Budući da MMF i Vlada razmatraju fiskalna pravila kao osnovu odgovornosti u javnoj potrošnji, koje bi moglo da bude generalno pravilo kada se biraju pravila ekonomske politike?

Uzmimo za primer monetarna pravila. Može se, na primer, utvrditi rast novčane mase koji se nikada ne menja.

Da li će to dovesti do stabilnih cena? Malo je verovatno jer ako promenjeni uslovi ne utiču na monetarnu politiku, uticaće na privrednu aktivnost, na privredni rast i tako i na inflaciju.

Slično je sa fiksiranjem kursa, uvođenjem valutnog odbora ili prelaskom na evro. To su monetarna pravila i pravila politike kursa kojima se stabilizuje kurs, ali ne i cene ili privredna aktivnost, dakle stopa rasta, jer će oni, a ne kurs, varirati u skladu sa promenjenim okolnostima.

Konačno, isti efekat može da ima i pravilo kojim se ograničava dodatno zaduživanje države, dakle ograničava se fiskalni, budžetski deficit.

Ukoliko se, na primer, usvoji pravilo da država ne može da se zaduži više od tri odsto bruto domaćeg proizvoda, to znači da će promenjeni uslovi ili uticati na monetarnu politiku ili na privredni rast.

Ukoliko su sva pravila privredne politike – monetarne, fiskalne i politike kursa – ove vrste, dakle, kruta, te ne mogu da se menjaju, sve nestabilnosti će se izražavati u promenama u privrednom rastu, pa stoga i zaposlenosti.

U čemu je problem s ovim pravilima? To što se sva odnose na sredstva, a ne na ciljeve privredne politike.

Recimo, nasuprot fiksiranja rasta novčane mase, može se usvojiti pravilo stabilizovanja inflacije na, recimo, dva odsto.

Novčana masa i kamatna stopa mogu da se prilagođavaju u skladu sa promenjenim okolnostima.

Takođe, javne vlasti mogu da se obavežu da neće povećavati javni dug preko određene granice, dok će se fiskalni deficiti tome prilagođavati. Ovim drugim pravilima se stabilizuje privredna aktivnost, a ovim prethodnim ne.

 
Blic, 25.08.2010.

Peščanik.net, 25.08.2010.