Kriza je dovela do izvesnog razmimoilaženja između međunarodnih finansijskih ustanova (MMF i Svetska banka, pre svega) i Evropske unije. Budući da ova razlika u pogledima na privrednu politiku posle krize može da se produbi, možda nije nezanimljivo videti u čemu je tačno spor.

Sredinom devedesetih godina prošloga veka, MMF je zagovarao potpunu finansijsku liberalizaciju i to u što je moguće kraćem roku. Posle azijske krize, koja je izbila praktično u isto vreme, a potom je došla ruska i ona u Latinskoj Americi, MMF je počeo da preporučuje opreznost i postepenost u otvaranju domaćeg tržišta stranim kreditorima i investitorima. Po novoj ortodoksiji, strana neposredna ulaganja su dobrodošla, a strani krediti i banke samo ako je domaće finansijsko tržište dovoljno razvijeno i ukoliko su centralne banke samostalne i osposobljene da vrše valjan nadzor nad bankama i drugim finanisjskim ustanovama. Sada, posle najnovije krize, MMF preporučuje ne samo mere kojima se ograničava priliv stranih kredita, već i povećanu ulogu privredne politike u podsticanju razvoja industrije, što već počinje da nalikuje na ono što se nekada, šezdesetih i sedamdesetih godjna prošloga veka, zvalo politikom zamene uvoza.

Reč je o povećanoj zaštiti domaćeg tržišta od strane konkurencije, kako bi se povećala domaća proizvodnja razmenljivih dobara, pre svega za domaću potrošnju, a potom i za izvoz. To je, bar delimično, ono na šta misli MMF kada kaže da je došao kraj dosadašnjem modelu privrednog rasta, i da ga je potrebno zameniti novim.

Evropska unija, međutim, ne pokazuje interes za to da se menja model privrednog rasta, budući da se ona oslanja upravo na rast kroz integraciju, dakle na model koji je postepeno izlazio iz mode od azijske krize naovamo. U središtu toga modela jeste ne samo liberalizacija trgovine, preko sporazuma o slobodnoj trgovini, već i liberalizacija finansijskih tokova, kao sledeći korak. Za zemlje koje teže članstvu, obavezna je i zamena domaćeg novca evrom. Budući da EU ne namerava da menja model privrednog rasta putem liberalizacije tržišta i integracije, trenutno se traže instrumenti kako bi se taj model rasta podržao i u novonastaloj situaciji, dakle u novim, poslekriznim okolnostima.

Šta to znači? EU će tražiti mere kojima će održati, pa i podstači, kreditiranje privatne privrede i domaćinstava, kako i zemlje koje ne koriste evro, ili nisu ni članice EU, mogu da nastave da se oslanjaju na strano finansiranje. Uz to, budući da obnavljanje normalnih tokova kreditiranja može da se oduži, traže se načini da se obezbedi finansijska podrška iz multilaterlanih i javnih izvora. Tako da bi trebalo očekivati nove ideje i inicijative kada je, na primer, u pitanju finansijska podrška zemljama kandidatima za članstvo. U tom smislu je već povećana aktivnost Londonske banke za razvoj i Evropske investicione banke, ali bi u tom smeru trebalo i da se kreće novi okvir regulacije finansijskog sistema.

MMF će, naravno, podržati planove Evropske unije, posebno tamo gde nastupaju zajedno, ali će, kako sada stoje stvari, težiti tome da svoja nova shvatanja ugradi u programe sa zemljama, kao što je Srbija, koje su još dosta udaljene od integracije sa EU. Koju će kombinaciju ovih dvaju modela neka zemlja prihvatiti, zavisi od privrednih vlasti. U Srbiji, koja i inače izvozi veoma malo, privlačnost protekcionističkih i intervencionističkih mera može da bude prilično velika, i to je najveći rizik koji se ovim sporom oko modela privrednog rasta otvara.

Blic, 06.03.2010.

Peščanik.net, 07.03.2010.