Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Razvojni put novinarke Ljiljane Smajlović dobro je poznat, njeni zvezdani trenuci u vreme vladavine DSS-a Vojislava Koštunice takođe, kao i njen veliki povratak 1. jula 2013. sa Vučićevim obećanjima da će reformisati Srbiju i otkriti dve velike tajne – ko su vlasnici Politike i Večernjih novosti. Od svega toga ništa se nije dogodilo osim što je javnost u jednom trenutku saznala ko je bio vlasnik lista Press, nakon izlaska kapitala Miroslava Miškovića iz tog glasila. Posle trogodišnje borbe da uspostavi što bolju podršku programu Vlade i održi tradicionalno-konzervativni koncept Politike, čijem fundiranju je nesebično doprinela u prethodnoj deceniji, Ljiljana Smajlović je podnela ostavku, o čemu je obavestila javnost u svom oproštajnom pismu. Pošto je navela razloge zbog kojih se odlučila na ovakav korak, Smajlović je „zamolila direktore da o njenoj ostavci obaveste vlasnike lista, kao i Skupštinu Politike koja ju je imenovala“. Svoju ostavku, ona je označila kao „protest protiv menadžmenta koji je zauzeo neprijateljski kurs prema listu i glavnoj uredenici“. Smajlović je priznala da nema stvarne uređivačke slobode u uređivanju lista kao i da „menadžment deluje bez kontrole“. Naposletku, bivša urednica je naglasila kako „niko spolja nije uticao“ na njenu odluku.

Pismo Ljiljane Smajlović ima nekoliko kontradiktornosti, iako se čini da je napisano iskreno i od srca, u tonu borkinje za esnafska prava novinara. Naime, nemoguće je da glavni urednik Politike, sa stažom i mrežom kakvu poseduje Smajlović ne zna ko su vlasnici lista na čijem čelu se nalazila godinama. Od 2011, kada je Boris Tadić preko svojih tajkuna (Miroslav Bogićević) izvodio zakulisno preuzimanje onog dela Politike koji je ostao nakon povlačenja WAZ-a, preko Vučićevog nastavka konsolidacije kontrole medija, do ovog leta u javnosti se pominjalo još samo ime Aleksandra Rodića, predsednika Adrija medija grupe, vlasnika Kurira. Sasvim je moguće da se u međuvremenu, između različitih državnih udara, koje je izveo sam premijer uz logistiku svojih medijskih saputnika, još neko od velikih tajkunskih imena ugradio u vlasničku strukturu Politike. To bi Ljiljana Smajlović svakako morala da zna, budući da je sama predvodila kampanju protiv kuririzacije lista. Inače mogao bi se steći pogrešan utisak kako je provela tri godine na čelu ovog lista, obavijena maglom kao kormilar kome su pored slabe vidljivosti otkazali i svi navigacijski uređaji. S tim u vezi je i adresat njenog pisma. To svakako nije javnost, već ono „prazno mesto“ u vlasničkoj strukturi Politike, koje se ne pojavljuje ni u papirima niti u impresumu, o kome se samo spekuliše. Sasvim je izvesno da dve osobe u zemlji sigurno znaju ko se krije iza tog paravana. Osobe koje upravljaju svim bezbednosnim strukturama: premijer Vučić i Vojislav Šešelj. Sledeći intenciju glavne urednice, moglo bi se zaključiti da je njeno pismo upućeno upravo njima, tj. njemu – Vučiću, kome ona očigledno više ne odgovara na mestu glavne urednice. Međutim, od njega ne stiže odgovor. Zauzet je otvaranjem SKC-a u Obrenovcu.

Pošto odgovor nije stigao odozgo, usledila je reakcija Kolegijuma lista Politika, koji je apelovao na Skupštinu Politike NM da ne usvoji ostavku Ljiljane Smajlović. Najnovije obaveštenje za javnost objavila je sama Politika, koja donosi informaciju o nezainteresovanosti, odnosno razvlašćenosti tog tela, koje se nije sastajalo duže od godinu dana. Sasvim je izvesno da ovo telo niti upravlja kućom niti može da utiče po vertikali – na fantomski menadžment. Skupština Politike NM se tokom netransparentne vlasničke transformacije našla u vakuumu, tako da članovi ne žele ni da se oglase povodom najnovijih događaja, koje je pokrenula ostavka glavne urednice Smajlović. Ispostavlja se da igrokaz koji je bivša glavna urednica napravila sa svojom redakcijom nije urodio plodom. No pitanje je zašto ga je i pokretala kada je vrlo dobro znala kako stvari funkcionišu u Srbiji bez Vlade, odnosno u Politici bez „vidljivih vlasnika“.

Proklamovani ciljevi borbe Ljiljane Smajlović, međutim, već za nekoliko dana srozali su se sa početnih slobodarskih visina na petparačke redakcijske priče o neodobrenom benzinu za put novinara do Mećavnika (ili Andrićgrada) kako bi intervjuisali bivšeg urugvajskog predsednika Hosea Muhiku. Za tako nešto, zaboga, nije bio dovoljan potpis glavne urednice, već je bilo neophodno i odobrenje obe direktorke (Mira Glišić-Simić i Nina Samardžić). „E sad, znam da je u mnogim redakcijama odnos menadžmenta prema redakciji još gori, ali Politika je postala institucija jer je njena redakcija postala institucija, i nama je do toga stalo“, objasnila je Smajlović u intervjuu za sajt UNS-a, na čijem čelu se nalazi.

Ovaj „iskorak iz kolotečine“ Ljiljane Smajlović podsetio je na to da se ništa u Srbiji ne mora rešiti, bar ne u javnom polju. Benzin se uvek može doliti iz tajnih rezervi; važno je da izveštaji o Prvom sajmu knjiga nisu manjkali na stranicama Politike. Srećom pa ovaj sajam traje petnaest dana a Muhika je u penziji. Žurba Ljiljane Smajlović da „pokrije“ Kusturičine aktivnosti jedina je zapravo razumljiva činjenica u sprezi političke moći, medija i tajkuna. Njena uređivačka politika bila je otpočetka besprekorno dosledna u pružanju podrške Aleksandru Vučiću u njegovim sukobima sa Zaštitnikom građana, nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, Inicijativom Ne da(vi)mo Beograd, odnosno sa svima koji su zahtevali više slobode i pravo na kritički glas. Kada se sve ovo ima u vidu, postavlja se pitanje gde je Smajlović napravila grešku i zbog čega je nevidljivi vlasnik Srbije, odnosno Politike, odlučio da uskrati pogonsko gorivo bivšoj urednici najstarijeg dnevnog lista na Balkanu.

Peščanik.net, 08.07.2016.

Srodni link: Mijat Lakićević – Tragedija i farsa

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)