U Srbiji, ako to dobro razumem, nema previše interesovanja da se prihvati konverzija kredita iz švajcarskih franaka u evro ili dinare. U Hrvatskoj, opet, postoji značajan pritisak dužnika u švajcarskim francima da im se omogući povoljna konverzija u dug u evrima. Hrvatska vlada bi da tu konverziju omogući, jer je reč o glasačima, dok se hrvatska centralna banka o tome izrazila negativno ukazujući na moguće negativne finansijske i makroekonomske posledice.
Zašto bi dužnici hteli da promene svoje obaveze iz švajcarskih franaka u evre? Zato što su se promenili uslovi zbog kojih su izvorno hteli da štede u francima. A ti uslovi su bili fiksni kurs franka u evrima i niže kamatne stope na kredite u francima. Rizik je, naravno, da se fiksni kurs neće održati i da će franak apresirati. Postoji, dakle, rizik promene kursa, koliki bi on mogao da bude?
U načelu, veoma blisko izvesnosti, to jest gotovo se sa sigurnošću može predvideti da će fiksni kurs franka postati neodrživ, jer bi u suprotnom svako uzimao kredite u francima, pa bi i one u evrima pretvarao u franke. Niža kamatna stopa je upravo indikator da je kurs franka precenjen i da bi trebalo očekivati, da nije kurs fiksiran, da evro devalvira u odnosu na franak, to jest, što je isto, da franak apresira. Nije samo izvesno kada i za koliko, što je upravo taj rizik kursa.
Ko bi trebalo da ga snosi? Postoje četiri mogućnosti. Jedna je da se kreditor osigura, što je izvesno i slučaj, što znači da u ugovoru o kreditu stoji da se dug vraća u francima, a ne u evrima ili dinarima. Iz iskustva sa ovakvim kreditima u Srbiji i Hrvatskoj izgleda da su banke smatrale da je to dovoljno osiguranje. No, kako svakako postoji rizik da dužnik neće moći da vraća kredit ako se rizik realizuje, bilo bi predostrožno da su se banke dodatno osigurale izvorima u francima. Ako nisu, to ih naravno izlaže gubicima.
Druga mogućnost jeste da se dužniku proda osiguranje. To bi bilo najprirodnije rešenje. Kako je jasno da će se rizik kursa u nekom času realizovati, dužnik bi povratio novac iz osiguranja, ako se to ne bi desilo pre otplate kredita, a inače bi se gubitak nadoknadio iz osiguranja. To bi imalo i dodatnu pozitivnu posledicu što bi izjednačilo privlačnost kredita u evrima i u francima (a i u dinarima, ako bi se i ti krediti osiguravali). Nije dovoljno da se dužniku objasni da postoji rizik kursa, što su banke najverovatnije i činile, a svakako je, kao što sam već rekao, moralo biti jasno iz ugovora o kreditu, već je potrebno ponuditi ili čak zahtevati da se on novčano pokrije, što je uloga osiguranja.
Treća instanca bi bila centralna banka, koja i inače preuzima određeni deo rizika kursa. Ovo je veća obaveza u hrvatskom slučaju, jer je centralna banka praktično fiksirajući kurs kune za evro efektivno preuzela na sebe rizik kursa. Kod režima fiksnog kursa ne isplati se osiguravati se od kursnog rizika, jer se centralna banka njegovim fiksiranjem upravo obavezala da će ga preuzeti. To važi, naravno, i za švajcarsku centralnu banku, koja je, međutim, rešila da se te obaveze liši i dozvolila franku da apresira. Ova promena je, kako već i biva kod neispunjenih obećanja, neočekivana, usled čega je i skupa po one koji su se na nju oslanjali. Švajcarska centralna banka može da kaže da je kurs postao neodrživ upravo zato što je interes za njenim proizvodom, frankom, postao previše veliki, a može da ukaže i na činjenicu da je držala kamatnu stopu čak ispod nule kako bi stavila do znanja da je kurs teško održiv.
No, u slučaju drugih centralnih banaka, posebno onih koje sprovode režim fiksnog kursa, to nije dovoljno, jer one ne mogu da utiču na kurs franka i evra. Usled toga, bilo bi za očekivati da su zahtevale i od kreditora i od dužnika da se dogovore o tome kako će se rizik kursa osigurati. Ako nisu, kao što i nisu, onda nije neočekivano da se jedan deo štete prenese i na centralne banke. One bi mogle biti primorane da se nađu na dodatnoj usluzi poslovnim banka, posebno ukoliko preti sistemski rizik, dakle ako je tih kredita u švajcarskim francima mnogo.
Konačno, ako se zaista pojavi sistemski rizik, koji ne mora biti samo finansijski, već socijalni ili politički, poreski obveznik bi mogao da preuzme jedan deo troškova, jer se može prigovoriti privrednim vlastima da nisu otklonile taj rizik kursa odgovarajućim propisima; recimo tako što su tražile da se krediti uzeti u francima moraju osigurati posebno ukoliko su toliko popularni da prete sistemskim rizikom.
Ovo poslednje je obično opravdanje da se vlasti, naknadno kada je rizik već realizovan, pozabave raspodelom štete – koliko sleduje bankama, koliko dužnicima, a koliko ide na teret centralne banke. Kako bi trebalo raspodeliti te troškove? Na to nije jednostavno odgovoriti. Zašto?
Uzmimo dužnike u francima, šta bi bio njihov izbor ako bi bili dosledni svom izvornom računu, a taj je bio da uzmu kredit u francima? Da li je sada, posle apresijacije franka, nestao interes da se uzimaju krediti u francima? Ako nije, to znači da se i dalje ceni da su ti krediti povoljniji od onih u evrima, dinarima, kunama. Što opet znači da se očekuje da će se na njima zaraditi. Što opet znači da ti gubici nisu tako veliki, jedino su odjedanput došli na naplatu. Naravno, novi će doći na naplatu sledeći put kada se promene kursevi, što upućuje na zaključak da je važno obezbediti da se ti rizici, koji su nedvosmisleni, osiguraju kako bi bilo jasno ko snosi koji trošak.
Novi magazin, 21.09.2015.
Peščanik.net, 21.09.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
