Ubedljiva pobeda Studentske liste na izborima u Srbiji ponovo je otvorila pitanje mogućnosti i dometa primene načela participativne demokratije u savremenom političkom životu. Mogu li građani zaista upravljati javnim poslovima ili se njihova uloga u procesu demokratije završava izborom onih koji će njima vladati, kako je smatrao Jozef Šumpeter? Politička teorija poznaje različite koncepcije i organizacione oblike demokratije, ali jedna od njenih temeljnih dilema tiče se upravo stepena učešća građana u donošenju i sprovođenju političkih odluka. Ako ostavimo po strani neposrednu demokratiju antičkih polisa, na suprotnim polovima ovog spektra nalaze se pomenuti Šumpeterov minimalistički model predstavničke demokratije i koncept participativne demokratije, zasnovan na neposrednom i kontinuiranom angažovanju građana u sprovođenju vlasti.
U Šumpeterovom modelu demokratija je pre svega metod izbora političkih elita koje se nadmeću za glasove birača. Demokratska participacija građana praktično se svodi na onih nekoliko trenutaka koliko birač provede iza paravana, prepuštajući potom izabranim predstavnicima da u njegovo ime odlučuju do sledećih izbora. Participativna demokratija, naprotiv, počiva na idealu gotovo neprekidnog građanskog učešća u javnim raspravama, inicijativama, peticijama, donošenju odluka i neposrednom upravljanju javnim poslovima, naročito na lokalnom nivou. Teorijska razmatranja participativne demokratije, kao i eksperimentalni modeli njene primene, privlačili su posebnu pažnju zapadne akademske i političke javnosti tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
U tom kontekstu valja podsetiti da naše društvo ima dugu i neobičnu istoriju eksperimentisanja sa različitim oblicima građanske participacije. Jugoslovenski radnički saveti i socijalističko samoupravljanje, uprkos brojnim inherentnim slabostima, decenijama su privlačili pažnju i predstavljali inspiraciju progresivnim intelektualcima širom sveta. Na nesreću građana SFRJ, veliki društveni eksperiment sa pluralizmom samoupravnih interesa nije se samo završio neuspehom već je, paradoksalno, proizveo nove oblike etatizma i birokratizacije društveno-političkog sistema.
Na izmaku jugoslovenskog socijalizma pojavio se novi oblik navodne masovne političke participacije: Miloševićevo „događanje naroda“, odnosno takozvana Antibirokratska revolucija. I taj fenomen bio je u znatnoj meri fingiran, orkestriran i usmeravan iz partijskog aparata i struktura državne bezbednosti. Ivan Stambolić ga je s dobrim razlogom preimenovao u „Birokratsku kontrarevoluciju“. Pod parolom oslobađanja narodne volje od birokratskih stega uspostavljani su novi mehanizmi političke poslušnosti i koncentracije moći.
Svim ovim oblicima masovne participacije bilo je zajedničko to što su, u manjoj ili većoj meri, bili organizovani, usmeravani ili kontrolisani odozgo. Ono što se u Srbiji događa tokom protekle dve godine kvalitativno je drugačije. Ovoga puta politička mobilizacija nastala je i razvijala se odozdo: bez državnih resursa, bez finansijske ili političke podrške iz inostranstva i bez režije domaćih centara političke moći. Umesto da vlast mobiliše građane radi održanja svojih pozicija moći, građani su se mobilisali da bi vlast podvrgli kontroli i konačno je smenili.
Naš najnoviji model postideološke, ili možda preciznije nadideološke, participativne demokratije, zasnovan na studentskim plenumima, građanskim zborovima i nebrojenim vajber grupama, ponovo privlači pažnju međunarodne javnosti. Ne samo što je pokazao izuzetnu sposobnost mobilizacije građana i biračkog tela već je uspeo da bez masovnog nasilja i krvoprolića izborno porazi jedan od najrepresivnijih režima savremene Evrope. U trenutku kada delove francuskog i nemačkog društva potresaju radikalizacija, nasilni protesti i uspon ekstremne desnice, u Srbiji je autoritarni režim izborno porazila omladina koja je nakon svojih masovnih demonstracija vodila računa da na ulicama iza njih ne ostane ni papirić, ni tetrapak, ni opušak.
U jutro nakon izbora zatekao sam se na međunarodnoj naučnoj konferenciji u Beogradu. Prvi put posle mnogo, mnogo godina osećao sam se ravnopravno u društvu kolega iz Evrope. Nije više bilo potrebe za objašnjavanjem, pravdanjem i potuljenim osvrtanjem na ono što se u našoj zemlji događa. Prvo objasniti da nemamo opoziciju, pa zašto nemamo opoziciju, pa kako je moguće da se vlast zloupotrebljava, a nepravda trpi u jednoj zemlji koja ima dugu i lepu tradiciju građanske neposlušnosti. Štaviše, ovaj put Srbija ne samo što nije evropski problem ili anomalija koju treba razumeti, nego mogući primer iz kojeg bi se ponešto moglo naučiti.
Kod nas je jedan oblik široke participacije građana iznedrio društveni i politički pokret koji insistira na suzbijanju korupcije, stvarnoj podeli vlasti i uspostavljanju elementarnih pretpostavki pravne države. Istovremeno, u Francuskoj i Nemačkoj raste zabrinutost zbog narednih nacionalnih izbora i političkog uspona ekstremne desnice, koja u obe zemlje pretenduje na odlučujući uticaj u formiranju buduće vlasti. Vredi ovde zabeležiti i da se Srbija, po ko zna koji put, nalazi u nekoj vrsti raskoraka sa dominantnim političkim tendencijama svog evropskog okruženja. Postoji neobična istorijska asinhronija koja prati politički razvoj Srbije i Jugoslavije.
U vreme kada je istočna polovina Evrope živela pod rigidnim sistemima državnog socijalizma, Jugoslavija je predstavljala relativno liberalnu alternativu. Jugosloveni su sa svojim crvenim pasošima putovali i radili u zapadnim zemljama, učestvujući u međunarodnom tržištu rada i uživajući slobodu kretanja koja je većini građana sovjetskog bloka bila nedostupna ili ozbiljno ograničena. U vremenu evropskog trijumfa liberalizma, tokom devedesetih godina prošlog veka, Srbija je, naprotiv, postala utočište ideologije krvi i tla, autoritarnog populizma i nacionalističke mobilizacije. Dok su građani nekadašnjeg istočnoevropskog socijalističkog bloka postepeno osvajali slobodu kretanja i pristup evropskim integracijama, građani Srbije gubili su privilegije koje su prethodne generacije gotovo podrazumevale. Zemlja čiji je pasoš decenijama otvarao vrata Istoka i Zapada postala je evropski prostor izolacije, sankcija i viznih ograničenja.
Danas, dok značajnim delom Evrope odjekuju radikalni populizam, politička polarizacija i strah od autoritarnog zaokreta, srpska studentska pobuna demonstrira zapanjujuću političku zrelost, disciplinu i privrženost nenasilju i demokratskim procedurama. Kao da je naša istorijska sudbina da sa evropskim političkim tendencijama uvek budemo u nekoj vrsti raskoraka i razilaženja. Ovaj put barem, čini se da taj raskorak nije pokazatelj naše političke regresije i autizma, već mogućeg demokratskog iskoraka.
Ipak, početnu euforiju postepeno smenjuju pitanja na koja ćemo tek morati da pronađemo odgovore. Koliko će naš model participativne demokratije opstati? Koliko će biti otporan na iskušenja koja ostaju iza korumpiranog i kriminalizovanog režima koji odlazi na smetlište istorije? Kako će se neposredna demokratska participacija uklopiti u sistem predstavničke demokratije i institucionalne podele vlasti?
U vođama studentskog pokreta i ljudima koje je Studentska lista kandidovala ima nečeg zavereničkog i asketskog, što podseća na pripadnike tajnih revolucionarnih udruženja Rusije i Italije u XIX veku. Njihova disciplina, uzdržanost i spremnost da pregovorima pronalaze nužni minimum konsenzusa čine se dobrom polaznom osnovom za iskušenja koja ih očekuju. Ali osobine koje su neophodne za uspešnu borbu protiv autoritarnog režima nisu nužno dovoljne za uspešno upravljanje demokratskom državom.
Ostaje da vidimo kako će izabrani predstavnici Studentske liste usklađivati svoja ustavna ovlašćenja i političku odgovornost sa neformalnim obavezama prema studentskim plenumima, građanskim zborovima i pokretu koji ih je iznedrio. Tu se krije možda i najveći izazov naše tranzicije ka demokratskoj formi vladavine. Participativna demokratija ne sme postati neformalni sistem paralelnog odlučivanja, izvan ustavnih procedura i demokratske odgovornosti. Ali za sve one koji su makar nakratko učestvovali u njenom stvaranju, ona ne bi smela da se svede na jednokratni instrument političke mobilizacije koji će, nakon izborne pobede, završiti u istorijskom muzeju još jednog izneverenog društvenog eksperimenta. Pre nego što se odreknemo plenuma i građanskih zborova, valjalo bi da najpre stanemo na čvrsto tlo parlamentarne demokratije, u kojoj će kontrolu vlasti postepeno preuzimati nezavisno pravosuđe, slobodni mediji, autonomni sindikati i druge institucije i organizacije demokratskog društva.
Peščanik.net, 09.11.2026.
