Kada je pre godinu dana objavljen izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2009. godinu, ministri u Cvetkovićevoj vladi su se rastrčali po medijima kako bi brže bolje taj izveštaj proglasili najboljim do tada. Naročito se isticao ministar Jeremić, koji je tvrdio kako on i vlada čiji je član hitro ostvaruju sve definisane ciljeve, i Evropu i Kosovo, pa i ostalo. Sadržinom tog dokumenta se, međutim, sugerisalo da postoji veliki broj oblasti u kojima je vlast u Srbiji bila neuspešna ili neefikasna, a i da se Srbija jedva pomera na evropskom putu. Ministar se primirio tek nakon letošnjeg kosovskog debakla, čime je postalo jasno da vlada Srbije ni u jednom zacrtanom cilju ne ostvaruje rezultate.
Godinu dana kasnije, obelodanjen je izveštaj za 2010. godinu. Za razliku od prošlogodišnjeg novi izveštaj nije bio naročito inspirativan ministrima, pa su se na dan kada je postao dostupan javnosti komentarima oglasili samo predsednik Srbije i ministarka pravde. Glasnuo se doduše i Božidar Đelić, ali standardno efemernim opaskama. Razlog tome može biti što je u ovogodišnjem izveštaju reforma pravosuđa ocenjena toliko loše da je moguće zamisliti da taj problem postane nova kočnica u evropskoj integraciji Srbije. A to nije problem koji bi bio jedan od nasleđenih iz devedesetih, već stvoren u zenitu vladavine Demokratske stranke.
Tadić i Malović su upravo komentarisali deo izveštaja koji se odnosi na reformu pravosuđa. Tadić je saopštio da proces pravosudnih reformi u Srbiji treba da bude dovršen po standardima Evropske unije i da on, autoritetom predsedničke funkcije, ohrabruje činioce pravosudnog sistema da nastave dalje sprovođenje reformi. Snežana Malović je izjavila da će rad na reformi pravosuđa biti nastavljen u saradnji sa evropskim partnerima i da očekuje da će izveštaj za 2011. godinu jasno ukazati na napredak i jačanje nezavisnosti pravosuđa. Osim što je očigledno da su izostale reči samohvale u pogledu evropske integracije Srbije, specifičnost u pogledu reakcija na ovogodišnji izveštaj Evropske komisije tiče se jasne fokusiranosti na deo u kojem su predstavljeni dometi pravosudne reforme. I odmah se pitamo šta li je motivisalo Tadića i Malovićevu da se u odnosu na celokupni izveštaj usmere na ne više od dve stranice koliko pokriva deo o pravosuđu.
Odgovor postaje jasan čim se pročita taj deo izveštaja. Tamo je zapisano da je pravosudna reforma u Srbiji inkompatibilna sa standardima koji u pogledu načina i principa u toj oblasti postoje u Evropskoj uniji i dodaje se da je pitanje pravosuđa ključno pitanje evropskog partnerstva. A u toj oblasti koja po važnosti ne zaostaje za Hagom i Kosovom, vlast u Srbiji je napravila brljotinu. Evropska komisija tvrdi da reforma pravosuđa u Srbiji, kojom su, da i to dodamo, upravljale Snežana Malović i Nata Mesarović, u mnogim aspektima izaziva ozbiljnu zabrinutost. U izveštaju piše da je reizbor sudija i tužilaca obavljen po proceduri koja nije transparentna, čime je doveden u pitanje princip nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca radili su tako da postoji sumnja u političke uticaje na njihovo delanje i odlučivanje.
U izveštaju se dodaje da kriterijumi za reizbor, koji su prethodno razvijani u saradnji sa Venecijanskom komisijom, uopšte nisu primenjeni, niti su neizabrane sudije i tužioci dobili odgovarajuće objašnjenje za to što nisu izabrani. Osim toga, naglašava se da se proces izbora sudija i tužilaca odvijao dok Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu delovali u stalnom sastavu, kao i da manjak profesionalaca iz struke ukazuje na mogućnost dodatnih uticaja iz sfere politike. Predsednici novouspostavljenih sudova još uvek nisu izabrani, uprkos tome što je zakonski rok za to istekao u martu i u julu 2010. godine. Ukupno posmatrano, moglo bi se reći da je tzv. reforma pravosuđa u Srbiji delom bila politička igra u kojoj su jedni pokušali da zamene deo tuđih figura svojima, a preostali deo je izabran kroz prebijanje računa različitih aktera. Ne bi to izgledalo strašno u državi u kojoj se za drugačije i ne zna, da najjači zagovornici takvog načina nisu oni koji sebe najglasnije predstavljaju kao nosioce evropske ideje u Srbiji i koji će, kako stvari stoje, svoje evropejstvo nuditi kao najjači adut u kampanji za sledeće izbore.
Dodatno zabrinjava što primedbe i sugestije u pogledu reforme pravosuđa, koje je precizno i žustro navodila Vesna Rakić-Vodinelić na stranicama Peščanika ili Vesna Pešić u Skupštini Srbije nisu uzimane ozbiljno; čak su dale povoda za obračunavanje sa kritičarima. Bilo je, dakle, potrebno da se oglasi evropska institucija kako bi se prihvatilo da postoje očigledni propusti u jednom od najvažnijih procesa koji je u Srbiji pokrenut krajem 2009. godine.
Slično bi se moglo napisati i za odnos vlasti u Srbiji prema korupciji. Kada je Čedomir Čupić, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, saopštio da bi zbog odnosa vlasti prema ovom pitanju moglo da se desi da cenu plate građani, perjanici vlasti su se nadmetali ko će sočnije da pokaže da Čupić nije u pravu. Izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2010. godinu potvrđuje da je Čupić upravo dobro primetio da je korupcija opšteprisutna u Srbiji, da predstavlja jedan od najozbiljnijih problema koje živimo i da odnosom prema Agenciji vlast saopštava da nije naročito zainteresovana za borbu protiv korupcije. Komisija je saopštila da Agenciji za borbu protiv korupcije nedostaju sredstva, prostorije i ljudstvo, da su njene nadležnosti ograničene i da ovo telo u postojećim uslovima ne može da se na odgovarajući način bori za ciljeve zbog kojih je osnovana. Naročito se ističe nepostojanje zakonskog okvira koji bi regulisao finansiranje političkih stranaka i nemogućnost da Agencija sama sprovodi istragu i sankcioniše aktere koji su upleteni u korupciju. U svom izveštaju Komisija jasno navodi da postoje indicije da u Srbiji nema političke volje da se podrži rad Agencije za borbu protiv korupcije.
Pored ovih pitanja, mesto u Izveštaju su pronašle i standardne teme poput nesprovođenja usvojenih politika, nepoštovanja zakona i strategija, izostanka reformi u različitim oblastima, trgovine ljudima, pranja novca i drugo. Osobenost ovogodišnjeg izveštaja je ipak u tome što se posebna pažnja posvećuje pravosudnoj reformi i jasno saopštava da ona nije urađena prema standardima Evropske unije. To posledično znači da se postojeća reforma ne može dovršiti prema evropskim standardima, kako je nagovestio predsednik Tadić, već da treba preispitati sve što je urađeno do sada i, ako je potrebno, ponoviti ceo postupak. To je neophodno, ako želimo da sprečimo postavljanje novih uslova za evropsku integraciju Srbije. Za odnos građana prema vlastima u Srbiji je, međutim, i dalje ključno pitanje kuda ona zapravo vodi Srbiju. Sadržina izveštaja Evropske komisije za 2010. teško bi poslužila kao argument da se Srbija kreće ka Evropi.
Peščanik.net, 13.11.2010.
