Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Predgovor za knjigu „Dva lica patriotizma“ koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Tekst o beskompromisnom patriotizmu Srđe Popovića (1937-2013) prvi put je objavljen u časopisu Reč 2015. godine.1 Tekst o “duhu samoporicanja” Mila Lompara u istom je časopisu objavljen 2012. godine.2 Ovde se oba teksta donose u praktično neizmenjenom obliku u odnosu na te svoje prvobitne verzije. Stavljeni su u ovoj knjizi jedan pored drugog da bi mogli da se uporede ne samo stavovi dvojice autora, nego, što je mnogo važnije, dva dominantna modela odnosa prema kolektivu (to jest političkoj zajednici) čiji su oni (nedobrovoljni)3 članovi. Verujem, dakle, da su i jedan i drugi reprezentativni za jedan od dva preovlađujuća obrasca, za koje se u javnom prostoru praktično nikada ne koristi isti termin – patriotizam, kao što to ja ovde činim. Naprotiv, za stavove Srđe Popovića prema kolektivu kome je pripadao u javnosti se kao dominantan uvrežio termin – izdaja. Dakle, za razliku od mene, ima ovde i (ne malo) onih koji su spremni da Popovića vide kao suštu suprotnost jednom patrioti; za mnoge je on, dakle, oličenje izdajnika. Mila Lompara, naprotiv, ista ta javnost prepoznaje kao uzornog patriotu ili, još preciznije, rodoljuba (što bi bila jedna posebna vrsta patriotizma, kada se preklope etničko i nacionalno, što nikada, da odmah i to kažemo, ne sluti na dobro).

Ja, međutim, ne sumnjam u to da su obojica – svako na svoj način, istina – patriote. Dakle, što se mene tiče, obojicu vidim kao privržene zajednici kojoj po rođenju pripadaju. Ne sumnjam ni u to da obojica toj zajednici i njenim članovima žele svako dobro. Može se to reći i ovako, sasvim u skladu sa jednom od boljih definicija patriotizma:4 i Popović i Lompar privrženi su svojoj zemlji;5 obojica se, opet, dakle, svako na svoj način, identifikuju sa njom;6 i jedan i drugi staraju se za dobrobit svoje zemlje (treba li reći, opet, svako na svoj način); i, konačno, obojica su pokazali spremnost da se žrtvuju za njeno dobro.7 Moje sumnje javljaju se tek u trećem koraku. To bi se, kolokvijalno, moglo iskazati ovako: zanima me ko je od njih dvojice veći patriota. U drugom registru, sumnja bi se mogla formulisati na sledeći način: čiji su stavovi, kada razmišljamo o Popoviću i Lomparu, više u službi ciljeva za koje ne sumnjam da su im u vezi sa kolektivom čiji su članovi u krajnjem slučaju zajednički, a oličeni su u sintagmi opšte dobrobiti zemlje.

U pogovoru za ovu knjigu, Nenad Dimitrijević, bolje nego što bih to ja umeo, uporediće stavove ove dvojice autora i izvesti konačne ocene. Zato ću ja ovde samo još skrenuti pažnju na jedan zanimljivi, barem meni, paradoks. Navodno izdajnička pozicija Popovića sva je usmerena ka konkretnom sada i ovde zemlje do čije dobrobiti mu je stalo. U žiži njegovog staranja nalaze se konkretni, živi ljudi. On ih vidi kao svoje sugrađane sa kojima zajedno ima obavezu da uredi političku zajednicu i napravi uslove u kojima će svi moći da žive pristojno, tretirani od strane države, ali i uzajamno, kao moralno ravnopravne, dakle jednako vredne osobe. Lomparov patriotizam sav je u prošlosti i budućnosti, sadašnjosti kod njega nema, bar ne u onom smislu u kome konkretna sadašnjost opseda Popovića. Lompara se sadašnjost tiče samo u meri u kojoj treba poricati ili opravdavati zločine i krvicu za loše stanje svaljivati na (bliske) druge (dakle, neprijatelje izvan zajednice i izdajnike unutar nje). Recimo to i ovako: Popović se vezuje za konkretne ljude u konkretnom političkom okviru zajednice čiji je član; Lompar je privržen jednoj nepostojećoj, imaginarnoj, prošloj ili budućoj, svejedno, zajednici. Popović se pita kako treba popraviti pravni okvir i ustanove konkretne političke zajednice, e da bi ona postala pristojna; Lompar te konkretne ustanove, sasvim eksplicitno, vidi tek kao instrumente kojima se treba poslužiti (makar to tu konkretnu zajednicu koštalo opstanka, a njene članove života) za stvaranje prilično maglovite vizije jedne u etničkom smislu, za njega, idealne zajednice, a u ime jedne, opet nikada postojeće, dakle imaginarne, prošle zajednice.

Ne ulazeći u motive, bez imalo sumnje u dobre namere dvojice autora, na jednoj čisto formalnoj ravni odnosa prema zemlji, ima razloga da se zapitamo: ko je tu onda zapravo izdajnik?

Predgovor za knjigu „Dva lica patriotizma“ koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Peščanik.net, 02.12.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Beskompromisni patriotizam Srđe Popovića

Nenad Dimitrijević – Između prošlosti i budućnosti

________________

  1. Dejan Ilić, “Produženo krivično delo”, Reč 85.31, str. 69-114. Dostupno na http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec-85-30/. Pod naslovom „Beskompromisni patriotizam Srđe Popovića“ tekst je objavljen i na sajtu Peščanika: http://pescanik.net/beskompromisni-patriotizam-srde-popovica/.
  2. Dejan Ilić, “Okretaj točka. ’Duh samoporicanja’ Mila Lompara”, Reč 81.27, str. 127-164. Dostupno na http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec-81-27/.
  3. Mislim ovde, ujedno, i na etnički i na nacionalni kolektiv – i jedno i drugo spadaju u kategorije nedobrovoljnih zajednica. O jednom posebnom aspektu tog nedobrovolnog pripadanja kada je reč o Srbima i Srbiji, piše i Nenad Dimitrijević u pogovoru za ovu knjigu.
  4. Vidi Primoratz, Igor, “Patriotism”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2015 Edition), Edward N. Zalta (ed.), http://plato.stanford.edu/archives/spr2015/entries/patriotism/. Meni lično, bliže je određenje patriotizma nasuprot nacionalizmu, koje je formulisao George Orwell, ali je analitička vrednost tog određenja zapravo minimalna. Vidi George Orwell, ‘Notes on Nationalism’, Polemic, May 1945, London. Prevod Danire Parente Orvelovog teksta iz beogradskog časopisa Republika dostupan je na http://orwell.ru/library/essays/nationalism/serbian/s_nat. Odrednica koju je dao Igor Primoratz takođe razdvaja, vrlo precizno, patriotizam od nacionalizma (koji se inače često koriste kao sinonimi), i ta bi definicija, za razliku od Orwellove, mogla biti od koristi za jasno diferenciranje Popovićevog patriotizma od Lomparovog nacionalizma. Time se ovde, međutim, nećemo baviti.
  5. Popović je tu privrženost osećao prema svakoj zemlji u kojoj je živeo, jer, kao i Lompar, samim rođenjem, po sili stvari morao je živeti u više zemalja. Za Lompara se ne može tvrditi da je bio lojalan zemljama u kojima je živeo, što ima veze sa posebnom vrstom patriotizma, o čemu će biti reči na samom kraju ovog kratkog uvoda.
  6. Popović kao autonomni građanin svoju identifikaciju ispoljava preuzimanjem odgovornosti za postupke te političke zajednice i obaveze da neprekidno preispituje njihovu moralnu utemeljenost; Lompar kao bezuslovni branitelj svega dobrog, ali i lošeg što je ta zajednica učinila. O tome, opet, više u pogovoru Nenada Dimitrijevića.
  7. Popović tako što se izložio opštem preziru, javno preispitujući moralnu utemeljenost uloge srpske strane u raspadu savezne države i ratovima koji su se vodili za njeno nasleđe. Za Lompara, do sada, videli smo samo to da se ta spremnost verbalno ispoljila. Ali, nema razloga da sumnjamo da bi Lompar bio spreman i na više od toga.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)