Neki ljudi publicističku delatnost razviju u poznim godinama. Tako se u nedeljnom broju Večernjih novosti pojavio novi, poduži tekst episkopa bačkog Irineja Bulovića, u kojem se oštro komentariše nastup Nenada Čanka u emisiji „Face to face“. Tekst je primer da u okviru lične vlasti Aleksandra Vučića postoji izvesna tenzija na relaciji režimska desnica (Bulović) vs režimska levica (Čanak), ali ipak, one nisu sasvim ravnopravne. Dok se Nenad Čanak misaono razmahne tek kada ode u neku od susednih država regiona – naročito od kada je protestno napustio kanabe kod Marića – dotle episkop Bulović koristi čitave dve strane dnevnog režimskog lista na kojima polemiše sa Čankovim izjavama. Režimska desnica i levica smeju javno polemisati, ali ne o politici.
Teme su SPC, pokojni patrijarh Pavle, sveštenstvo i religija. Čanak se, po običaju, na sve pobrojano kritički obrušio, ali mu Irinej ne daje za pravo, nastojeći da sve optužbe odbaci kao neosnovane – tako izgleda zaplet u ovom slučaju. U tekstu episkopa bačkog ključna su dva iskaza koja zaslužuju pažnju. Prvi glasi ovako: „Čovek se, eto, po vlastitoj slobodnoj volji i odluci, krštava“, kaže episkop bački, prethodno navodeći da zna za Nenadovo krštenje 90-tih godina u jednom od fruškogorskih manastira, i nastavlja „a potom, u toku četvrt veka javno huli na Boga, lažno svedoči protiv Crkve, kleveta i ismeva sveštenstvo“. Koji je pravi i autentični Nenad Čanak, pita se episkop i konstatuje da mu je takva spoznaja nedostupna: „Znaju jedino Sveznajući Bog i on sam“, zaključuje episkop.
Kada se ovako nešto pročita iz pera jednog episkopa, pomislićemo da je političaru Nenadu Čanku izrečena poslednja opomena pred isključenje iz crkvene zajednice. Jer, šta bi jedan crkveni pastir drugo mogao imati na umu i brizi, osim bdenja nad pobožnošću svojih eparhijana? Pa ako se dođe do situacije da neka krštena duša javno odbacuje hrišćanske dogmate, onda bi vredelo razmisliti o preduzimanju određenih crkveno disciplinskih mera, kako bi dotični, možda, ipak nekako došao k sebi, izmenio ponašanje, i ponovo mogao računati na spasenje svoje besmrtne duše. Međutim, episkop sa time ne računa. Ne radi se ovde ni o veri, ni o duši, ni o Bogu. Čanak je ekskomuniciran iz jednog drugog kolektiva.
Dolazimo, dakle, do iskaza broj dva: „Srpski narod… ima danas… i planetarno prvenstvo po broju onih koji se ističu u samoporicanju, autošovinizmu i proizvodnji Trojanskih konja u Srbiji. Pod tom prizmom posmatram i ulogu građanina Čanka na domaćoj javnoj sceni, gde ima jaku konkurenciju među ostalim ’slučajnim Srbima’“. Lompar (samoporicanje) i Ćirjaković (autošovonizam i slučajni Srbi) – su pravi „sveti oci“ episkopa bačkog. To je literatura koja istinski zagreva srce i snaži umne sile. Na tim se osnovama Čanak izopštava iz srpstva.
Kršteni nacionalisti uspešnije spajaju veru sa političkim svetonazorom: „Omladina tvoja večito te slavi, sud Gospodnji jedini i pravi“, glasio je transparent koji su razapeli branitelji murala generala Mladića, osuđenog za genocid.
Ali nisu baš svi sveštenici SPC-a srljali u savez sa nacionalistima. S tim što je jedan od tih opreznijih bio upravo episkop Irinej Bulović. Godine 1993. Irinej je pisao o opasnostima od ideologijazice tri pojma: pravoslavlja, svetosavlja i duhovnosti. (U sociološkom zborniku, Šta nam nudi pravoslavlje danas?) O svetosavlju: „Svi znamo da danas u našoj sredini, u našem narodu, ima ljudi – naročito u našoj takozvanoj inteligenciji – koji ne samo što smatraju za sebe da mogu biti svetosavci nego, štaviše, veruju da mogu biti i učitelji Svetosavlja Patrijarhu i celokupnom Sinodu a da pri tom budu ubeđeni ateisti. Jer, takvi ljudi Svetosavlje doživljavaju kao neku vrstu nacionalne ili pseudonacio-nalne ideologije, gde Pravoslavlje služi kao ferment za učvršćivanje jedne ideje…“ (str.12). Ako se navedeni stav posmatra u kontekstu političkih dešavanja 90-tih, sasvim je moguće da je u pitanju odmak od intelektualaca koji su bili u opoziciji u odnosu na Miloševićev režim. No, to ne umanjuje istinitost uvida.
Problem je bio u neodgovarajućem leku koji je episkop Irinej ponudio. On se tom prilikom pozvao na oca Justina Popovića, rekavši: „Svetosavlje nije drugo do Pravoslavlje, ali Pravoslavlje ’srpskog stila i iskustva’. To znači: Pravoslavlje ovaploćeno u istoriji i u iskustvu jednog konkretnog naroda srpskog“ (str.12). Nesreća je u tome što srpski stil, srpsko iskustvo i srpska konkretnost čine široko polje gde sveštenici, vernici, ateisti i agnostici zajednički mitotvore o srpstvu. Rezultat je da malo toga – ili gotovo ništa – na kraju ne ostane od pravoslavnog hrišćanstva.
Episkop Irinej je svojevremeno dobro uočio problem, ali, s obzirom da nije ponudio odgovarajuće rešenje, vremenom se pridružio melodiji novih truba u starom nacionalističkom orkestru. Umesto da podučava o pravoslavnoj veri, episkop je na kraju bio podučen o srpskoj veri. A Čanak? Pa neka gleda šta će, i neka se javi crkvenom sudu, možda ga ponovo upišu u srpstvo.
Peščanik.net, 15.12.2021.
