30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije: Sovjetska imperija se raspala bez nasilja iako je 27 miliona Rusa ostalo da živi van granica nove Ruske federacije. Česi i Slovaci su se rastali uz šampanjac. Zašto je Jugoslavija nestala u krvi? Govori istoričarka Latinka Perović. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Bukvalno svakoga dana živimo posledice krvavog raspada zemlje. To se pokazalo i prethodnih dana, i povodom Rezolucije o Srebrenici u crnogorskom parlamentu, povodom pregovora Beograda i Prištine, i povodom reakcija na presudu Ratku Mladiću. Novije generacije mladih ljudi ne mogu da povuku neki kontinuitet sa 90-im i vide da je to što trenutno žive posledica nekih odluka koje su donete mnogo pre njihovog rođenja. Vi ste jedna od retkih koja je pratila sve to što je povodom raspada Jugoslavije objavljivano u celom regionu, a i sami ste se jako mnogo bavili istraživanjima o raspadu zemlje. Do kakvih ste, na kraju krajeva, zaključaka došli? Da li je to bilo neizbežno, i da li je bilo neizbežno da nam se zemlja raspadne baš na takav način?

Latinka Perović: 30 godina je prošlo od raspada Jugoslavije, od tih strašnih ratova. Mi još uvek nismo u stanju da saniramo posledice na način koji bi omogućio jedan snošljiviji i koliko toliko perspektivniji život za generacije koje dolaze. Naravno da se postavlja pitanje zašto je to tako, zašto nismo napravili taj bilans, zašto nismo uspeli da na neki način podvučemo crtu i da trasiramo jednu orijentaciju koja bi obećavala izlazak iz te vrlo duboke krize, i u suštini iz jednog istorijskog propadanja. Mi, naravno, možemo tu biološki da ostanemo, da na neki način vegetiramo, da proizvodimo sukobe, ali to ne može da znači više od toga da vi druge interesujete samo u meri u kojoj proizvodite teškoće i za njih, a naravno, najveće za sebe. Za ovih 30 godina u svetu, na prostoru bivše Jugoslavije, objavljeno je mnoštvo knjiga.

Moram reći da je ostalo otvoreno pitanje, ne zašto se raspala Jugoslavija, nego zašto se raspala na takav način i zašto ona ne uspeva da napravi taj bilans, da se odredi prema svojoj prošlosti, da na neki način projektuje jednu podnošljivu, snošljivu budućnost koja neće biti nikakva utopija, nego jedan pragmatičan život za običnog čoveka koji nije izložen svim mogućim opasnostima, od borbe za posao, za hleb, za lečenje, školovanje dece… Moramo priznati da je došlo do jedne vrlo velike regresije koju ljudi široko osećaju.

E sad oko samog raspada Jugoslavije: ja mislim da tu postoje dva nivoa koja se moraju razlikovati da bi smo došli do razumevanja. Prvi je taj opšti nivo. Dakle, ja ne smatram da se u jugoslovenskoj federaciji desilo nešto posebno što se nije desilo u svim drugim socijalističkim federacijama. Znači, sve su se one raspale, to je posle Hladnog rata, posle raspada blokova bila tendencija vremena. Narodi su želeli da se oslobode hegemonih centara u Moskvi, u Pragu, u Beogradu, dakle svuda je ta tendencija bila da se stvore posebne nacionalne države, da se priključe tom opštem trendu evropskih integracija. Mislim da to ne bi izbegla ni Jugoslavija. Ona je imala te pokušaje, iskorake, ’48-a, samoupravljanje, nesvrstanost… Ja smatram da su to bili značajni pokušaji, smatram da su oni najviše pomogli da se Jugoslavija ne konsoliduje na najrigidnijoj varijanti sovjetskog modela socijalizma, ali mi nismo ideološki prevladali taj model.

Jugoslovenska partija se uvek zaustavljala na pitanju sopstvene reforme, što je u krajnjoj konsekvenci, dugoročno vodila njenom silasku sa istorijske scene. Naravno da je ona, kao piramidalno organizovana organizacija, na principu demokratskog centrizma na vrhu imala Tita koji je bio harizmatičan, ali koji je, kako da kažem, i biološki i istorijski stario, nije više mogao da predstavlja odgovor na nove izazove, ali je blokirao promene i, što je najstrašnije, pravio je te zaokrete unazad, tako da je osujećivao pojavu novih ideja, novih ljudi, konkurencije mišljenja u samoj partiji, pa ako hoćete i tu decentralizaciju države. Dakle, ja smatram da je taj raspad Jugoslavije kao federacije bio neizbežan, on je prosto bio potreba vremena, tj jedna imperijalnost manja ili veća, ne kao sovjetska ali su se svi ovi drugi narodi osećali na neki način prikraćeni, podređeni. Dakle to je bilo neizbežno. Način je ono što je specifično. Zašto je za razliku čak i od Sovjetskog saveza, za razliku od Čehoslovačke, u Jugoslaviji došlo do tako teških unutrašnjih sukoba i takvih tragičnih posledica od kojih mi još uvek ne možemo da se oporavimo?

S tim je jako povezana interpretacija načina na koji se Jugoslavija raspadala. Vi imate Sovjetski savez, koji je bio imperija, posle čijeg raspada je u tim novim nacionalnim državama ostalo 27 miliona Rusa. Rusi su veliki narod i velika država i zbog toga nisu takav unutrašnji rat vodili. Bilo je sukoba ali takvih razmera nije bilo. Česi su se rastali uz šampanjac. Mi smo se rastali uz vrlo teške sukobe koji, po mome mišljenju, latentno još uvek traju. Jer te politike koje su proizvele sukobe, i dovele do takvih posledica, nisu svuda prekinute. Zašto je došlo takvih sukoba? Ja sam naročito u poslednje vreme sama, a vrlo mnogo i mlađe kolege, mi smo veoma temeljno istraživali to razdoblje posle Titove smrti. Znači posle ’80-ih godina. Tu nastaje jedan vakuum. To je bio jedan autokratski tip vladavine koji imao svoje istorijsko utemeljenje, imao je svoje osnaženje, ako mogu da kažem, tom antifašističkom borbom, suprotstavljanjem Staljinu koje je takođe bilo na pitanju nezavisnosti, jer mi bitno nismo promenili sistem, mi smo se trudili da budemo različiti. To je ohrabrivalo i naše prijatelje u svetu, ali mi nismo izišli iz tog modela, iz te političke matrice. Dakle taj vakum koji nastaje posle Titove smrti pokazuje više stvari.

Prvo pokazuje da su mnoge protivrečnosti bile prikrivene. O njima se nije govorilo, jedinstvo je apriorno zadato pre svega u partiji, a onda naravno i u državi. To se vrlo mnogo osvetilo posle Titove smrti koji je u tim latentnim protivrečnostima imao dvostruku ulogu. On ih je često i podsticao. I to je ono što je derogiralo rad jugoslovenskih tela: sastanu se dve republike, svaka dobije za pravo, imaju različite pozicije, to je gotov i otvoren sukob, je l’? A onda je razume se na neki način on kao oličenje partije arbitrirao. Dakle to je već stvaralo teren za stavljanje na dnevni red svih tih odlaganih pitanja od, naravno, konstitucije federacije do decentralizacije, demokratizacije i tako dalje.

Druga činjenica, koja je vrlo karakteristična za ’80-te godine, to je taj veoma tvrdokorni dogmatizam tadašnjeg partijskog i državnog centra. Kad vi sada čitate te izvore, sastanke, stenografske beleške, vi vidite da zapravo iz straha šta će biti bez Tita ni o čemu ne sme raspravlja, jer ako počne rasprava, videće se različiti interesi i različite tendencije, i niste sigurni gde će se to zaustaviti. Tako da ste vi braneći to pretpostavljano jedinstvo partije i države, u stvari fermentirali raspad i partije i države. To je u jednom trenutku postalo neodrživo, i kad vi kao savremenik, kao istoričar razmišljate, imate u vidu taj duh vremena, tu eksploziju koja se dogodila ovde u Srbiji polovinom ’80-ih godina, ’86. sa Memorandumom, ’87. sa Osmom sednicom, onda se zaista pitate – pa dobro šta je bila ta platforma jedinstva? I moram reći da ta istraživanja naša, i moja lična, pokazuju da su se vrlo rano profilisala dva koncepta: jedan je bio slovenački koncept, koji je se zalagao i za reforme partije, ekonomije, politike, ali i federacije, federalnog vrha.

Oni su zaista tražili samostalnost do otcepljenja, pod pretpostavkom da im jedino to u ovako rigidnom dogmatskom jugoslovenskom vrhu može dati okvir za unutrašnje promene. I oni su to, u tom periodu napravili. I imali ste srpski projekt koji je napravio jedan neverovatan konsenzus, ja mislim da u našoj istoriji nikad takav nije postojao, o preoblikovanju Jugoslavije, o u suštini hegemonom položaju u Jugoslaviji, a ako to ne uspe, o zaokruživanju etničkog prostora srpskog naroda, bez obzira na činjenicu što pripadnici srpskog naroda na teritorijama drugih republika koje nikad nisu bile u sastavu Srbije. To je stvorilo jednu neverovatnu tenziju. I ako recimo pratite ovaj sukob slovenačkog i srpskog koncepta u jugoslovenskom vrhu, vi ćete videti da se to ni u jednoj perspektivi ne može sresti. Za mene je partijski vrh, a i državni u to vreme, svedočio o tome da duh Kominterne nikad nije prevazišao.

To je bio takav sistem pritisaka koji je doveo do na kraju izbacivanja Slovenije iz Jugoslavije. Govorim o tim činiocima koji su smatrani stubovima jedinstva. Drugi činilac je bila armija. Ona je ostala bez individualnog vrhovnog komandanta, dobila je kolektivnog vrhovnog komandanta. Naravno da su pretenzije vojnog vrha rasle. On se odnosio potcenjivački prema civilnoj vlasti, ali to nije nastalo preko noći. Vojni vrh je zapravo, i JNA, bio sedma republika u Jugoslaviji. Sam Tito je govorio, znate, kad je govorio o našim velikim sposobnosti da se branimo, on je rekao: „Jugoslovenska narodna armija je treća po snazi u Evropi i ona nema zadatak samo da zemlju od brani od spoljnog neprijatelja. Njen zadatak je i da da interveniše u unutrašnjim sukobima“. Pa ona je to radila, Ceco.

I ako vi pratite te izvore, naročito prvog reda, vi ćete videti da su u stvari državni i partijski vrh zajedno sa armijom i sa Miloševićem, išli sve do rata u Hrvatskoj. To je bila formula da se održi kakva takva Jugoslavija, a kakva takva nije bila održiva. Dakle drugi činilac je armija, i opet se oslanjam na ta istraživanja. Ona pokazuju da su to bile otvorene pretnje, a da se onda naravno sa pretnji prešlo na provokacije, što je mogla da uradi vrlo raširena vojno obaveštajna služba u svim republikama, do naravno upotrebe oružja. Najpre kratko u Sloveniji, a onda Hrvatska, Bosna i redom. I mislim da se taj činilac vrlo mnogo gubi iz vida.

Treće, to je taj prodor antizapadnjaštva, jer to su bila patrijarhalna društva, agrarna društva koja komunizam, bilo vlastitom antifašističkom borbom koje je u Jugoslaviji, bilo sovjetskom intervencijom, posle dogovora velikih o podeli interesnih sfera. Zemlje su presečene tamo gde su se našle u tom trenutku. A u toj interpretaciji komunizma, naročito sa tih stvarno vulgarnih antikomunističkih pozicija, ispalo je da je taj komunizam bio istorijska aberacija u odnosu na ono što je nastalo. Znači on je trebalo da znači nazadak u odnosu na ono što je zamišljeno bila ta Jugoslavija, industrijski razvijena, demokratska i tako dalje. Mislim da je to bila jedna vrlo bitna činjenica za tu simbiozu političkih i intelektualnih elita oko jedinstvenih nacionalnih programa koji su objektivno bili različiti i vrlo je teško bilo očekivati da neko pristane na jednu reduciranu Jugoslaviju koja bi od republika učinila samo neke administrativne zajednice.

Mislim da je ta politička revolucija do koje je došlo u Srbiji ’70-ih, ’80-ih godina, koja je na kraju bila artikulisana i u akademskim krugovima, to je imalo veliki autoritet, to se spojilo sa tim pokretom masa i ako vi gledate‚ Jugoslaviji je u tom trenutku kao nasušni hleb bio potreban mir. A vi ste imali mitinge na kojima se pevalo „Srbija je triput ratovala i opet će ako bude sreće“. Znači, vi ste mobilisali narod i kad danas to čitate a doživeli ste sve to, vi se pitate: pa kako je bila moguća ovakva lakomislenost? Da ste vi verovali da ćete mirno, valjda uz oslonac na JNA, proći kao kroz vodu, kroz sve jugoslovenske republike bez ikakvog otpora? Drugo, Ceco, vi ste u svim ovim zemljama koje su emancipovale od tih socijalističkih federacija imali tu tendenciju liberalne alternative, demokratske alternative, tržišna privreda, pravna država i ljudska prava, višepartijski sistem, slobodni izbori, politička konkurencija, ali evolucija tih zemalja pokazaće da je u suštini manjinski deo bio u tim društvima orijentisan na takvu perspektivu.

I mislim da je među srpskim političarima i intelektualcima to najbolje razumevao Zoran Đinđić. I njegovu sudbinu objašnjava to njegovo razumevanje, jer vi to niste hteli, većinski deo ovih društava je bio za to da se oslobodi hegemonije Moskve, Praga, Beograda, ali da ostane zatvoren u okviru svoje… To je slučaj Slovenije. Znači, vi imate tu podelu na tu liberalnu evropsku orijentaciju, koja daje mogućnost da kao mali narod imate pravo glasa u zajednici velikih naroda, da osigurate mir, da osigurate vladavinu zakona, to su dve ključne stvari. I imate jednu desnu orijentaciju u kritici komunizma koja je išla zaista u pravcu tih starih ideologija i koja je težila zatvorenosti, patrijarhalnosti, pojačala nacionalizam i u tom njegovom evoluiranju stigla čak do fašističkih i nacionalnih, nacističkih formula. To naravno važi i za Srbiju gde je to bilo vrlo razvijeno, dubinski utemeljeno, dakle mali narod, seljački narod. Analfabet, veliki je analfabetizam, siromašan narod, on se od početka svoje novije istorije suprotstavljao ponavljanju zapadnoevropskog puta. Dakle, izbeći kapitalizam i izbeći liberalizam. Znači išao je na jednu varijantu državne privrede nacionalizma, a onda je to raslo ka nekim imperijalnim pretenzijama oslanjanjem naravno na predanje, na mit ka proširenju teritorije.

I vi jednostavno, šireći tu teritoriju, jer ste Jugoslaviju smatrali svojom, srpskom državom u kojoj žive i drugi narodi, i to govore svi, Ceco: to govore istoričari, to govore generali, general Ljubičić je rekao pred početak rata: „Jugoslaviju će braniti Srbi i Jugoslovenska narodna armija“. Ali izvinite, od koga? Kakva je to uopšte bila zajednica, hoću da kažem da je to nešto što je vrlo bitno za razumevanje načina na koji se raspala Jugoslavija. Jer ništa što je uključivalo to zaokruživanje etničke srpske države nije bilo neplanirano: etnička čišćenja, masovni zločini, logori, genocid, pa to se sve desilo. Znači to je ta varijanta koja je to podrazumevala. Ja sam čitala, to sam i prikazivala, to je jedna američki istoričar koji je odličan poznavalac Bosne, ali poznavao je i Bosnu pre ratova ’90-ih godina, objavio knjige… I on je bio priredio knjigu stenografskih beležaka skupštine Republike srpske, kao jedan izvor, i tamo u šest tačaka Karadžić drži govor.

I govori da se mora preći preko tih muslimanskih teritorija, očistiti… a Mladić koji još nema tu poziciju u vojsci, sedi u publici u skupštini i kaže „pa čekajte, to je genocid“. Znači, on to razume pre nego što je bio u prilici da to uradi, na šta mu oni kažu „pa, to nije tvoj posao da o tome…“ Znači to je jedna vrlo opasna avantura koja je, naravno, razorila i taj balkanski prostor, u velikoj meri ga vratila natrag, ali je jako teško ovde prevazilaženje. Ja ne mogu da kažem, tu su činjeni napori i suočavanje sa istinom, i edukacija i objavljivanje knjiga, ali država se nije sa tom politikom rastala. Ona je nju nastavila da praktikuje. I ta saradnja sa Hagom, i to opstruiranje pregovora sa Evropskom unijom. I na kraju, uz sve slabosti srpskog političkog pluralizma, pokazaće se da se on vratio na jednu partiju, odnosno na jedan program, je u suštini dovela do pobede na izborima jedne partije koja je bila duboko involvirana u rat, kao što je bila Radikalna stranka, do njene preobrazbe u Srpsku naprednu stranku i do održanja te politike. Jer pazite, sva ta otvorena pitanja, te dalje pretenzije prema Bosni, taj nerešeni problem Kosova, taj problem u Crnoj Gori… To naravno jako demobiliše Srbiju da se koncentriše na sebe, na sopstveni razvoj, da uspostavi podnošljive odnose sa susedima.

Ta tvrdnja da je svuda isto, ja se usuđujem da kažem da nije svuda isto. Svuda ipak dolazi do generacijske smene, svuda ta saradnja sa Evropom na neki način utiče na pravila ponašanja tih država, i naravno, vrlo mnogo utiče na priliv ogromnih sredstava iz Evrope u te zemlje. Stvari se ipak događaju, one su spore i dok Srbija drži taj svoj program tako čvrsto, o kome ministri govore da ko se tamo izjašnjava kao Crnogorac on ne može imati ni u Beogradu svoje podanike… pa čekajte, to jeste desna ideologija ali ona, Ceco, odavno ima svoje ime. I s druge strane, to što je govorio Adam Mihnjik, komunizam i antikomunizam: pa čekajte tu su se promenile zastave, promenili su se simboli, promenila su se gesla, ali mnogi metodi su ostali isti, a to je to što on kaže, jezgro autokratske diktature, u kojoj vi ne možete da mobilišete i podstaknete vlastite energije u društvu, nego ih naprotiv trošite.

Često ljudi kažu, pa šta će biti, kakva će biti budućnost naše dece? Ja obično kažem, znate šta? Budućnost nije paket koji nova generacija dobije pa otvori vrpcu i tek onda vidi šta je unutra. Dakle vi u stvaranju budućnosti učestvujete već danas: u porodici, u školi, u medijima, u crkvi. Znači svi smo pred nekom nužnošću remonta, ali to prvo treba ustanoviti i oko toga postići relativnu saglasnost u društvu.

Svetlana Lukić: Mnogo vam hvala na razgovoru, Latinka.

Peščanik.net, 25.06.2021.

30 GODINA SAMOSTALNOSTI HRVATSKE I SLOVENIJE
JUGOSLAVIJA