Moji Srbi su veoma ogorčeni, Francuzi su među prvima priznali malenu, siromašnu, ali vrlo ponosnu republiku Kosovo. Oni najogorčeniji među Srbima vele kako su im vekovni prijatelji zabili nož u leđa. Očito je da u ovako presudnoj izjavi ti ljudi imaju potrebu da pomenu nož, veoma tiho a opasno oružje. Možda je ipak moguće, bez vađenja ikakvog sečiva, ustanoviti smisao tog dugotrajnog bratstva, srpsko-francuskog. Mislim da su Srbi tokom stoleća bili u optici Francuza jedva vidljivi, mikroskopski sitni, prekriveni dugotrajnom turskom okupacijom, o Srbima raspravljalo se među velikim silama uzgred, kao o malenom utegu na velikom kantaru interesnih zona. Tokom prvog svetskog rata prilike su se promenile, Srbija je pokazala golemu hrabrost odupirući se austrougarskoj agresiji, Francuzi su prvi put primetili da dole, na jugu evropskom postoji nešto vredno pažnje. Kraljevina Srbija postala je saveznica po oružju, francuski brodovi prihvatili su u albanskim i grčkim lukama preživele srpske ratnike, poražene ali i dalje respektabilne vojnike antiaustrijske koalicije. To je bio dragoceni korak, Srbija je ušla u Evropu odlaskom tih mladih ljudi, koji su u Francuskoj ne samo lečili svoje ratne rane, tamo su im širom otvorena vrata škola, univerziteta, kulture. Ono što je na početku devetnaestog stoleća bio san pojedinca, jednog od prvih evropskih intelektualaca srpskih, Dositeja Obradovića, koji je hrabro, iz jedne seljačke zemlje zakoračio u evropski duhovni prostor, sada su počinile stotine; čitava jedna generacija naših dedova postade „francuskim đacima“, obeležjem svake vrste napretka.
U godinama između dva svetska rata prodire i u srpski deo kraljevine Jugoslavije kapital, tehnologija, nauka. Ali ne završava se sve koncesijama koje kralj Aleksandar daje Francuzima da kopaju dragocene minerale u Borskom rudniku, da pokrenu točkove mnogih tvornica po toj još uvek seljačkoj zemlji. Već početkom dvadesetog stoleća cveta jedna frankofilska književnost Srbije, pomalo provincijska verzija parnasovske poezije. Mnogo važniji događaj pada krajem dvadesetih godina: mladi pesnik Marko Ristić upoznaje u Parizu Andre Bretona, beogradski nadrealizam uskoro postaje jedan od najvažnijih u Evropi. Na početku socijalističke ere Tito šalje tog istog Marka Ristića na mesto jugoslovenskog ambasadora u Parizu.
Hrvati i Slovenci, u duhovnom smislu dugo su bliži bečkim i minhenskim krugovima, Srbi ostaju verni pariškim prijateljima; iz beogradskog detinjstva pamtim da je već bila otvorena Francuska knjižara, poslanstvo ove zemlje iz tog vremena još uvek je jedna od najlepših građevina Beograda, skoro dvorac, sav u belom mermeru. Potom, podignut je velelepni spomenik na Kalemegdanu, Zahvalnosti Francuskoj. Jedan veliki majstor evropske secesije, Ivan Meštrović, stavio je tamo, u prozračni vazduh iznad ušća Save u Dunav grandioznu devojku silnih grudi, sa zamahnutim mačem, ona onde i dalje lebdi, bez obzira na sve. „Volimo Francusku“, piše tamo, „kako je ona volela nas 1914 -1918“.
Ostalo pripada bioskopu. U mojim ranim danima mati me je vodila po kinima jer nije mogla bez Danielle Darrieux, bez Viviane Romance, bez Michele Morgan. I ja sam se pitao kako porasti, kako postati Jean Gabin. Ali to je bilo sve što sam čuo od francuskog jezika, dramatični monolog u onom tragičnom momentu iz „Obala u magli“, pre no što glavni junak bude ubijen na ulici. U našem susedstvu živeli su Jevreji, Rusi, Mađari, Francuza nije bilo. Jedan opaki momčić iz moga razreda tvrdio je, međutim, da postoji vođenje ljubavi „na francuski način“, to nisam razumeo. Postojala je inače francuska kapa, francuski krompir, francuska ženska moda, sve je to bilo vrlo egzotično, nejasno. Na kraju, u danima pobede, 1945, francuska zastava bila je jedna od onih koje su visile po svim zgradama.
Ali stvari su pošle na gore, posle pola stoleća Francuska nije prešla preko lošeg ponašanja srpskog režima prema ostalim narodima raspadajuće Jugoslavije, puklo je vekovno prijateljstvo. Pa je krezubi, prljavi ološ, povrveo iz srpske provincije, polomio izloge francuske knjižare, a knjige, Proustove i Apollinairea, izbačene su na ulicu. U zatucanom ritualu, ti isti pećinski ljudi umotali su kalemegdanski spomenik Francuskoj, crnom krpom.
Tako se završava ova ljubavna pripovest između Tristana i Ižote, srpsko-francuske. Jer i Francuzi, kao i svak razuman u svetu, shvataju da maleni kosovski narod albanskog porekla ima prava da izabere vlastitu sudbinu, pa se opredeljuju za njegovu nezavisnost. Ali time istovremeno čine uslugu srpskom narodu, Kosovo je Srbiji bio težak kamen o vratu, po mnogo čemu. Srbi, gubeći Kosovo, gube zapravo samo jednu moru i jedan kup iluzija.
Feral Tribune, 12. ožujka 2008.
Peščanik.net, 02.01.2010.
