U tekstu „Kriza sindikalne industrije“ gospodin Miša Brkić (pescanik.net 13.01.2014) iznosi brojne izmišljotine i neistine o sindikatima i radničkoj klasi Srbije. Nije to njemu prvi put, ali ga je sada na to podstaklo novo radno zakonodavstvo i reformski paket mera. Stoga je zanimljivo kako on tumači ulogu sindikata i države u tranziciji i interese radničke klase. To se najbolje vidi u stavovima o sindikatu, socijalnom dijalogu i radnicima.
Sindikati su, po mišljenju Miše Brkića, brojni, paraziti, spremni da sarađuju sa poslodavcima i državom, a na štetu radnika. Oni nisu zaštitili, u poslednjih deset godina, nijedno radno mesto ili radničko pravo! Štaviše, navikli su na lenčarenje, povlastice od strane države, postali su „kasta“ koja prodaje maglu. Nisu bili sposobni da se snađu u novim prilikama, posebno u domaćim i stranim privatnim preduzećima. Ništa bolji nisu ni u državnim ustanovama i javnim preduzećima. Ukratko, nema sektora niti delatnosti u kojima Miša Brkić nije video pogubnu ulogu sindikata.
Sve to pobrojano čini samo deo sindikalne scene Srbije. Druga strana je takođe važna, ali nju gospodin Brkić ne pominje. Naime, neoliberalna tranzicija i „šok“ privatizacija u Srbiji su marginalizovali sindikate. Da zaštite radnike od gubitka posla, najviše su ih ometali država i novi preduzetnici. Najmoćniji među njima odavno finansiraju pojedine političke stranke. Uopšte se ne ustručavaju da vrše pritisak na stvaranje izvršne vlasti. U tome im pomažu i strani ambasadori, investitori i finansijske institucije. Zato je istina da ne može ni da bude sindikata u većini njihovih preduzeća. Unija poslodavca Srbije, zvanično reprezentativno udruženje, svakodnevno ističe da su sindikati nepotrebni i da štite privilegije. Zanimljivo je da u svojim preduzećima nemaju nijedan sindikat niti potpisan kolektivni ugovor!
Neoliberalni mit o značaju malih i srednjih preduzeća ovde se godinama gaji. Sada ih ministar Radulović štiti na bezbroj načina. U razvijenom svetu najbitnije su multinacionalke, veliki privredni sistemi, a tek su u drugom planu mala i srednja preduzeća. U Srbiji su najveća, navrednija odavno prodata, poklonjena i uništena. Ministar Radulović još više štiti krupne domaće i strane investitore i poslodavce. Prosto smo navikli da Brkić hvali vlast za dolazak stranih investitora, a posebno Fijata. To mu je omiljena tema. Sada je izneo i hvalospev o novoj sindikalnoj i radnoj etici. Istina je da je Fijat izmenio i prekršio radna prava i etiku poslovanja koja su garantovana ustavima Italije i Srbije. Od te dobrote, u FAS-u su zbrisana prava na štrajk, pravo na plaćeno bolovanje, duže odsustvo, a najamnine su ispod minimalno garantovanih u Srbiji. Na pokretnoj traci („fordistički sistem“) najpoželjniji su mladi, zdravi i što jeftiniji radnici. Sve subvencije, poklone i zajmove za kompaniju plaćaju sadašnji i budući građani Srbije. Takav poreski i poslovni raj ne napušta se lako. Ova i mnoge druge strane kompanije odavno gaze i postojeći zakon o radu i radnička i sindikalna prava. Država sve to samo posmatra. „Novi“ zakon o radu skoro ukida potrebu postojanja sindikata, kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora. Mnogim odredbama krši konvencije Međunarodne organizacije rada, ustava zemlje, uputstva i direktive EU i Evropskog saveta. Daleko je to sve od zakona i prakse razvijenih zemalja sveta. Zar je to civilizacijsko i evropsko dostignuće?
Drugo važno pitanje je kako Miša Brkić opisuje same radnike. Cinizam autora dolazi do izražaja u rečenici da sindikati imaju izgovor da “štite prava nesrećnih i ugnjetenih radnika, takozvanih tranzicionih gubitnika“. Pri tom on uopšte neće ili ne želi da vidi stvarni položaj radnika u Srbiji. Oni nisu „tranzicioni gubitnici“, već sasvim unesrećeni, eksploatisani i poraženi ljudi, i od strane države (najveći poslodavac i vlasnik) i od svih poslodavaca. U poslednjih 10 godina, milion radnika je izgubilo posao! Toliko ih je u sivoj ekonomiji, a duplo više među siromašnim građanima zemlje. Ništa to nije važno za Brkića i i aktuelne ministre koji menjaju radno zakonodavstvo. Njihovi interesi se poklapaju sa većinom interesa kapitalista. Lepo je da radnike brane od sindikalnih lidera koji ih nisu dovoljno branili. To ne znači da su sindikati nepotrebni, prevaziđeni i da radnike treba prepustiti moći države i ostalih poslodavaca. Samo neobaveštenim i nedobronamernim ljudima kao što je Miša Brkić nije jasno „da li Beograd blokiraju radnici ili huligani“. Istina je jasna. Većina radnika štrajkača i učesnika javnih protesta nije od države i poslodavaca dobila sredstva koja su im dugovali. Oni nisu krivi za dugove države, a nisu im bili naklonjeni ni raniji ni sadašnji političari na vlasti. Naprotiv, vlast se plaši svakog dolaska radnika u Beograd, svakog ozbiljnijeg štrajka i većih blokada saobraćaja. Zato donosi zakone, propise, uredbe da to spreči. Radnici tu dolaze iz očaja, zbog neisplaćenih zarada, otpremnina, doprinosa, koje im država i poslodavci duguju godinama!
Treće, o socijalnom dijalogu gospodin Brkić je ispravno zaključio da je samo kratko postojala politička svest o njemu. Zanimljivo je da on ne ulazi u sistemske razloge takvog stanja. Zar se sve vlasti i preduzetnička udruženja ne zaklinju upravo u socijalni dijalog (pravedan, iskren, pošten, valjan…)? Čini to i ministar privrede Saša Radulović, premijer Ivica Dačić i ministar rada Jovan Krkobabić (iz svoje dobro zaštićene ministarske fotelje). On im je potreban kao maska, dokaz legitimnosti procedure usvajanja Zakona o radu. Stoga oni i traže pristanak sindikata (makar i „fantomskih“) na sve to.
Izgleda da su država i poslodavci uspeli da socijalni dijalog pretvore u farsu, a u tom su delimično učestvovali i sindikati. Prvima odgovara mnoštvo sindikata i nejasna pravila o reprezentativnosti. Drugi su „kooperativni“ i kad nema potrebe za tim. Stoga su sindikati grešili kad nisu vršili jači pritisak na rad Socijalno-ekonomskog saveta. Previše su imali razumevanja za premijera, koji je stalno na putu i obavljanju nacionalno važnih poslova. Kad je reč o uređivanju sindikalne scene i donošenja zakona o radu mnogi, posebno Miša Brkić i ministar privrede, igraju uloge za koje nisu ovlašteni. U svojoj nasrtljivosti na sindikate i osnovna prava radnika oni ne biraju sredstva i argumente. Mnogi od njih su nelegitimni i neistiniti (izjave da je zakon o radu kriv za gubitak radnih mesta, lošu poslovnu klimu, nedolazak investitora, visoku nezaposlenost i sl). Istina je sasvim drugačija: sve oni to rade u korist daljeg bogaćenja preduzetnika, a na štetu većine radnika i građana. Vlast je pritisnuta obavezama prema MMF i SB, pa će sigurno usvojiti restriktivne zakone o radu, privatizaciji, stečaju i dobijanju građevinskih dozvola. Sve će to dovesti do još veće nezaposlenosti, obespravljenosti i siromaštva radnika.
Najzad, sve neistine, banalizacije i sav cinizam Miše Brkića usmeren je ka još jednom cilju – da ubedi radnike da su sindikalni pozivi na generalni štrajk protiv novog zakona o radu lažni! Bespotrebni su toliki „argumenti“ Brkića, koji deluju sinhronizovano sa svakodnevnim izjavama ministra Radulovića, protiv sindikalnih i radničkih privilegija. Ceo Nacrt zakona o radu je antiradnički, anticivilizacijski i antisindikalni. Vlast je dovoljno jaka da ga brzo nametne i u delo sprovede. Eventualni štrajkovi i protesti radnika bili bi znak da su svesni prirode vlasti, preduzetnika i „oktroisanog“ zakona o radu.
Nada Novaković, Novi Plamen, 17.01.2014.
Peščanik.net, 17.01.2014.
Srodni linkovi:
Stefan Aleksić – Sindikalno i političko delovanje
Srećko Mihailović – Ode Miša Brkić u ministre
Miša Brkić – Kriza sindikalne industrije
