Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U političkoj stvarnosti je postalo uobičajeno da državni organi ne rade svoj posao, već tuđi. On ne samo da im ne pripada, već im je često izričito zabranjen. Najsvežiji primer ovakvog zabranjenog ponašanja je izlaganje predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je kao dežurni policajac, tužilac i sudija izveštavao javnost o nestanku novinara iz Bele Crkve. On je slično činio i u nebrojenim drugim prilikama. Nepisane nadležnosti mu se prostiru od policijsko-obaveštajnih, preko privredno-proizvodnih (recimo otvaranja pogona, podele stoke i traktora), do oblasti kršenja radnopravnih propisa (to smo videli u slučaju brojanja časica rakije koje je tokom radnog vremena ispio direktor jednog javnog preduzeća).

Ovakvo ponašanje predsednika i njegovih bliskih saradnika kao da je dugoročno i strateško opredeljenje naše zemlje. Naime, uskoro se više neće raditi o nezakonitim praksama, jer se propisi marljivo menjaju tako da diskrecione odluke i rastegljive nadležnosti pojedinaca – najčešće ministara – postanu ključno mesto domaćeg pravnog sistema. Ovo smo u skorije vreme videli na primeru usvojenih izmena Zakona o odbrani i Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji.

Rukovodeći se ovakvim strateškim pravcem, Skupština je na jučerašnjoj sednici usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi. Najznačajnije izmene učinjene su u oblasti nadležnosti lokalnih samouprava. U medijima o tome nije bilo mnogo reči, već smo samo saznali da se „izmenama postiže efikasniji rad opština i gradova“.

U stvari, izmene se pretežno odnose na poslove u nadležnosti opština. U do skoro važećem zakonu oni su prilično detaljno razrađeni u 39 tačaka, dok su izmenama svedeni na 15 okvirnih oblasti opštinske nadležnosti. Istovremeno je predviđeno da jedinstveni popis poslova u nadležnosti opština ubuduće obezbeđuje ministarstvo nadležno za lokalnu samoupravu i to „na osnovu podataka dobijenih od opština i organa državne uprave“.

Ovo zapravo znači da se lista poslova koji su u nadležnosti lokalnih samouprava iz zakona izmešta u ruke nadležnog ministra, ostavljajući prostor da se lista menja „na osnovu podataka dobijenih od opština i organa državne uprave“. Kakvi će podaci uticati na listu nadležnosti, ostaje nepoznanica. Da li će lista nadležnosti opština biti ista za sve ili među njima može biti razlika – recimo na osnovu podataka o vladajućoj većini u datoj opštini – takođe je otvoreno pitanje.

Podsetimo, građani imaju ustavno pravo na lokalnu samoupravu, odnosno pravo da poslovima upravljanja lokalnom zajednicom upravljaju iz zajednice, a ne sa centralnog nivoa vlasti. Ustav navodi listu nadležnosti opština koje mogu biti dodatno proširene zakonom, a ne odlukom bilo kog ministarstva i njenog ministra.

U obrazloženju svog predloga, Vlada navodi da se „menja pristup odnosno koncept utvrđivanja nadležnosti opštine/grada“ i to tako što se „ne nabrajaju poslovi koje opština/grad obavlja, već se navode oblasti u kojima opština/grad ima nadležnosti na osnovu posebnih, sektorskih zakona, uključujući i poslove utvrđene statutom“. U obrazloženju ne pronalazimo odgovor na pitanje zbog čega je „stari koncept“ bilo potrebno menjati.

Ako bismo pokušali da ovom obrazloženju o usklađivanju damo nekakav smisao, mogli bismo zaključiti da se zakon menja kako bi navodno bio usklađen sa drugim zakonima (sektorskim, posebnim) i sa aktima niže pravne snage, odnosno statutima. Predlagaču ovih izmena, odnosno Vladi Srbije, očigledno nije jasno da se akti iste pravne snage, odnosno zakoni, ne mogu međusobno usklađivati, a tek se ne mogu usklađivati sa statutima koji su niže pravne snage (moguće je samo obrnuto – usklađivanje statuta sa zakonom). Simptomatično je i da nema ni reči o usklađenosti sa aktom više pravne snage, Ustavom.

Kada je u pitanju obrazloženje liste popisa lokalnih poslova koju će obezbediti ministarstvo, navodi se da će ona omogućiti da se „ažurno sagleda vrsta i struktura poslova iz nadležnosti jedinica lokalne samouprave na jednom mestu“, što će „biti od značaja za kvalitetnije sprovođenje nadzora nad njihovim radom“.
To je samo pokušaj da se predlogu priloži bilo kakvo obrazloženje, makar i potpuno besmisleno. Pažnja predlagača je ovde na lakoći u sagledavanju liste poslova i na nadzoru nad opštinama, a ne na očuvanju prava na lokalnu samoupravu.

Zakon naravno nije promenjen da bi bio usklađen sa drugim aktima ili radi ažurnosti i boljeg sprovođenja nadzora. Radi se o očiglednoj nameri da se, mimo Ustava i garantovanih prava građana, nadležnosti opština centralizuju i podrede diskrecionoj odluci ministarstva, odnosno ministra. Tome treba dodati da ministrima rukovodi premijerka, a njom i ministrima rukovodi – predsednik. Premijerka je nedavno ovu situaciju objasnila kao sasvim normalnu, budući da predsednik rukovodi vladajućom strankom.

Kao što vidimo, predlog Vlade je usvojen u Skupštini bez većih problema. Vladajuća većina ionako zakone usvaja bez čitanja predloga, a posebno bez čitanja i analize njihovih obrazloženja. Mediji su objavili da se „izmenama postiže bolja primena instituta neposredne demokratije i veće uključivanje javnosti u rad opština i gradova“. Dakle, što više centralizacije i diskrecionog odlučivanja, to više demokratije i javnosti – sasvim u skladu sa šizofrenom politikom izvršne vlasti.

Ideja o tome da komunalne, kulturne, zdravstvene i druge probleme opština rešava ministar ili predsednik, sasvim je bliska poslanicima Sprske napredne stranke i njenim koalicionim partnerima. Na delu je ozakonjenje višegodišnje nezakonite prakse. Ostaje da vidimo da li će se opštine i njihovi građani ovom procesu dobrovoljno prepustiti ili će se od invazije ministara i predsednika na lokalne nadležnosti i odluke ipak braniti sa ono malo preostalih sredstava – pre svega pred Ustavnim sudom. Ne bi bilo prvi put da nerešena pitanja vertikalne podele vlasti budu pokretač građanskog nezadovoljstva.

Peščanik.net, 21.06.2018.