Gde je nestao Iran? Gde je sada ta egzistencijalna pretnja koja je do pre nekoliko nedelja okupirala državu, vojsku i ceo svet? Čak je i čudesni crtež koji je premijer Benjamin Netanjahu pokazao na sednici UN zaboravljen. Da li se u međuvremenu dogodilo nešto što ne znamo? Možda bi neko mogao da nam kaže par reči o Siriji? Rusija i Turska već razgovaraju o uklanjanju Asada, Sjedinjene države vide u opozicionoj koaliciji alternativnu vladu, pa čak i Hezbolah preispituje svoje horizonte. U Egiptu se upravo ubrzano radi na promeni sistema koji će utvrditi ne samo status i ovlašćenja predsednika, već i karakter države i njene odnose sa susedima, što znači i sa Izraelom.
Izrael uopšte ne pokazuje da ga ovo zanima. On se zbog predstojećih izbora nalazi na odmoru bar do kraja januara. Čak je i izraelsko-palestinski sukob označen kao prazni balon. Konfuzija koja je nastala kada je Palestina dobila status zemlje posmatrača u UN prošla je u potpunoj tišini. Tako je još jedna egzistencijalna pretnja prešla neopaženo preko naših glava. Pitanje da li će biti treće intifade ili ne je, na kraju krajeva, „vojno pitanje“ koje kao da nema veze sa političkim odlukama ili strateškim planovima. Vojska je, kao što je poznato, „spremna za svaku mogućnost“ i ona će biti ta koja će odlučivati o izraelskoj politici na teritorijama. Zašto gubiti njihovo dragoceno vreme na ove beznačajne tehnikalije.
Izgleda da glavni politički sukob nije da li se treba povući sa teritorija ili ne, predložiti političku inicijativu ili čekati da Mahmud Abas nestane. Sudbinsko pitanje je da li glavna opoziciona liderka Šeli Jahimovič mora „da počne da govori“ o državnim pitanjima ili da će se i dalje zadovoljavati „ekonomsko-društvenom agendom“. Netanjahu naravno ne mora da radi ništa. Najveća politička mudrost je ko će najpametnije iskoristiti sukob i tako dobiti više glasova. Na ovom ispitu „palestinski glasovi“ bi samo mogli da naškode kandidatima.
Ohrabruje činjenica da su bili potrebni izbori da bi dve egzistencijalne pretnje, Iran i palestinska država, nestali sa svakodnevne agende i iz javnog diskursa. Tako smo dobili tri meseca mira, koje bi barem delom trebalo posvetiti jednoj opsesivnoj temi: da li je priča o Iranu ili palestinskoj državi samo sredstvo u izraelskoj političkoj igri? Kako se promenio život Izraelaca od kada je Palestina dobila novi status? Gde su ti palestinski tenkovi i avioni koji je trebalo da krenu u pravcu naših gradova Kfar Sabe i Afule? U međuvremenu smo videli da su Palestinci ti kojima je potrebna pomoć zbog izraelskih ekonomskih poteza kojima se konfiskuje novac palestinskih vlasti.
Iran je druga priča. On ima brojne i moćne tehnološke mogućnosti, kao i nameru da bude velika regionalna sila uz pomoć nuklearnih pretnji, a možda čak i nuklearnog oružja. Ali ako Izrael o tome ćuti u toku predizboprne kampanje, kako se zamišlja ponovna mobilizacija međunarodne javnosti protiv Irana? Ko će poverovati tim pretnjama kada sam Izrael odstupa od te teme, jednom da ne bi poremetio izbornu kampanju Baraka Obame, a drugi put da bi se domaća predizborna kampanja vodila bez izjašnjavanja o krupnim strateškim odlukama.
Izbori koji dolaze neće imati za temu napad na Iran ili pokretanje mirovnih pregovora sa Palestincima. Da su ovo važne teme, mač koji navodno visi nad glavom Izraela, valjda bi zaslužile bar jedan izborni slogan. Neko ko zaista veruju u ove egzistencijalne pretnje, postavio bi ih na vrh liste prioriteta i izabrao bi da na njima pobedi. Treba da zapamtimo ovu tišinu kada za jedno dva-tri meseca oživi borba oko budžeta i Iranci i Palestinci se ponovo pojave kao najopasniji neprijatelji Izraela. Mali dodatak budžetu, još nekoliko hiljada stambenih jedinica na okupiranim teritorijama i pretnje će nestati. Izrael nikada nije bio bezbedniji.
Cvi Barel, Haaretz, 19.12.2012.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 20.12.2012.
IZRAEL / PALESTINA