Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Evropska unija je počela da se raspada kada su Hrvati ušli u nju, to niko nije primetio – moglo se čuti ovih dana. Još jedna Vulinova budalaština, sigurno ste pomislili. Ali ne, to nije budalaština, to je (nekako baš s ponosom, kao da otkriva naizmeničnu struju) izjavio profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić, pre neki dan, u TV emisiji „Ćirilica“.

Da je to zbilja rekao Vulinov „dvojac bez kormilara“, koga takoreći više niko ne uzima ozbiljno, taj „slučaj“ i ne bi zasluživao naročitu pažnju. Ali ovako, stvar je mnogo ozbiljnija. Jer ima „pečat“ Beogradskog univerziteta. A time i – opasnija. Jer na tome se vaspitavaju i podučavaju generacije mladih ljudi. Hiljade – koje će posle obavljati važne poslove u privredi, društvu, državi.

Iz tog „inkubatora“ onda, među ostalima, izađe i Branko Radun koji će u istoj emisiji izjaviti da je Srbiji veću štetu nanela tranzicija nego ratovi i sankcije devedesetih, sa sve bombardovanjem na kraju. A dva profesora nesrećnog fakulteta, već pomenuti Savić i drugi, takođe nazočni, Danijel Cvjetićanin, sve će to mirno saslušati i klimati glavom. I još će, štaviše, dodavati po neki naramak na lomaču za liberalizaciju, privatizaciju i ostale tranzicione veštice.

Ako Radun i ne zna, profesori ekonomije bi morali da znaju da to što on govori nije tačno. Pa bi onda trebalo da to – zbog „milionskog TV auditorijuma“ razume se – i kažu, a ne da ćute. Ili ćute zato što ne znaju. Ne zna se šta je gore.

Ili su možda ćutali zato što ta rečenica i nije Radunova originalna zamisao, nego je zapravo „replika“ sličnih izjava koje često daje današnji „broj jedan“ Srbije. Samo što ih Vučić koristi u obračunu sa političkim protivnicima i zna da to nije istina, dok Radun veruje da jeste.

Bilo kako bilo, građani Srbije su izloženi pravoj poplavi falsifikata (od nosilaca pravih diploma i doktorata) koji se liferuju sa najviših mesta u državi, na Univerzitetu, u medijima. U tome oni pokazuju veliku upornost i sistematičnost. Što bi rekao Boro Stjepanović u „Ko to tamo peva“ – bojim se da njima nema leka. Ipak, da ne bude da je svejedno, jer nije svejedno, mora se i ovom prilikom uzvratiti s nekoliko činjenica.

Najpre, da ilustruje kataklizmu devedesetih dovoljan je samo jedan podatak: na kraju poslednje decenije prošlog veka bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na njenom početku, tj. 1990. godine. To, međutim, nije bilo sve, a ni najgore. U toku tih 10 godina srpske fabrike su ostale bez stručnjaka (koji su otišli u inostranstvo ili osnovali svoje firme), bez opreme (ono što je ostalo bilo je zastarelo) i, najvažnije, bez tržišta (koja su u međuvremenu zauzeli drugi).

Liberalizacija društva posle 2000. donela je oporavak. Uz sve mane tog procesa tranzicije, koje nisu bile male – jer ni otpori nisu bili mali, o čemu ubistvo premijera Zorana Đinđića najbolje govori – Srbija je uspela da zabeleži visoke stope rasta. U prve četiri postpetooktobarske godine, tj. od 2001. do 2004, bruto domaći proizvod je prosečno rastao više od šest (6,3) odsto godišnje, a ako se u obzir uzme celo razdoblje do svetske ekonomske krize, dakle 2001-2008, po stopi od takođe vrlo visokih 5,9 odsto. Plate su od 2001. do 2005. prosečno godišnje rasle preko 15 odsto, a javni dug (i neka to bude poslednji podatak kojim ću vas zamarati) čak je i opao (najviše zahvaljujući otpisu zapadnih poverilaca) sa 14 milijardi evra 2000. na 8,8 milijardi evra 2008. godine.

Uprkos tom napretku, međutim, ogromna šteta koja je napravljena devedesetih (oko 200 milijardi evra) nije mogla biti nadoknađena, nego se, naprotiv, zbog pogoršanja ekonomskih performansi zemlje, taj gubitak prenosio i na naredne godine. Sve u svemu, po računici Stojana Stamenkovića, izgubljeni bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih četvrt veka, od 1990. do 2015. godine, iznosi 750 milijardi evra.

Kako je vreme nakon dvehiljadite, a naročito posle uklanjanja Đinđića prolazilo, u društvu dolazi do jačanja svojevrsnog procesa „restauracije“, tj. obnove „svetonazora“ iz miloševićevskih vremena. U čemu i pomenuti „likovi“ imaju ne baš najvažniju, ali ne ni tako benignu ulogu. Odgovori na izazove novog vremena i novih (ekonomskih i političkih) okolnosti, sve češće su (bili) antiliberalnog, etatističkog i populističkog, karaktera. Zato Srbija nije uspevala da izađe iz krize ni onda kada je čitav svet na nju odavno zaboravio. Zato ni danas ona ne uspeva da ostvari rast ni približan ne samo svojim objektivnim mogućnostima nego ni prosečnom u regionu ili u zemljama centralno-istočne Evrope. Ispred kojih je nekad bila daleko odmakla, a iza kojih sada daleko zaostaje.

Peščanik.net, 03.07.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.