Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Evropska unija je počela da se raspada kada su Hrvati ušli u nju, to niko nije primetio – moglo se čuti ovih dana. Još jedna Vulinova budalaština, sigurno ste pomislili. Ali ne, to nije budalaština, to je (nekako baš s ponosom, kao da otkriva naizmeničnu struju) izjavio profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić, pre neki dan, u TV emisiji „Ćirilica“.

Da je to zbilja rekao Vulinov „dvojac bez kormilara“, koga takoreći više niko ne uzima ozbiljno, taj „slučaj“ i ne bi zasluživao naročitu pažnju. Ali ovako, stvar je mnogo ozbiljnija. Jer ima „pečat“ Beogradskog univerziteta. A time i – opasnija. Jer na tome se vaspitavaju i podučavaju generacije mladih ljudi. Hiljade – koje će posle obavljati važne poslove u privredi, društvu, državi.

Iz tog „inkubatora“ onda, među ostalima, izađe i Branko Radun koji će u istoj emisiji izjaviti da je Srbiji veću štetu nanela tranzicija nego ratovi i sankcije devedesetih, sa sve bombardovanjem na kraju. A dva profesora nesrećnog fakulteta, već pomenuti Savić i drugi, takođe nazočni, Danijel Cvjetićanin, sve će to mirno saslušati i klimati glavom. I još će, štaviše, dodavati po neki naramak na lomaču za liberalizaciju, privatizaciju i ostale tranzicione veštice.

Ako Radun i ne zna, profesori ekonomije bi morali da znaju da to što on govori nije tačno. Pa bi onda trebalo da to – zbog „milionskog TV auditorijuma“ razume se – i kažu, a ne da ćute. Ili ćute zato što ne znaju. Ne zna se šta je gore.

Ili su možda ćutali zato što ta rečenica i nije Radunova originalna zamisao, nego je zapravo „replika“ sličnih izjava koje često daje današnji „broj jedan“ Srbije. Samo što ih Vučić koristi u obračunu sa političkim protivnicima i zna da to nije istina, dok Radun veruje da jeste.

Bilo kako bilo, građani Srbije su izloženi pravoj poplavi falsifikata (od nosilaca pravih diploma i doktorata) koji se liferuju sa najviših mesta u državi, na Univerzitetu, u medijima. U tome oni pokazuju veliku upornost i sistematičnost. Što bi rekao Boro Stjepanović u „Ko to tamo peva“ – bojim se da njima nema leka. Ipak, da ne bude da je svejedno, jer nije svejedno, mora se i ovom prilikom uzvratiti s nekoliko činjenica.

Najpre, da ilustruje kataklizmu devedesetih dovoljan je samo jedan podatak: na kraju poslednje decenije prošlog veka bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji nego na njenom početku, tj. 1990. godine. To, međutim, nije bilo sve, a ni najgore. U toku tih 10 godina srpske fabrike su ostale bez stručnjaka (koji su otišli u inostranstvo ili osnovali svoje firme), bez opreme (ono što je ostalo bilo je zastarelo) i, najvažnije, bez tržišta (koja su u međuvremenu zauzeli drugi).

Liberalizacija društva posle 2000. donela je oporavak. Uz sve mane tog procesa tranzicije, koje nisu bile male – jer ni otpori nisu bili mali, o čemu ubistvo premijera Zorana Đinđića najbolje govori – Srbija je uspela da zabeleži visoke stope rasta. U prve četiri postpetooktobarske godine, tj. od 2001. do 2004, bruto domaći proizvod je prosečno rastao više od šest (6,3) odsto godišnje, a ako se u obzir uzme celo razdoblje do svetske ekonomske krize, dakle 2001-2008, po stopi od takođe vrlo visokih 5,9 odsto. Plate su od 2001. do 2005. prosečno godišnje rasle preko 15 odsto, a javni dug (i neka to bude poslednji podatak kojim ću vas zamarati) čak je i opao (najviše zahvaljujući otpisu zapadnih poverilaca) sa 14 milijardi evra 2000. na 8,8 milijardi evra 2008. godine.

Uprkos tom napretku, međutim, ogromna šteta koja je napravljena devedesetih (oko 200 milijardi evra) nije mogla biti nadoknađena, nego se, naprotiv, zbog pogoršanja ekonomskih performansi zemlje, taj gubitak prenosio i na naredne godine. Sve u svemu, po računici Stojana Stamenkovića, izgubljeni bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih četvrt veka, od 1990. do 2015. godine, iznosi 750 milijardi evra.

Kako je vreme nakon dvehiljadite, a naročito posle uklanjanja Đinđića prolazilo, u društvu dolazi do jačanja svojevrsnog procesa „restauracije“, tj. obnove „svetonazora“ iz miloševićevskih vremena. U čemu i pomenuti „likovi“ imaju ne baš najvažniju, ali ne ni tako benignu ulogu. Odgovori na izazove novog vremena i novih (ekonomskih i političkih) okolnosti, sve češće su (bili) antiliberalnog, etatističkog i populističkog, karaktera. Zato Srbija nije uspevala da izađe iz krize ni onda kada je čitav svet na nju odavno zaboravio. Zato ni danas ona ne uspeva da ostvari rast ni približan ne samo svojim objektivnim mogućnostima nego ni prosečnom u regionu ili u zemljama centralno-istočne Evrope. Ispred kojih je nekad bila daleko odmakla, a iza kojih sada daleko zaostaje.

Peščanik.net, 03.07.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)