Tokom sastanka G20 u Los Kabosu, ljutiti Žoze Manuel Baroso rekao je da Evropa nije došla u Meksiko da joj zemlje u razvoju drže lekcije iz demokratije. Međutim, Evropska unija ne samo što pati od demokratskog deficita, nego joj u krizi evra nedostaje i legitimitet.
Žoze Manuel Baroso nije oduvek bio šef Evropske komisije koja ne može da obuzda finansijsku krizu. Tokom njegove mladosti, njegova otadžbina Portugalija bila je pod diktaturom. Njegova politička aktivnost potiče iz iskrenih demokratskih ubeđenja.
Kada je na sastanku G20 u Los Kabosu izjavio da Evropi niko ne treba da drži predavanja o demokratiji, a naročito ne države koje uopšte nisu demokratske, to nije bio slučajni ispad neraspoloženog čoveka. Za njega je ovde bilo u pitanju nešto u šta duboko veruje.
Međutim, u njegovoj izjavi postoje dva problematična detalja. Prvi je taj što je demokratska struktura Evropske unije manja nego što on tvrdi: između EU stanovništva i EU administracije zjapi velika provalija. Za ovo je delimično kriva uporna navika država i vlada da za sve što u Evropi krene naopako krive „Brisel“.
Ali to nije sve. Evropa predstavlja plemenit i hrabar odgovor političke elite na Drugi svetski rat. Kao takva, ona je nesporno najvažniji politički poduhvat našeg vremena. Ali postepeno se ispostavlja da ti koreni nisu dovoljna osnova da se dugoročno opravda proces ujedinjenja.
Čak i pre nego što je kriza evra privukla pažnju, državama EU je postajalo sve teže da ostanu jedinstvene, i u procesu proširenja i u produbljivanju evropskih integracija. Ali dokle god je motor koji pokreće Uniju bio porast prosperiteta, bezbednosti i slobode, to nije bilo toliko važno. Što nas dovodi do drugog problema sa Barosovim ispadom u Meksiku.
Čak i da Evropu shvatimo kao demokratiju, doduše veštačku, pa samim tim i nesavršenu, ne može se izbeći zaključak da njen model rasta deluje dosta istrošeno. Regioni u kojima nema našeg rajnskog modela (socijalne države) svakako su izloženi većim socijalnim protivurečnostima i nepravdama. Oni su manje stabilni i trpe veće potrese i oscilacije između euforije i depresije.
Međutim, kada nam ide dobro, mi smo prvorazredni model društva „najveće dobrobiti za najveći broj ljudi“. Ali ima perioda kada se sistemi drugih – čas veštih Amerikanaca, čas dinamičnih Kineza – ispostavljaju kao politička konkurencija sa kojom spora Evropa više ne može da se nosi.
Dva osnovna problema Evrope međusobno se podstiču. Nelagoda građana zbog netransparentnog i nesigurnog odlučivanja u Uniji danas je sve veća, sada kada se proces donošenja odluka ispostavlja kao neadekvatan za spasavanje samog temelja ujedinjenja – evra. Zato je strah da bi propast evra mogla biti smrtonosna rana za evropsku integraciju možda opravdan.
Baroso je svojom izjavom, možda nesvesno, upro prstom u najbolnije mesto: može li Evropa istovremeno biti i demokratičnija i efikasnija – to jest, istovremeno i politički i ekonomski jača? Ili se ova dva cilja međusobno isključuju?
Bart Sturtewagen, De Standaard, PressEurop, 20.06.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.06.2012.
