Majkl Barli, autor knjige Treći rajh: nova istorija

Uspon ekstremne desnice poziva na oprez, ali nema razloga za paniku. Iako pišem za Daily Mail, nisam sklon histeriji. Ne volim glupe istorijske analogije – ovo nije repriza tridesetih. Istorija se ne ponavlja na taj način. Živimo u drugačijem svetu u kojem se desne stranke drugačije organizuju. Hitler nije koristio Twitter.

Okolnosti u Evropi se danas jako razlikuju od onih koje su dominirale tokom tridesetih. Nismo imali katastrofalan evropski rat, ni njegovim ishodom povređena osećanja. Takođe moramo biti oprezni kada tvrdimo da ekonomska recesija nužno vodi do uspona ekstremne desnice. Fašisti su u Italiji došli na vlast mnogo pre depresije. Nema direktne veze između te dve pojave. U Nemačkoj je većina nezaposlenih glasala za komuniste.

Prerano je prognozirati da li će desničarske partije koje su dobro prošle na izborima u Evropi ostaviti bilo kakav istorijski trag, i da li će predstavljati pretnju umerenoj politici u čitavoj Evropi. Iako pretpostavljam da su međusobno bolje povezane od levičarskih partija, među njima postoje bitne razlike. Takođe moramo znati da desničarske partije znaju da evoluiraju. Čudno je što se prepoznaje evolucija komunističkih stranaka u evrokomunističke, dok se desničarske stranke doživljavaju kao tajanstveno statične i ukorenjene u tridesetim godinama. Pogledajte samo BNP (Britanska nacionalna partija) i videćete kako pokušavaju da se prilagode novim okolnostima, naglašavajući svoje neprijateljstvo prema EU i prećutkujući druge aspekte svoje politike.

Levica profitira od igranja na kartu straha od fašizma. Iz tog straha ona crpi novu snagu: Margaret Hodž to radi već godinama, a laburisti su to opet uradili pred ove izbore. Bolji pristup bi bio shvatiti BNP ozbiljno. Ne pretvarajte ih u žrtve time što im zabranjujete pristup medijima. Pitajte ih o drugim aspektima njihove politike: kako bi nas izvukli iz recesije; kakvi su im predlozi za spojnu politiku. Pokrenite napade na brend BNP-a i ne dozvolite im da prisvajaju britanske simbole – poput slike spitfajer aviona koju su iskoristili u ovoj izbornoj kampanji.

Ne treba da paničimo povodom ovih rezultata. Prava istina je da su partije desnog centra dobro prošle u čitavoj Evropi. Ali gde god su prethodnih godina došle na vlast, pokazale su se kao žalosno nesposobne i beživotne, i nisu ponovile uspeh. Simpatizeri BNP-a su uglavnom razočarani laburistički glasači, koji glasaju iz revolta prema političkoj eliti – jer ta elita im je pružila mnogo razloga za nezadovoljstvo. Ja bih brinuo samo ako se ovo pretvori u trend. Prava opasnost će možda zadesiti baltičke države i istočnu Evropu. Tamošnje zemlje su zadesili ozbiljni ekonomski potresi, nemaju mnogo demokratskog iskustva i politička scena je nestabilna. Razne političke stranke se mogu pojaviti niotkuda i osvojiti vlast.

***

Ričard Overi, profesor istorije na Ekseterskom univerzitetu i autor knjige Morbidno doba: Britanija između ratova

BNP (Britanska nacionalna partija) je već dugo prisutna na sceni i nikada nije uspela da napravi pravi pomak. To treba imati na umu u ovom teškom trenutku, da njihov trenutni napredak ne znači da se britansko biračko telo okreće fašizmu.

Rezultat UKIP-a[1] je mnogo zanimljiviji. To su glasovi kojima se BNP možda nadao, i da su osvojili preko 20% to bi bio razlog za zabrinutost. Sa gubitkom poverenja javnosti u Parlament, rastućim nacionalizmom i panikom od terorizma, u ovom trenutku se moglo očekivati da će se raspoloženje birača okrenuti ka BNP-u. Gubitak poverenja u parlamentarne institucije karakterističan je za svaki dolazak fašista na vlast – na primer u Italiji i Nemačkoj – ali u tom smislu BNP nije dobro prošao. Ljudi su radije glasali za UKIP. To je glas protesta u kriznom trenutku jednog političkog sistema. Vladina politika će se oporaviti, ali je skoro sigurno neće voditi Gordon Braun.

Više me brinu desna skretanja u ostatku Evrope, gde dominiraju strah, anti-imigrantsko i anti-islamsko raspoloženje i snažno neprijateljstvo prema levici. Evropa se očigledno oseća ugroženom zbog faktora kao što su terorizam i uspon Kine, i već neko vreme se kreće udesno. Ali ova desna skretanja ne bi trebalo da tumačimo kao povratak fašizmu.

Fašizam sa velikim F bio je fenomen dvadesetih i tridesetih. To je bio revolucionarni pokret koji je nametao nasilni imperijalizam i obećavap novi društveni poredak. Ništa slično danas ne postoji. Danas su desničarske stranke zasnovane na ideji straha – straha od imigracije, straha od stranaca i straha od toga da će nas „evropeizirati“. One nemaju viziju novog društvenog poretka, niti mogu da javno zagovaraju svrgavanje demokratske vlasti od strane jednog autoritarnog režima. Ovo je protest uplašenih ljudi.

***

Ketlin Berk, profesorka istorije na Juniversiti koledžu u Londonu

Ako se prisetimo Mozlijevih[2] crnokošuljaša, ne treba previše da brinemo zbog uspeha BNP-a. Čak i na vrhuncu popularnosti, celokupno članstvo Britanske unije fašista jedva da je bilo u stanju da organizuje pošteni marš. Žalosno je što je BNP osvojio neke mandate, ali mislim da se to neće proširiti na čitavu državu. BNP je loše prošao u istočnom Londonu, na primer, gde su se sigurno nadali boljem rezultatu, posebno u vreme ekonomske recesije.

Ne mogu ni da zamislim do kakve kataklizme treba da dođe da bi jedna stranka ekstremne desnice ne samo jačala, već i došla na vlast u Britaniji. Ovo je vrlo stara zemlja sa starim vrednostima, i ekstremno desničarska stranka neće privući mnogo ljudi. Ovo je bilo glasanje iz protesta, što se često dešava na delimičnim izborima, ali se to neće ponoviti na opštim izborima, na kojima se bira prava vlast.

***

Erik Hobsbaum, autor knjige Doba ekstrema: Kratki XX vek (1914-1991) i mnogih drugih

Pretnja ekstremne desnice nije najvažnija karakteristika ovih izbora, iako je uspon desnice očigledan i vlade desnog centra će verovatno činiti više ustupaka ekstemnoj desnici. Centralni problem je kriza levice.

To smo već videli tridesetih godina prošlog veka, kada je zbog Velike ekonomske krize desnica ojačala, a levica bila uništena – laburisti su 1931. spali na 50 poslanika. Levica se tada povratila, ali nisam siguran da će se to desiti i sada. Socijaldemokratske stranke su u krizi širom Evrope. Ta kriza nije toliko dramatična kao ona kroz koju su prošli komunisti pre nekoliko decenija, ali je ipak vidljiva. Evropska levica se oslanjala na radničku klasu koja više ne postoji u klasičnom obliku, i da bi se vratila na scenu, moraće da pronađe novu ciljnu grupu. To će možda biti teško.

Levica je svuda u krizi: laburisti u Britaniji, socijalisti u Francuskoj, demokrate u Italiji. Španski socijalisti, koji predstavljaju jedan od retkih primera levičarske partije čija je popularnost rasla, sada takođe posustaju. SDP u Nemačkoj nije napravio tako loš rezultat kao što se očekivalo, ali izgubili su oko 20% podrške, a ti glasovi nisu nadomešteni glasovima za Partiju nove levice. Svedoci smo demoralizacije francuske levice i izvesnog stepena raspada levice u Nemačkoj. Socijaldemokratama je potrebna nova vizija, kao i nova ciljna grupa.

***

Džoana Bork, profesorka istorije na Birkberk koledžu u Londonu

Ne treba da paničimo, ali ni da se mirimo sa ovim stanjem. Nivo rasne mržnje, antisemitizma i svih onih stvari koje su pogonsko gorivo ekstremne desnice drastično je manji od nekadašnjeg, kao i od onog koji vlada u ostatku Evrope i SAD. Ekstremna desnica je mnogo uticajnija u SAD-u nego u Britaniji, i to naročito važi za versku desnicu.

U ovom slučaju sam mnogo optimističnija u pogledu britanskih institucija i načina na koji su se one u prošlosti izborile sa ovakvom vrstom mržnje. U slučaju Mozlija tokom tridesetih bilo je značajno to da naše institucije nisu pružile legitimitet zahtevima ekstremne desnice. Nisu od njih napravile ni svece ni žrtvene jarce; reagovale su silom zakona u prilično razumnim okvirima. Ako ih tlačite i primenjujete drastične metode, oni će jačati i nalaziti opravdanje za nasilje.

U Italiji su fašisti koje je država proganjala doživljavani kao žrtve i tako su obezbedili narodnu podršku. U Velikoj Britaniji doživljavani su kao barabe i bili marginalizovani. Mozlijeva Nova stranka, koja je pokušavala da deluje u demokratskom sistemu, privukla je veliko članstvo, ali čim se on otvoreno deklarisao kao fašista, a njegova partija postala izraziito antisemitska i antiimigraciona, ta podrška se istopila. Nemojte tlačiti BNP. Marginalizujte ih i izvrgnite ruglu. Podsmeh je potcenjeno oružje.

***

Dejvid Kinaston, Istraživač na Kingston univerzitetu i autor knjige Asketska Britanija

Nadežda Mandeljštam, žena ruskog pesnika Osipa Mandeljštama, u svojoj knjizi Strah i nada napisala je o staljinizmu: „Nemojte misliti da se to vama ne može desiti“. Postoje očigledne podudarnosti između predratne Nemačke i ovoga što imamo danas, što se najjasnije vidi u ekonomskoj krizi koja je proizvela masovnu nezaposlenost. Krah Volstrita odigrao se 1929, ali je Hitler postao nemački kancelar tek u januaru 1933. Mislim da će proći dosta vremena dok ne vidimo najgoru posledicu ekonomske krize, i ako njen početak smestimo u septembar 2008, onda ima još vremena da krajnja desnica preuzme kontrolu.

Još više zabrinjava to što recesiju prati porast populizma i gubitak poverenja u demokratske procese; ljudi koji pre par decenija nisu imali ciničan odnos prema političkom procesu, sada su cinični. Što je još gore, ljudi ne samo što su postali indiferentni prema politici, već o njoj ništa ne znaju: rasprostranjenost neprijateljskih stavova prema intelektualizmu u ovoj zemlji je prilično zabrinjavajuća.

BNP je potpuno različit od UKIP-a. UKIP barem može da brani svoje stavove demokratskim argumentima, kao što je: obećali su nam referendum o Evropi i nisu ga raspisali, jer bi ga skoro sigurno izgubili. BNP je mnogo zlokobnija sila, jer se radi o otvoreno rasističkoj stranci. To predstavlja problem, jer se liberalno demokratske države ne snalaze dobro u porbi protiv ekstremizma.

Moramo pronaći neki način da razotkrijemo BNP, a da mu pritom ne dozvolimo da manipuliše sistemom u svoju korist. Ovde bi pomoglo kada bi političari iz glavnih partija bili iskreniji i kada bi tretirali birače kao odrasle ljude. Iz nacrta budžeta se jasno vidi da je država suštinski bankrotirala, a laburisti se i dalje busaju u grudi i tvrde da neće ukidati javne usluge, dok su konzervativci preusmerili retoriku na ono što planiraju da urade. Oba ova stava podilaze javnosti i nijedan nije održiv. Javnost zna da je država bankrotirala i da slede teške odluke: vreme je da nam velike partije dozvole da se uključimo u zrelu raspravu o njihovom funkcionisanju.

***

Norman Dejvis, predavač na Volfson koledžu u Oksfordu i član Britanske akademije

Svaka vrsta poređenja sa Nemačkom dvadesetih je čisto preterivanje. Fašizam je iznikao iz ubedljivog vojnog poraza u kojem su izginuli milioni Nemaca, kao i iz moralnog poniženja prouzrokovanog Versajskim sporazumom, po kojem je Nemačka snosila svu odgovornost za Prvi svetski rat. To je isto kao i tvrdnja da su nemačke porodice – koje su postupile isto kao Britanci i Amerikanci, dakle, slale svoje regrutovane sinove u rat – ubile sopstvenu decu, pa je to poslužilo kao katalizator antijevrejskih teorija zavere i pojave eksteremnih desničarskih nacionalističkih pokreta. Sama ekonomska kriza nije mogla da dovede do razvoja fašizma.

To ne znači da treba da budemo ravnodušni prema usponu BNP-a. Dok UKIP tvrdi da je EU novi Treći rajh, BNP je mnogo anglocentričnija partija; oni bi da uspostave neki fantomski Albion, gde bi dominirali beli državljani. Zapravo, ta partija je pogrešno nazvana, jer je ona u osnoviEngleska nacionalna partija, i ako imamo u vidu poraz laburista i ubedljivu pobedu SNP-a u Škotskoj, moguće je zamisliti i raspad Ujedinjenog Kraljevstva.

BNP takođe ima više prirodnih saveznika među ektremnodesničarskim partijama u Evropi – uz posebno bliske veze sa holandskom Slobodarskom strankom i francuskim Nacionalnim frontom – nego UKIP. Međutim, treba imati jednu stvar na umu, a to je da će se ekstremnodesničarske partije uvek posvađati, pa tako formiranje njihovog masovnog evropskog pokreta nije mnogo verovatno.

Ono oko čega treba da se zabrinemo jeste trenutno flertovanje Dejvida Kamerona sa poljskom strankom Pravo i pravda, koju predvode Jaroslav i Leh Kaćinski. Do sada su britanski mediji tretirali braći Kaćinski suviše blagonaklono. Braća koja ne robuju nikakvoj posebnoj ideologiji tope se od radosti zbog udvaranja konzervativaca. To su manipulativni političari bez ikakvih skrupula. Ranije su bojkotovali državnu televiziju i isključivo se pojavljivali na Radio Mariji – stanici pod kontrolom ekstremnokatoličke nacionalističke grupe – neprekidno pokušavajući da okaljaju ugled umerenih političara, pa su čak i tvrdili da je Leh Valensa sovjetski agent. Previše bi jednostavno bilo nazvati ih samo ekstremnim desničarima – homofobija i antisemitizam nisu ni približno toliko veliki problemi u Poljskoj kako se to često tvrdi – ali oni gaje uverenje zaostalo iz komunizma o tome da Nemačka kuje planove da ponove preuzme Poljsku. U osnovi, oni su antiliberalni političari, odlučni u tome da zatru demokratiju. Kameron će sigurno loše proći ako im se previše približi.

***

Dejvid Stivenson, profesor međunarodne istorije na Londonskom ekonomskom fakultetu; autor knjige Pengvinova istorija Prvog svetskog rata

Izbor dva poslanika BNP-a je tužna činjenica. Ali na neki način, iznenađuje da popularnost BNP-a nije još veća. Recesija, priliv imigranata i činjenica da su glavne partije podjednako osramoćene u skandalu sa naplatom troškova – sve to bi trebalo da im ide u korist.

Ja ne bih pravio poređenja sa usponom fašista tridesetih, već sa uspehom Žan-Mari Le Pena u Francuskoj osamdesetih. Posle pada komunista pobedio je Le Penov Nacionalni front. Tako je sada u Britaniji deo birača koji su obično glasali za laburiste prešao kod BNP-a. Kada Nik Grifin govori o tome kako je zemlja krcata strancima i kako imigranti uzimaju posao Britancima, to ima odjeka.

BNP se po stilu i strukturi razlikuje od fašizma tridesetih. Uniformisani fašisti su se organizovali u paravojne grupe; marširali su i upuštali se u ulične tuče. Stranke ekstremne desnice i dalje imaju svoje siledžije, ali sada ih je manje, mada postoji opasnost da će njihov broj rasti.

Mnogo više zabrinjava ono što će se desiti u ostalim delovima Evrope. Ekstremna desnica je loše prošla u Francuskoj i Nemačkoj, ali zabrinjava situacija u Mađarskoj i baltičkim državama. Tu je i pitanje Italije. Berluskoni je učvrstio svoju podršku i predstavlja pretnju za građanske slobode. On kontroliše medije, i levica je prema njemu slaba i nemoćna. On nije desničar u hitlerovskom smislu, ali predstavlja opasnost za demokratiju. Italija se pretvorila u zapadnoevropski ekvivalent one vrste „navođene demokratije“ koju imamo u Rusiji.

Mnogo je razloga za brigu širom Evrope, i treba imati u vidu brojna dešavanja. Bilo bi pogrešno očekivati da će ekonomska depresija pomoći levici. To se nije desilo tridesetih, kao ni 1870-ih ili 1880-ih, kada je radikalno populistička desnica i stvorena. Izgleda da se ljudi u periodu ekonomske nestabilnosti radije odlučuju za autokratiju umesto demokratije.

The Guardian, 09.06.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.06.2009.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

———–    

  1.  United Kingdom Independence Party, konzervativna, evroskeptična britanska stranka koja se deklariše kao libertarijanska (prim. prev)
  2.  Osvald Mozli (1896. – 1980.), osnivač i vođa Britanske unije fašista, čiji je rad britanska vlada zabranila 1940. (prim. prev.)