Planetu je zahvatio veliki talas želje za samostalnošću. Donald Tramp je proglasio „ekonomsku nezavisnost“ i sad pokušava da izdvoji Sjedinjene Države iz globalnog trgovinskog sistema koji je njegova zemlja mukotrpno gradila od Drugog svetskog rata – sistema koji je doneo značajne ekonomske dobrobiti nacijama širom planete.
Američki predsednik nije usamljen u želji da svoju naciju okrene ka samoj sebi i da se manje oslanja na uvoz robe i sirovina iz drugih zemalja. Kineski predsednik Si Đinping zalagao se, pre mnogo godina, da njegova zemlja prihvati zili gengsheng, u prevodu „oslanjanje na sopstvene snage“. Da bi to ostvario, Peking je obeshrabrivao uvoz i pokušao da poveća domaću proizvodnju svega, od hrane do kompjuterskih čipova.
I drugi su išli tim putem. „Rusija je samodovoljna zemlja u svakom smislu reči“, hvalio se Vladimir Putin prošle godine poričući uticaj zapadnih ekonomskih sankcija koje od 2022. pretvaraju Rusiju u ekonomskog pariju. Indijski premijer Narendra Modi usvojio je slogano atmanirbhar bharat, to jest o „samodovoljnoj Indiji“, u zemlji koja je sada najmnogoljudnija na svetu. Čak i Evropska unija, tradicionalno okrenuta prema spolja, pokušava da postigne veću ekonomsku autonomiju u raznim oblastima, od ekonomije do odbrane.
Oduševljenje samodovoljnošću i nipodaštavanje vrednosti ekonomskih veza znači duboki raskid s doktrinom globalizacije: idejom da će veća ekonomska povezanost među nacijama učvrstiti bezbednost i prosperitet svih. Zagledanost nacija u sopstveni pupak i želja za oslobađanjem od stega uzajamnosti i zavisnosti može izgledati veoma moderno, ali je zapravo drevni poriv ljudskih zajednica.
Tokom mnogih vekova, taj poriv je bio jednako dubok na individualnom nivou kao i na nivou zajednice. Razumevanje kako ta dva nivoa sadejstvuju i uzajamno se pojačavaju možda je ključno za objašnjenje istrajne privlačnosti tog načina mišljenja i za sticanje predstave o tome kuda nas on vodi, bilo kao pojedince, nacionalne države ili globalnu zajednicu.
***
Filozof Diogen iz četvrtog veka pre nove ere živeo je u buretu na jednom trgu u Korintu. Lajući na ljude kao pas, iskazivao je svoj prezir prema društvenim konvencijama. Kad je Aleksandra Veliki, osvajač svetova, posetio asketu u ritama, koji je u tom času dremao na suncu, upitao ga je šta želi, a podrazumevalo se da može da zatraži šta god hoće – imanje, novac, moć, status, seks. Priča kaže da mu je Diogen odgovorio: „Skloni mi se sa sunca.“
Sporno je da li se taj susret kralja i cinika (od grčkog kynikos – „podoban psu“) zaista dogodio. Ali nema nikakve sumnje u to da su priča i ideja koju ona sadrži moćne. Priča o Diogenovoj krajnjoj ravnodušnosti prema najmoćnijem vladaru starog sveta kruži bezmalo 2000 godina kao najupečatljiviji primer želje za samodovoljnošću. Samodovoljnost ili autarkija – od grčkog auto („sopstvo“) i arkeo („biti dovoljan“) – od početka je smatrana dokazom lične moralne vrline. Oslanjati se na druge značilo je kompromitovati sopstvenu sposobnost traganja za mudrošću. A ako je samodovoljnost značila život u buretu, lajanje na zvezde i mogućnost da se uvredi moćni kralj, utoliko bolje.
Ali već u tim najranijim danima zapadne civilizacije, moralna vrlina autarkije nije bila samo cilj pojedinca već i težnja kolektiva. Prema Diogenovom savremeniku Aristotelu, idealni polis (grad-država) u starom svetu takođe je bio samodovoljan i njegovi stanovnici imali su sve što je potrebno za vođenje dobrog filozofskog života – za razliku od ostalih izvan njegovih zidina.
Kao što kaže Aristotel: „Reč samodovoljan ne odnosi se na pojedinca koji živi u izolaciji, već i na nečije roditelje, decu i ženu, kao i prijatelje i sugrađane uopšte, jer je čovek po prirodi politička životinja“. Aristotelova veza između pojedinačne i kolektivne samodovoljnosti – lične i političke – opstala je do hrišćanske ere.
Toma Akvinski, teolog snažne telesne građe, rođen u Kraljevini Siciliji 1225. godine, nije ostavio naročit utisak na svoje drugove na Pariskom univerzitetu, pa su ga prozvali „tupi vo“. Ali tupi vo je možda uradio više nego iko drugi na postavljanju filozofskih temelja katoličke vere.
Oslanjajući se na Aristotela, govorio je o „samodovoljnosti“ Boga u kontekstu argumentacije da je svaka egzistencija proistekla iz tvorca i da se samo božanstvo ne oslanja ni na šta izvan sebe. To je bio osnovni „sholastički“ argument u srednjeg veku, koji je za sobom povlačio stanovište da biti samodovoljan znači biti bliže Bogu.
Treba napomenuti da se Akvinski zalagao i za ekonomsku, a ne samo duhovnu autarkiju. On je smatrao da postoje dva načina da se grad hrani: proizvodnja hrane na obližnjoj zemlji ili trgovina. „Jasno je da je prvi način bolji“, zaključuje on u svojoj knjizi o položaju kralja De Regno (1265). „Što je nešto dostojanstvenije, to je samodovoljnije jer onaj kome je potrebna tuđa pomoć pokazuje time da mu nešto nedostaje“. Akvinski je ponudio moralni argument u prilog autarkiji i kad je primetio da se „pohlepa budi u srcima građana kad se bave trgovinom“.
U srednjovekovnom hrišćanskom svetu težnja za autarkijom – i na nivou pojedinca i na nivou zajednice – jasno se ispoljavala i u privlačnosti života u manastirima, tim uglavnom samodovoljnim zajednicama, nezavisnim od spoljašnjeg autoriteta, osim crkve i Boga, koje su proizvodile sopstvenu hranu, vino i odeću.
***
Dok su u Evropi argumenti za autarkiju najpre proizlazili iz poziva na jačanje ličnog morala i karaktera i funkcionisali ne samo kao politički već i kao duhovni i psihološki koncepti, veza između autarkije i nacije jasnije je razvijena na drugim mestima.
Politiku sokoku, ili „zatvorene zemlje“, nametnuo je ostrvima Japana u 17. veku šogunat Tokugava kao oblik feudalne vojne diktature. Zapadnim hrišćanskim misionarima bio je zabranjen pristup Japanu, a oni koji su već bili u zemlji su bivali proganjani. Emigracija je takođe bila zabranjena, a trgovina sa svetom bezmalo ukinuta. „Hrišćani su došli u Japan… da šire zlu veru u podrivaju istinito učenje“, kaže se u ediktu šogunata iz 1614.
Autarkija je smatrana nužnim sredstvom za očuvanje tradicionalne religije i morala u Japanu, ali ekonomski izolacionizam je bio povezan i sa otporom prema upadima stranih carstava i bio je praktično sredstvo obezbeđivanja suvereniteta i kontrole, a ne samo apstraktni princip.
Dok se u Evropi srednjovekovni svet povlačio pred prosvetiteljstvom i romantizmom, ideal autarkije oživeo je Žan-Žak Ruso. Iz perspektive koju je zamišljao kao antropološku, Ruso je u Raspravi o nejednakosti (1754) izveo zaključak da je primitivni čovek živeo prirodno „samački“, da se sastajao s drugima samo zbog parenja i da je zbog toga bio mnogo srećniji. Ruso je ovako video ranog čoveka: „Lutao je šumama ne radeći, ne govoreći, bez doma, bez rata i bez odnosa s ljudima, bez potrebe za bližnjima, kao i bez želje da im naškodi, i možda čak nije poznavao nijednog pojedinca.“
U Rusoovom „prirodnom stanju“ jasno čujemo odjeke Diogenovog shvatanja slobode, koje je uticalo na njegova verovanja o tome kako ljudi treba da žive. Kao i Akvinski pre njega, Ruso je izveo skok od veličanja samodovoljnosti kao opšte moralne vrednosti do toga da nacionalnim državama preporuči samodovoljnost u trgovinskim poslovima.
„Onaj koji zavisi od drugih i nema sopstvena sredstva nikad ne može biti slobodan“, upozoravao je Ruso Korzikance 1785. „Ne posvećujte mnogo pažnje stranim zemljama, ne obazirite se mnogo na trgovinu, ali uvećavajte koliko god možete domaću proizvodnju i potrošnju hrane“, savetovao je Poljacima 1772.
Ruso je nadahnuo Johana Gotliba Fihtea, jednog od velikana nemačke idealističke filozofije. U svom delu Zatvorena trgovačka država (1800), Fihte je nastojao da spoji Rusoovu proto-antropološku perspektivu s idejama Imanuela Kanta, koji je zamislio model „večnog mira“ među nacijama.
Bio je to značajan pomak u pojmu autarkije, koji je obeležio njegovo prvo stvarno uvođenje u geopolitičku teoriju. Vladajuća doktrina u Fihteovo vreme bila je da trgovina stvara dobre odnose među državama. Fihte je, naprotiv, smatrao da trgovina među rivalskim evropskim državama kvari odnose i da ekonomski život treba osloboditi tih veza da bi mir uopšte bio moguć: „U naciji koja se zatvorila, čiji pripadnici žive samo među sobom i vrlo malo sa strancima… ubrzo će se razviti viši stepen nacionalne časti.“
***
Šarl Furije, sin tekstilnog trgovca iz Bezansona, dao je zanimljiv obrt Fihteove i Rusoove ideje autarkije. Njegovi portreti prikazuju strogog čoveka, s tankim usnama čiji se krajevi oštro savijaju nadole. Ipak, iza krute spoljašnjosti krio se jedan od najekscentričnijih utopijskih socijalista ranog 19. veka, sa spekulacijama da će se svetska mora jednog dana pretvoriti u limunadu i da će ljudima evolucija doneti rep.
Furijeov najvažniji doprinos razvoju pojma autarkije bila je njegova vizija idealnog društva samodovoljnih seoskih zajednica, „falansterija“ ili „falanstera“ (reč izvedena iz reči „falanga“ – vojna formacija i manastir). On je opisao „jedinstveno vaspitanje“ za decu falange, bez obzira na njihovo porodično bogatstvo ili „socijalni minimum“, koji je u stvari bio garantovani minimalni godišnji prihod.
Uticaj falansterije na hipi komune iz 60-ih godina prošlog veka je očigledan a i u izraelskom kibucu mogu se naći mnogi elementi Furijeovih ideja. Moderni pokreti koji se zalažu za smanjenje rasta i potrošnje takođe razmišljaju o samodovoljnosti, a moralne implikacije su da moramo smanjiti svoje rasipničke i destruktivne „prohteve“, s čim bi se Diogen i rani hrišćani najverovatnije složili.
„Bolji od ekonomske globalizacije bio bi pomak u pravcu revitalizovanih, diverzifikovanih i bar delimično samodovoljnih manjih lokalnih ekonomija“, kaže ekolog Džeri Mender u Argumentima protiv globalne ekonomije (Jerry Mander, The Case Against the Global Economy, drugo izd, 2001). Mender je verovao da je globalizacija podstakla „pohlepni konzumerizam“. I tu vidimo povezanost ličnog i društvenog u kontekstu autarkije.
Kao i Fihte pre njih, današnji antiglobalizacijski aktivisti na levici često tvrde da slobodna trgovina nesrazmerno koristi bogatim nacijama, a škodi siromašnijim. U tom smislu, autarkija se shvata kao prirodni put ka domaćoj i međunarodnoj socijalnoj pravdi – što je važan cilj za ljude posvećene jednakosti i održivosti. Iz istih razloga, autarkija je bila važna i onima koji su nastojali da izgrade novi svet, slobodan od evropske imperijalne vladavine.
Četrdesetih godina prošlog veka, Mahatma Gandi je video Indiju slobodnu od britanske vlasti kao mrežu ekonomski autonomnih sela – „malih rajskih vrtova“ – koja gaje useve za svoju ishranu i predu pamuk za svoju odeću. „Svako selo mora biti sposobno da se samo izdržava i upravlja svojim poslovima, pa čak i da se brani od celog sveta“, pisao je on. Zato se u sredini trobojne indijske zastave nekad nalazila slika točka za predenje. Za Gandija samodovoljnost nije značila da neće biti trgovine, već da će selo kupovati samo one stvari koje zaista ne može da proizvede. „Samodovoljnost“, naglasio je on, „ne znači uskogrudost. Biti samodovoljan ne znači biti izolovan.“
Njegov ton je ponekad ipak postajao izolacionistički, na primer kad je insistirao da je „naše pravo i naša dužnost da odbacimo sve strano što je suvišno, pa čak i sve strano što je neophodno ako to možemo da proizvedemo u svojoj zemlji“. Kako da pomirimo te tvrdnje? Gandijev pokret za samodovoljnost (na hindiju swadeshi) – treba pre svega razumeti kao samodovoljnost Indije u odnosu na Britaniju, njenog imperijalnog gospodara. Taj pokret je nastao 1905. u Bengalu, uporedo s bojkotom britanske robe. Swadeshi je bio Gandijev protivotrov za ono što je video kao predatorski imperijalizam Britanaca. Ideja da Indija treba da bude samodovoljna opstala je dugo posle sticanja nezavisnosti.
Slične ideje srećemo i u postkolonijalnoj Tanzaniji gde je 60-ih i 70-ih godina 20. veka pokret predsednika Julijusa Njererea koji se zvao „porodičnost“ (na svahiliju ujamaa) bio zasnovan na uverenju da su evropski kolonijalizam i urbanizacija pokvarili afrički privredni život i da na to treba odgovoriti povratkom u samodovoljnost, seoski život i upotrebu volovskog pluga umesto traktora. „Nezavisnost znači oslanjanje na sopstvene snage“, stajalo je u Njererovoj deklaraciji iz 1967. Za njega su autarkija i njegova specifična vizija afričkog socijalizma bile nerazdvojne.
***
Progresivna misao dugo je bila nosilac ideje ekonomskog izolacionizma. Ipak, kao što pokazuje novija istorija, poriv za samodovoljnošću nije ograničen na levicu i ekološke pokrete. Uzmimo, na primer, Roberta Lefevra – ekscentričnu ličnost donekle sličnu Furijeu. Rođen u Ajdahu 1911, Lefevr je započeo karijeru kao putujući prodavac od vrata do vrata, a kasnije je tokom 30-ih promovisao New Age kult. Tek 60-ih godina otkrio je svoj pravi poziv u popularizaciji libertarijanskih ekonomskih ideja. U svojoj „Školi slobode“ u Koloradu razvio je teoriju o „autarkizmu“ dok je nastojao da objasni svoju filozofiju i da svoja protivdržavna uverenja razgraniči od „anarhizma“.
Kao što je rekao u Rampart Journal of Individualist Thought 1966: „Autarkija će označavati totalnu samoupravu. To zahteva sistem ili društveno uređenje u kom svaka osoba preuzima punu odgovornost za sebe, kontroliše sebe i ima vlast nad sobom… i ni na koji način ne nastoji da drugima silom nametne svoju volju.“ Bio je to libertarijanizam koji se vraćao starogrčkom idealu individualne samodovoljnosti, a ne politička i ekonomska koncepcija.
Lefevr se nije protivio trgovini i zalagao se za slobodna tržišta. Njegova škola je bila nemilosrdan protivnik svake vrste državne intervencije ili ekonomske preraspodele. Budući milijarder Čarls Kok, jedan od magnata hemijskih i fosilnih goriva, pohađao je Lefevrovu školu 60-ih godina i to iskustvo je na njega snažno uticalo. Kok je ulivao ogromne količine porodičnog novca u libertarijanske think-tank organizacije koje su se zalagale za drastično smanjenje države blagostanja i radikalnu deregulaciju.
Čini se ipak, možda paradoksalno, da su neki elementi modernog američkog libertarijanskog pokreta prijemčivi za komunitarnu viziju, koliko god se on inače grozio kolektivizma. Projekat Slobodne države Nju Hempšir, pokrenut 2001, pokušava da stvori libertarijansku zajednicu u Sjedinjenim Državama podstičući ljude koji tako misle da se masovno doseljavaju u državu Nju Hempšir. „Koncentrisanjem svojih napora u jednoj maloj državi koja se i ranije zalagala za ekonomsku slobodu doprinosimo slabljenju snažne države i doživljavamo blagodeti većih ličnih i ekonomskih sloboda“, stoji na veb stranici ovog projekta.
Procenjuje se da u svetu postoji 10-30.000 komuna ili „međunarodnih zajednica“ – uključujući i verske zajednice poput manastira i hramova – koje upražnjavaju ličnu i duhovnu samodovoljnost. Ali najveći moderni pokreti obično ne proizlaze iz napora odozdo – naprotiv, njih često usmerava država. Taj pomak je uglavnom izazvalo moderno ratovanje ili tačnije ratne pretnje.
***
Autarkizam Adolfa Hitlera bio je odgovor na iskustvo Nemačke u Prvom svetskom ratu, kad je britanska pomorska blokada izazvala glad u zemlji. Dvadesetih godina 20. veka Hitler je odbacio ideju da Nemačka može da prehrani svoje stanovništvo povećanjem poljoprivredne produktivnosti i izrazio je žaljenje što je „nemački narod danas još manje nego u vreme mira sposoban da se prehrani od sopstvene zemlje“.
Bivši kaplar je smatrao da put ka nacionalnom samoodržanju mora prolaziti kroz radikalan program izgradnje nacionalne samodovoljnosti. Verovao je da spas Nemačke leži u osvajanju i eksploatisanju ruralnog blaga zemalja istočno od nje i zadobijanju zloglasnog „Lebensrauma“ (životnog prostora).
U jednom govoru iz 1936, kad je postao nemački kancelar i uništio celu unutrašnju opoziciju, Hitler je jasno izrazio svoje ekspanzionističke teritorijalne namere: „Kad bih imao Ural s njegovim neprocenjivim blagom u sirovinama, Sibir s njegovim džinovskim šumama i Ukrajinu s njenim ogromnim žitnim poljima, Nemačka i nacionalsocijalističko vođstvo bi plivali u izobilju.“
Zanimljivo je da je i Josif Staljin, iako je imao pod direktnom kontrolom te plodne zemlje, osećao strah od nesamostalnosti zemlje, pa je 1930-ih odlučio da Sovjetski Savez krene putem politike samodovoljnosti, što je podrazumevalo radikalno smanjenje izvoza i nastojanje da se uspostavi ekonomska nezavisnost od „kapitalističkog sveta“.
Slična opravdanja za oslanjanje na sopstvene snage korišćena su u komunističkoj Kini tokom 1950-ih, za vreme Mao Cedungovog „Velikog skoka napred“, kad je kineski vođa pokušao da stvori domaću industriju čelika od nule tražeći od seljaka da u svoja dvorišta postave peći i u njima tope šerpe i tiganje. Maoistička propaganda predstavljala je seljake iz dotad nepoznatog sela Dažaj u pokrajini Šansi kao vredne i samodovoljne uzore na koje treba da se ugleda cela nacija.
Ali najrevnosniji moderni autarkisti nalaze se istočno od Kine. Pedesetih godina 20. veka Kim Il Sung, komunistički vođa Severne Koreje i učesnik u gerilskom ratu protiv Japana proglasio je nacionalnu samodovoljnost,koju je nazvao juche, ne samo važnim ciljem već zvezdom vodiljom svog novog režima.
„Uspostavljanje juche znači… odbijanje zavisnosti od drugih, korišćenje sopstvenih mozgova, uzdanje u sopstvene snage, pokazivanje revolucionarnog duha oslanjanja na sebe“, objasnio je. Nije teško videti odnos između tog cilja i težnje ka ličnoj nezavisnosti koja je bila smisao autarkije u staroj Grčkoj.
Ličnosti poput Kima, Hitlera, Staljina i Maoa bile su, međutim, pre svega motivisane ratnim namerama, a ne idealima nacionalnih vrlina kada su sprovodile svoje programe izolacionizma. Posledice njihovih vizija samodovoljnosti bile su katastrofalne: genocid i patnje nezamislivih razmera. Severna Koreja je i danas kraljevstvo pustinjaka, država-zatvor svoga naroda, opomena na visok ekonomski i društveni danak izolacionizma.
***
Ipak, uprkos ekonomskim katastrofama u koje je težnja za autarkijom često vodila, važno je imati na umu da ona stoji i za nekih izuzetnih uspeha nacionalne ekonomije. U januaru 1790. Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Država, uputio je svoju prvu poruku američkom Kongresu: „Slobodni ljudi ne treba da budu naoružani, već disciplinovani“, rekao je. „Njihova bezbednost i njihov interes nalažu im da podstiču proizvođače koji nastoje da njihovo snabdevanje, posebno vojno, učine nezavisnim od drugih.“
On je to rekao u vreme kad je Velika Britanija, mada poražena u ratu za nezavisnost, još uvek predstavljala veliku vojnu pretnju za mladu republiku. Britanije je bila velika sila, koja je imala moćnu trgovinu i ubrzano se industrijalizovala. Vašington i njegov ministar finansija Aleksandar Hamilton smatrali su da treba izgraditi industrijski temelj Sjedinjenih Država da bi omogućili republici da se brani. To je podrazumevalo podizanje visokog zida poreza na uvoz – carina – koji je štitio još nejake američke fabrike da ih ne bi ugušio uvoz jeftinijih britanskih proizvoda. Jedna od prvih odluka prvog Kongresa bila je uvođenje carina.
„Američki sistem“ je 1841. nadahnuo Fridriha Lista, nemačkog emigranta u Pensilvaniji, da napiše uticajnu knjigu u kojoj je preporučio ono što je nazvao „nacionalnim sistemom političke ekonomije“ i odbacio kanonske argumente sledbenika Adama Smita i Dejvida Rikarda o racionalnosti nacija koje se bave slobodnom trgovinom. Umesto toga, List kaže da zemlje s velikim, nerealizovanim industrijskim potencijalom koje pokušavaju da dostignu zemlju s najvećom produktivnošću – u ovom slučaju Britaniju – moraju da štite svoje nove fabrike od konkurencije velikim ograničavanjem uvoza sve dok ne ojačaju. Taj argument i danas često koriste lideri kako bogatih zemalja tako i onih u razvoju da bi opravdali trgovinski protekcionizam kao ključni element strategija industrijalizacije ili reindustrijalizacije.
Zanimljivo je uporediti prvo obraćanje Vašingtona Kongresu s onim što je Tramp rekao u istom telu 2025. „Ako ne budemo imali… čelik i mnogo drugih stvari, ostaćemo bez vojske i, da budem iskren, nećemo dugo imati ovu zemlju“, rekao je 47. predsednik objašnjavajući zašto je ponovo nametnuo carine na uvoz čelika. „Nekad smo pravili tako mnogo brodova. Više ih ne pravimo mnogo, ali vrlo brzo, vrlo uskoro ćemo ih praviti“. Izričito povezavši ekonomsku politiku s nacionalnim oslanjanjem na sopstvene snage i sopstvene odbrambene sposobnosti, Tramp oživljava ideje koje su bile uticajne u vreme nastanka američke republike.
I drugi danas posežu za sličnim istorijskim pretečama. Uticaj Menciusa Moldbaga, blogerskog drugog ja informatičara Kertiza Jarvina, istaknutog teoretičara tehno-autoritarizma, proteže se do nekih Trampovih političara i bogatih pristalica. Jarvin se zalaže za demontažu američke demokratije u korist monarhije ili nacionalnog vođe po uzoru na „generalnog direktora“.
Kad je kovid-19 zaustavio međunarodna putovanja 2020, Jarvin je video trenutak za „promovisanje izolacionizma“, a ne samo njegovo tolerisanje. „Opšte uzevši, stanje apsolutne izolacije nije idealno. Ali ako nam je potreban odnos koji jasno spaja bezuslovnu nezavisnost s bezuslovnim mirom, apsolutna izolacija je uvek na raspolaganju“, napisao je na svom blogu. „Bilo koja zemlja, u bilo kom trenutku, može ili mora biti slobodna da se potpuno izoluje od sveta.“
Čujemo odjeke Fihtea kad Jarvin kaže da bi se na taj način povećali izgledi za mir među državama. Da bi to opravdao, podsetio je na neke istorijske primere azijskih autarkija: „Da su zapadne sile poštovale želje dinastije Ćing i šogunata Tokugava i ne samo usvojile njihove politike već i nametnule izolaciju svojim građanima, istorijska blaga – ljudska i fizička – tih starih civilizacija još bi postojala. Koji internacionalista može da kaže da je dobro što smo uništili ta društva?“ Jarvinova preporuka za Ameriku 21. veka? „Neo-sakoku“. Želja za autarkijom spaja teško spojive koncepte.
***
Neki antropolozi tvrde da ljudske grupe trguju među sobom već stotinama hiljada godina. U kenijskom basenu Olorgesaili nađene su sekire od opsidijana, vulkanskog stakla koje postoji u prirodi. Ali u toj oblasti nema opsidijana, što pokazuje da su ljudi iz kamenog doba, koji su živeli pre 320.000 godina, trgovali s drugim grupama… Našu vrstu definiše kooperativnost Homo sapiensa, njegova društvena priroda i sposobnost za „kulturno“ učenje. Ruso nije bio u pravu kad je zamišljao primitivnog čoveka kao samodovoljnog usamljenika.
Imamo jasne dokaze da je globalizacija – šire trgovinske mreže, prenošenje veština i tehnologije, investicije van granica svojih zemalja i migracije ljudi – donela čovečanstvu spektakularne materijalne dobrobiti i viši životni standard u poslednjih nekoliko vekova, a posebno od završetka Drugog svetskog rata. Globalizacija je nekim zajednicima nesumnjivo donela poremećaje i patnje. Ipak, uprkos tvrdnjama nekih političara, nema dokaza da bi masovna izolacija tih država popravila štetu koja im je naneta. A mogla bi ozbiljno da ugrozi sredstva za život više milijardi ljudi širom planete. Sviđalo se to nama ili ne, trgovina i uzajamna povezanost su oduvek deo onog što jesmo.
Nema svrhe poricati da poriv za samodovoljnošću – ekonomskom nedruželjubivošću – takođe seže vrlo duboko u našu psihu i istoriju. Najneobičnije u vezi s autarkijom je to što je ona – kao program i ideologija – vrlo prilagodljiva i može da privuče naizgled suprotne političke, društvene i ideološke pozicije. U raznim vremenima, usvajali su je politički pokreti na levoj i desnoj strani spektra, vernici i ateisti, nacionalisti i kosmopoliti, fašisti i komunisti, bogate i siromašne države, imperijalne sile i kolonizovane zemlje, ekolozi i industrijalci. Autarkija može da se pravda željom za mirom ili potrebama rata. Svaka jedinica – pojedinac, domaćinstvo, selo, grad, država – može težiti samodovoljnosti. Ta težnja može nastati iz nostalgije zagledane u prošlost, iz želje da se sat pomeri unazad ili da se očuva status quo ili pak iz verovanja da je ona progresivan i nužan program za izgradnju budućnosti. Kao i istorijski meteorološki obrazac uragana El ninjo, želja za samodovoljnošću se stalno vraća, nepredvidljivo, ali čini se i neizbežno.
Zašto je autarkijski poriv tako istrajan? Verovatno zbog svoje protejske sposobnosti da se oblikuje u skladu s potrebama naizgled bezbrojnog mnoštva ideologija. Ali možda i zbog toga što, još od antičke Grčke, pupčana vrpca autarkije povezuje lični moral s pitanjima kako treba da se odnosimo jedni prema drugima u okviru zajednica i između zajednica. Da bi bili uspešni, politički pokreti moraju da privuku nešto fundamentalno u prirodi svake osobe. Kamen temeljac na kom se oni grade često je upravo naše urođeno osećanje da je oslanjanje na samog sebe vrlina.
Autor je bivši urednik i dopisnik BBC-a, pisac knjiga Chinese Whispers: Why Everything You’ve Heard About China Is Wrong / Gluvi telefoni. Zašto je sve što ste čuli o Kini pogrešno (2013) i Exile Economics: What Happens if Globalisation Falls / Ekonomija egzila: Šta će biti ako globalizacija propadne (2025).
Ben Chu, AEON, 16.06.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 24.07.2025.
