Bora Ćosić
Bora Ćosić, foto: Miroslav Dragojević

Polazeći, godine 1938, u prvi razred, bio sam upisan u Oglednu školu Kralj Aleksandar, beogradsku.

Time dokazujem da sam rođen i načinio svoje prve korake, onde, u kraljevini gospode Karađorđevića, Jugoslaviji. Moja dečja duša, koja se našla u školi, nazvanoj oglednom, pitala se jedino, pa gde je u onoj golemoj zgradurini to ogledalo?! Mali narod moga naraštaja, prepušten sam sebi, morao se vlastitim sredstvima domoći svoga lica.

Kraljevina Jugoslavija bila je sastavljena po ugledu na upravo lipsalu Austrougarsku monarhiju, probajući da sakupi naizgled slične narode sa istog tla, usput neke manje i zanemarujući. Bez obzira što je onde bilo Mađara, Jevreja, Albanaca, Slovaka i Roma, bila je to država triju naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca, drugi imali su da ćute. Sve države sveta organizovane su na sličnom principu, da onamo može se čuti samo glas većine, ostali imaju gledati u kut, šutke. Tako su rešila i ona dvanaestorica gnevnih ljudi, koji su jula 1917, nervozno čekajući kraj velikog rata, sačinili svoju Krfsku deklaraciju, a sledeće godine, prvog decembra, obznanili su osnutak nove države. Dogovor je učinjen na mediteranskom grčkom otoku, većina ove uglađene gospode bila je pod žirado šeširima, ali početak nove države zbio se pod jednom malo različitom kapom.

Odmah se postavlja osnovno pitanje, kako su ta dva, tako međusobno narogušena naroda, kao što su Srbi i Hrvati, uopšte došla na pomisao da mogu živeti skupa? Pa bilo koji narod sam za sebe, jedva u stanju je da živi sam sa sobom, a onda mu još treba taj drugi, ma kako sličan i blizak, da mu se u isti dom upetlja. Uopšte je nejasno ko se kome upetljavao, Srbi Hrvatima, ili obratno. Do dana današnjeg hrvatski populus smatra da mu se onaj drugi, srpski, upetljao u život, a zapravo ideja jugoslovenstva imala je izvor u ilirskom pokretu naroda Hrvatske. Lukavi Srbi, koji su ionako već imali svoju državu, samo su posvojili taj hrvatski naum, budući sigurni da će, kao većinski korpus, sve uzeti pod svoje. Tako je onda sve i došlo pod krunu Karađorđevića, došle su trajne međunacionalne razmirice skupštinske, jedan Srbin poubijao je u sred parlamenta hrvatske prvake, uspostavljena je diktatura, prohrvatski elementi ubili su jugoslovenskog kralja, i sve je klizilo u propast.

Postoji jedan grafički dokument, svetski poznati collage gospođe Koke Tomljenović, učenice Buhausa. Na ovom vidi se bešćutni jugoslovenski kralj koji gazi po mrtvom čoveku, upravo kao da se već našao u Srebrenici, šezdeset godina kasnije. Ništa ovo nije pomoglo jugoslovenskim prilikama, kao što umetnost to nikad ne uspeva. Evropa je jedan ugodan, uglačan i sofisticirani kontinent, ali većinom ravnodušan. Ovu autorku, vremešnu damu, upoznao sam u poslednjoj godini njenog života. Mnogo je kašljala, ali je inače, kao i većina nas, bila mirna u svojoj deziluziji.

Uporedo, došao je i u našu prestonicu nekakav dekorativni val, vreme moga detinjstva tridesetih godina, pamtim po prvim svetlećim reklamama, uličnim rođendanskim ukrasima za maloletnog kralja, ali i po funeralnoj pompi za njegovog ubijenog oca. Tako školske posete muzeju sa automobilom marseljskog atentata, izlaganjem okrvavljene košulje ubijenog kralja, taj šaroliki karneval smrti išao je uz novoosnovanu Berlitzovu školu stranih jezika, kolonijalne radnje Juliusa Meinla, uz amerikanski fokstrot i filmove Jamesa Cagneya. Makar je bilo vidnog napretka u ekonomiji i tehnici, kazamati su se punili levičarima, nastavljen je progon moderne literature, nadrealisti su kao i uvek bili prvi na udaru cenzure, iako je društveni život zapravo imao dosta, sasvim necenzurisanih elemenata nadrealizma. Vladala je posvemašnja zbrka pojmova, postupaka i ideja, ilegalni komunistički vođa Josip Broz sukobio se sa komunističkim pesnikom Miroslavom Krležom, pesnik nije mogao da toleriše saznanje o staljinskim logorima. Dvadeset godina kasnije ovo je dobilo teoretsku potvrdu knjigom filosofa Stanka Lasića Sukob na ljevici. 1939. učinjen je pokušaj nekakve unutarjugoslovenske stabilizacije, građanski političari malo su mućnuli glavom, na prestolju je bio maloletni dečačić, princ regent je gledao šta će, ali tu je već bio rat 1941, nemačka okupacija, dvor je pobegao, stavljena je zvanična tačka na kraljevinu.

Mislim da je jugoslovenska kraljevina svejedno obnovljena 1945 godine, pobedom Titove partizanske vojske nad fašizmom, makar se na kraju rata ta zemlja zvala republikom; šef države uveo je, mimo svih svojih proleterskih ideja, vlastito kraljevstvo. Bila je to jedna dosta čudna zemlja, u kojoj prošao je život moje generacije, u nekoj vrsti mekog boljševizma, proplamsaja liberalnih ideja, odupiranja staljinizmu, a i dalje komunistički bigotna, sa teškom opresijom prema pojedincima, jednom rečju svakojaka. Kraj naše balkanske kraljevine došao je tek devedesetih godina, u onom krvavom i besmislenom ratu, čiji krivci poznati su. Umesto jednog vladara, sad imamo čitavu seriju prinčeva po odvojenim regijama, mi smo možda danas jedno prinčevsko otočje, a da to i ne znamo.

Začudo, pojam jugoslovenstva i dalje postoji, ili kao neurotski sindrom nostalgije, ili kao motiv agresivnog odupiranja omraženoj reči. U Srbiji čak živi potomak kraljevske kuće Karađorđevića, jedan debeljušni unezvereni stvor, samo ovaj nikako da nauči srpski. Tamošnji ljudi, bez obzira na svoj paganski duh od skora vrlo pobožni, i hteli bi nekakvog svog kralja, a možda i ne bi. Hrvati su strogi republikanci, njihovi kraljevi stoje po parkovima, u bronzi, i na malobrojnim, neutvrđenim baš, novčićima numizmatičkih zbirki. Jugoslovenstvo kao reč izaziva tamo lepru, iako je onde doskora postojala jedina Jugoslavenska akademija nauka, jedan od promotora te ideje, bio je danas suspektni đakovački biskup Josip Juraj Štrosmajer, jugoslovenska partizanska vojska, koja je oslobodila zemlju, bila je dobrim delom popunjena hrvatskim ljudima.

Mislim da šizofrenija ne pogađa samo pojedince, nego, katkad, i šire grupacije, čitave narode i države.

Srbi i Hrvati biće prvo braća, nakon toga nebraća, posle opet braća i kumovi, onda opet jedan drugome nož pod grlo, a nakon svega, ko da se nikad nisu vidili, piše u mojim Tutorima (1978).

Danas, 02.12.2018.

Peščanik.net, 05.12.2018.

JUGOSLAVIJA