Emily Blunt u seriji The English © Drama Republic/BBC/Amazon Studios
Emily Blunt u seriji The English © Drama Republic/BBC/Amazon Studios

Na Guardianovoj listi 50 najboljih serija u 2022. sasvim neočekivano nema „Sandmana“. Nije stvar samo u tome što je „Sandman“ ipak dobra serija, a kako se bliži kraju prve sezone sve bolja, što daje nadu da će druga sezona biti još kvalitetnija. Stvar je i u tome što su sami kritičari Guardiana seriju odlično ocenili, pohvalivši je možda i više nego što zaslužuje. S druge strane, izvanredna serija „Severance“ našla se na visokom trećem mestu, što pravi kakvu-takvu ravnotežu sa izostavljanjem „Sandmana“ – lista dakle ne uliva poverenje, ali ipak nije sasvim bez smisla.

Gotovo kao „Sandman“ prošla je takođe vrlo hvaljena, posebno u Guardianu, serija „English“: sa liste od 50 ona samo što nije ispala našavši se na niskom 45. mestu. S obzirom na to da je pored trećeplasiranog sf-a „Severance“ na visokom 12. mestu izuzetno slaba, u kritikama ponegde s dobrim razlogom ismejana – neka mi čitalac oprosti ako se sa mnom ne slaže – serija „House of the Dragon“ (prequel mnogo boljeg „Game of Thrones“), jasno je da Guardianovi kritičari nisu bili oštri prema serijama iz takozvanih petparačkih žanrova. Pa je stoga još neobičnije što im se sadržaj „House of Cards“ umotan u plitku epsku fantastiku „House of the Dragon“ više dopao i od „Sandmana“ i od „Englisha“.

O „Sandmanu“ je već bilo reči, pa ćemo nadalje o westernu „English“, od kraja novembra dostupnom za gledanje. Autor serije je Hugo Blick, a u glavnoj ulozi gledamo očekivano izvanrednu Emily Blunt. U ulozi centralnog, demonskog negativca imamo pak Rafea Spalla: on će bezmalo oteloviti samo zlo u priči. Pored njih dvoje, u seriji blista i Chaske Spencer. Njihovi karakteri čine trougao na kome stoji priča.

Blick priču „Englisha“ gradi slično kao što je gradio priču u špijunskoj seriji „The Honourable Woman“ iz 2014: u središtu zapleta su majka i dete. U obe serije dete je začeto silovanjem. Samo što u špijunskoj seriji majka pokušava da spasi dete od otmičara, dok u westernu iz 2022. ona traži osvetu za ubijeno dete. Analogija između dve serije ima još: u obe, na primer, starosedeoci (na Bliskom istoku ili na Divljem zapadu, svejedno) postaju osobe od poverenja i pomažu glavnim junakinjama da ostvare cilj. Serije se pak razlikuju po tome što je priča u „Englishu“ postavljena mnogo ambicioznije: kao svojevrsna parabola o kolonizovanju Novog sveta, to jest Severne Amerike.

U osnovnoj ravni, priča je i uverljiva i potresna. Dijalozi su brzi i ponekad iznenađujuće poetični, u najboljem smislu te reči. Serija ima 6 epizoda od četrdesetak minuta. Tih četrdesetak minuta iscuri praktično neprimetno, pa se lako ide iz epizode u epizodu, bez pauze. Epizode su podeljene na niz scena – toposa. I vizuelno i narativno, svaka scena izgleda poznato i gledalac će pokušavati da se priseti gde je sve to jednom već video – revizionistički i špageti westerni daće najviše materijala za poređenje. Kao da nad čitavom serijom lebdi senka Clinta Eastwooda. Samo što ona pada i deli se na dva karaktera što ih otelovljuju Blunt i Spencer, kao pratilac i čuvar glavne junakinje. Narativno i vizuelno, pak, kao da serija najviše duguje Sergiu Leoneu.

U toj osnovnoj ravni, dakle, priča se otvara lako, motivacija je očigledna i razumljiva, te iako naracija povremeno skače iz sadašnjosti u prošlost, gledalac može mirno da joj se prepusti. Ali, kako se bliži kraj, otkriva se pozadina priče, i ona izrasta, kako smo već rekli, u parabolu o razornoj, ubilačkoj kolonizaciji. Junakinja koju igra Emily Blunt – Engleskinja što traži osvetu u Novom svetu – više nije samo individualni karakter, ona sad postaje simbol takozvanog Starog sveta. Ideja je da gramzivost kao pogon za kolonizaciju nije nanela ogromnu, nepopravljivu štetu samo starosedeocima Novog sveta, ona je uništila, to jest onečistila – pošto je silovanje ključni motiv – i sam Stari svet. Žrtve gramzivosti tako su na obe strane okeana. Ova jadikovka nad Starim svetom, iako ne sasvim neutemeljena, ciničnom oku iz Srbije svakako može delovati preterano i, pre svega, licemerno.

Ali, gledalac bi trebalo da odoli tom ciničnom iskušenju. Dovoljno je da na priču ne gledamo samo kao na parabolu o htenjima i događajima te njihovim posledicama na dve obale okeana. Mogli bismo je razumeti i kao ne tako banalnu univerzalnu priču o dobru i zlu. Ta priča, kako ju je ispričao autor serije, insistira na sveprožimajućoj koruptivnoj prirodi zla. Što duže odlažemo da se zlu odupremo, to nas ono više razjeda i slabi naše kapacitete da ga savladamo. Nije mi namera da čitaoca nasekiram pred praznike. Serija „English“ bi zapravo mogla biti kvalitetna četvorosatna pametno sklopljena i vizuelno upečatljiva novogodišnja zabava. A može biti i više od toga: recimo, podsticaj da se u 2023. okrene novi list i izađe iz koruptivnog vrzinog kola u kome se vrtimo još od 2012: dosta je 10 godina, zar ne?

Peščanik.net, 27.12.2022.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)