstvenoj stranci i suparnicima bio prihvatljiv partiji i Vođi, biće potrebno mnogo truda da se razvlaste. Ovo je bio i problem srpske demokratske vlasti posle 2000, koji ona nije ni pokušala valjano da reši. A sada je mnogo on još složeniji jer je uspostavljen jednopartijski sistem.

U Americi je osnovni oslonac stabilnosti ustav koji se i ovoga puta pokazao kao neprelazna prepreka autoritarnim ambicijama. U Srbiji je ustav irelevantan pre svega zato što su i onaj prvi iz 1990. i onaj iz 1992. i konačno postojeći iz 2006. samo sredstvo ostvarenja nacionalnog interesa. A oko toga koji je to interes ili politički cilj je uspostavljena saglasnost među političkim partijama pre nego što su ti ustavi pisani.

Ja sam mislio da će demokratska opozicija kada dođe na vlast najpre otići da se izvini svima kojima su socijalisti i radikali naneli zlo. Da će otići u Sarajevo, Prištinu, Zagreb i da će se, radi sopstvenog dostojanstva, izviniti. A da će potom doneti ustav kako bi Srbija bila država, a ne organizovana moć sa etničkim ciljem. Ništa se od toga nije desilo. Ishod svejedno nije morao da bude takav kakav je na kraju ispao, ali ne može se reći da je sasvim neočekivan. Prvi put Miloševićev državni protivudar nije uspeo, drugi put je uspeo uspostavljanjem autoritarnog jednopartijskog sistema.

Federalni i predstavnički izborni sistem je u Americi takav da će dve partije opstati, kolikogod da sada stanje u Republikanskoj partiji izgleda neodrživo. Alternativna desnica ne može da očekuje da će pobeđivati na izborima, kao što ne može ni Tramp, a revolucionarnim putem, videlo se, teško se može nešto postići sve dok vojska i sudovi ne nameravaju da sarađuju jer se drže ustava zemlje. Ali da će republikanci morati da se dobro potrude da uvedu red u svojoj partiji to je izvesno. To je podela u Americi koja će biti politički problem neko vreme. Ali kako se vlast, videlo se, ne može osvojiti ili održati silom, par izbornih ciklusa, koji su u Americi dvogodišnji, bi trebalo da uravnoteži političke odnose.

Konačno, uporedimo to sa stanjem u takozvanom srpskom svetu, uz pretpostavku da je taj svet neka vrsta zamišljene federacije od par država i par zamrznutih sukoba. Imamo srpske teritorije i Crnu Goru. Ovde je važan primer Crne Gore. Opet imamo tri strane ako ne i stranke, gde je jedna srpska i radikalna, bar sa stanovišta odnosa prema ustavnom uređenju Crne Gore. Teško je, međutim, videti kako bi ona mogla da dođe na vlast, osim u koaliciji sa drugima, a onda bi osnovni cilj bio neostvariv. Bila bi potrebna revolucionarna sredstva, za šta je potrebna revolucionarna situacija. Tako da ono što je u Srbiji osnova uspešnog državnog protivudara bivših radikala, a sada naprednjaka, prepreka je uspehu protivudara u Crnoj Gori.

Peščanik.net, 18.01.2021.

TRAMPOZOIK