Niko ne hoda među divljim kozama i strelovitim zmijama ove planine; u njenim stepama u kojima su rasle sočne biljke sada raste samo trska suza… Akad je uništen!
Ovo je tužbalica iz „Prokletstva Akada“, pesme o padu Akadskog carstva, koje je vladalo pre više od 4.000 godina na Bliskom istoku. Ali to je više mit nego stvarnost; uprkos tragičnom jeziku o uništenom gradu, prestonica Akada nije nestala. Bila je okupirana i kasnije su vlast preuzeli novi kraljevi: Treća dinastija Ura. Na kraju je i to carstvo palo; i ono se pamti zahvaljujući književnim delima napisanim mnogo godina posle njegove propasti: „Zlonamerna oluja koja je prohujala zemljom, oluja koja je uništila gradove, oluja koja je uništila kuće… oluja koja je na zemlji sasekla sve što je bilo dobro.“ Reklo bi se da je tu prirodnu katastrofu izazvao bog vetrova Enlil, ali za to nema arheoloških dokaza.
Po našim saznanjima, za građane Akada i Ura život se nastavio normalno. Kao što ističe arheolog Gaj Midlton u Razumevanju kolapsa (2017), carstva su propadala a da to prosečna osoba možda nije ni primetila. Mnogi arheolozi su se donedavno usredsređivali na otkrivanje kulturne veličine i dinastičke moći takvih civilizacija. Akađani su nam ostavili zapise na klinastom pismu (pisanje trskom po glini) i čudesne zigurate (ogromni, stepenasti hramovi ravnog vrha). A Ur-Nama, prvi kralj Treće dinastije Ura, ostavio nam je najstariji poznati zakonik. To znači da su popularne predstave o mnogim prošlim carstvima, poput Rima ili dinastije Ćin, okrenute ka njihovim velikim umetničkim delima i monumentalnim građevinama kao što su Koloseum ili Kineski zid. Poslednjih godina mnogi arheolozi i istoričari menjali su svoj pristup i postavljali pitanje: kako su obične osobe proživljavale propast carstava? Mogli bismo pretpostaviti da je propadanje imperijalne nadgradnje značilo da su ljudi ostajali bez hrane i krova – upravo takva slika se može steći na osnovu jadikovki i tužnih pesama. Ali materijalna svedočanstva, na primer o zdravlju ljudi, pokazuju nešto sasvim drukčije.
Kao istraživač koji proučava uzroke propasti civilizacije ne bi li iz njih sadašnja politika nešto naučila, verujem da je to važno. U udžbenicima, muzejima i popularnoj kulturi istorija se često pripoveda kao priča o usponima i padovima. To je priča o ljudskom napretku za vreme vladavine carstava i kraljevstava, i o nazadovanju i vraćanju u varvarstvo kad se ona raspadnu. Odatle dolazi predstava o bogatom, mirnom i kulturno naprednom carskom „zlatnom dobu“ i potonjem silasku u „mračno doba“ obeleženo nasiljem, siromaštvom i stagnacijom. Ali to je istorija viđena očima elita. Ona ne samo što iskrivljuje naše razumevanje prošlosti već i oblikuje naše razmišljanje o propasti u sadašnjosti i budućnosti.
***
Mnogi od nas znaju da je život u carstvu bio surov, ali verovatno ne i koliko je mogao biti surov. Kao što je primetio istoričar Volter Šajdel, naoružani muškarci koji otimaju žene da bi ih prodali u ropstvo i organizovanje javnog raspinjanja – na koja se danas gleda s užasavanjem kad iza njega stoji Islamska država u Siriji i Iraku – bili su normalan prizor u Rimu u vreme kad je carstvo bilo na vrhuncu. Pored toga, Rim je bio piramidalna shema, koja je između 410. i 101. godine pre nove ere bila u ratu više od 90 odsto vremena. U Kini, dinastija Šang prinela je na žrtvu oko 13.000 ljudi tokom dva veka, a procenjuje se da je dinastija Kin ubila 1,5 milion ljudi da bi uspostavila jedinstvenu vladavinu.
Oni za koje su tehnološki napredak i ekonomski rast jedina merila ljudskog napretka mogu pomisliti da su ti užasi bili nužni na putu ka većem dobru. Obično se govori da su carstva možda bila stroga u kažnjavanju i surova prema svojim neprijateljima, ali su umirivala svoje građane, pružala im sigurnost i na taj način omogućavala daleko veće ekonomsko i društveno blagostanje.
Ipak, da li su ti građani zaista napredovali pod carstvom, a zlopatili se kad bi ono nestalo?
Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo proceniti šta je značio dobar život stanovništva pre nekoliko hiljada godina, što nije nimalo jednostavno. Medicinske dokumentacije obično nema, a pisani dokumenti su subjektivni, ali fizičko zdravlje ljudskih tela može nam na nešto ukazati. Na primer, pristup nazvan osteoarheologija ispituje kosti ljudi koji su nekad živeli. Kosti s manje lezija (oštećenja od trauma i infekcija) obično ukazuju na jači skelet i manju izloženost bolestima i nasilju. Zubi s manje rupa (karijesa) ukazuju na bolju ishranu s manje ugljenih hidrata. Što je najvažnije, veća visina obično znači bolje zdravlje, što podrazumeva bolju ishranu i manje trauma od gladi i bolesti.
Takva svedočanstva mogu baciti novu svetlost na naizgled dramatičnu propast. Uzmimo, na primer, propast kasnog bronzanog doba na Bliskom istoku i Mediteranu, koja nudi arhetipsku priču o padu iz zlatnog u mračno doba – priču ispričanu u popularnim trgovačkim knjigama i raznim dokumentarcima. U razdoblju od jednog ili dva veka, propali su Mikenci (gospodari Grčke koji su živeli u palatama) i nastupilo je grčko mračno doba; faraoni Novog egipatskog kraljevstva izgubili su moć, a Hetitsko carstvo raspalo se na više posvađanih krnjih država. Ali uprkos onom što se naziva propašću, to nije bila ni apokalipsa ni sasvim loša stvar za građane.
U mikenskoj Grčkoj kraljevi su u proseku bili za 6 cm viši od seljaka (172,5 cm naspram 166,1 cm). Slično tome, faraoni i njihove žene (u uzorku od 31 kraljevske mumije) bili su viši od običnih muškaraca i žena u staroegipatskom stanovništvu. Nakon što su se ta carstva raspala, visina muškaraca počela je da raste širom istočnog Mediterana, a visina žena, koja je inače sporo rasla, počele je da raste brže.
Taj neobični trend nalazimo čak i u možda najpoznatijem zlatnom dobu: Rimskom carstvu, koje je nastalo posle propasti kasnog bronzanog doba. Kada su Rim opljačkali Vizigoti 410. godine n.e, sveti Jeronim je žalio što se „sjajna svetlost celog sveta ugasila… ceo svet je nestao u jednom gradu“. Jeronim je izrekao gledište koje je opstajalo hiljadama godina: pad Rima bio je epska katastrofa i nazadovanje za ljudski napredak. Ali kosturi podanika daju drugačiju sliku. Pre uspona Rima, ljudi širom italijanskog poluostrva postajali su sve viši, ali to se za vreme carstva dramatično usporilo: građani su bili 8 cm niži nego što bi verovatno bili da se prethodni rast nastavio. Čak i tokom zlatnog doba Rima, oni koji su živeli izvan carstva bili su viši. Ima istine u slici krupnog, mišićavog varvarina. Posle propasti carstva, kosturi širom kontinentalne Evrope rastu, a zubni karijes i lezije kostiju se smanjuju.
***
Postoje razni razlozi za pretpostavku da je propast carstva ljudima donosila dobrobit. Države su često tražile porez u obliku žita. Kad ih nisu obilazili poreznici, ljudi su obično imali više hrane. Pored toga, kad na njih nije vršen pritisak da uzgajaju useve koje im je država uzimala u vidu poreza, njihova ishrana je često bila raznovrsnija i uključivala više belančevina životinjskog porekla, koje stvaraju jače kosti. Bekstvo iz gradova u seoska područja značilo je sporije širenje zaraznih bolesti. Konačno, bar u nekim slučajevima, složeniji razlog je „efekat opstanka zdravih“. Propast je ponekad dovodila do smanjenja broja stanovnika: neki građani su umirali (što je za njih svakako bilo loše), a drugi su migrirali.
U svakom slučaju, to je značilo da su radnici koji su preostali bili manja i vrednija radna snaga: mogli su da se cenjkaju sa svojim poslodavcima za bolje nadnice. Zato vidimo da posle „crne smrti“ u 14. veku rastu i visina i plate. Visina žena kao da se smanjila, ali razlog za to je verovatno raniji početak menarhe (prvog menstrualnog ciklusa, koji usporava rast). Ranija menarha često se događa kad devojke imaju bolje životne uslove, što kontraintuitivno rezultira nižom dugoročnom visinom. Smanjenje visine žena verovatno je pokazatelj da su i one imali koristi posle Crne smrti.
Najzanemareniji razlog za bolje zdravlje posle propasti carstava verovatno je to što je većina država u prošlosti bila predatorska, to jest što je podsticala ogromnu nejednakost i osiromašivala mase. Jedan pregled 28 premodernih država, od vremena Rima do 1947, otkrio je da su u proseku više od tri četvrtine njih težile ka teorijski najvećem nivou nejednakosti. A to je onaj nivo kad jedna osoba poseduje sav višak resursa, a svi ostali imaju tek toliko da prežive i da se razmnožavaju. Najpouzdanija posledica kraha bila je poravnavanje imovinske nejednakosti.
Sve to nam pomaže da objasnimo zašto su usvajanje poljoprivrede i države bili ogroman udarac ljudskom zdravlju. Ne samo što se ljudska visina smanjila već su kosti postale slabije, zubi su imali više rupa, a nove zarazne bolesti poput gripa i kuge pojavile su se zato što su ljudi živeli u velikoj blizini sa životinjama. Danas su muškarci u proseku i dalje niži od svojih predaka iz ledenog doba, u kom nije postojala država (bar su muški kosturi pronađeni u Evropi bili viši; na drugim mestima ima vrlo malo dokaza, ali nema razloga za verovanje da su Evropljani bili posebno visoki).
Veće blagostanje posle raspada države nije samo drevna pojava. Uzmimo slučaj kolapsa Somalije 1991, kad se raspao Bareov režim i kad su vlast preuzele lokalne vojskovođe i tradicionalne grupacije. Iako je došlo do povećanja sukoba, to nije bila noćna mora za dobrobit ljudi. Bezmalo svaki pokazatelj kvaliteta života u zemlji, od smrtnosti odojčadi do ekstremnog siromaštva, bio je poboljšan. Nije samo Somalija doživela napredak u tom regionu zahvaljujući boljoj tehnologiji i pomoći, ali je napredovala više od svojih stabilnih suseda.
Carstva nam se čine daleko manje odbranjiva kad shvatimo da nisu bila korisna za zdravlje i dobrobit svojih podanika. Ali možda su ona osiguravala mir, civilizacijsko utočište od nasilja? Propast carstva zaista može izazvati povećanje nasilja i patnje, mada čak i to prikriva složeniju stvarnost.
***
Priča o usponu i padu carstava nije samo pogled na prošlost već i na budućnost. U popularnoj kulturi prikaz kraha je obično apokaliptičan. Uzmimo, na primer, roman Kormaka Makartija Put (2006) i filmsku franšizu Pobesneli Maks, u kojima bande naoružanih patrijarhalnih varvara kruže predelima s oronulim zgradama i povremeno hvataju odrpane grupe preživelih. Takvom vizijom se rukovode i takozvani preperi, koji se pripremaju za predstojeći krah civilizacije gomilanjem oružja, municije i konzervirane hrane u utvrđenim bunkerima.
Ideja o mračnom dobu počiva na jednoj pretpostavci o ljudskoj prirodi. Bez struktura vlasti, okrenuli bismo se jedni protiv drugih u krvavoj, sebičnoj borbi za resurse. Neki to nazivaju „teorija furnira“: čim se oljušti tanki furnir civilizacije ljudi će se vratiti svojoj niskoj, nasilnoj prirodi. Jedino rešenje je da se nekom pojedincu ili maloj grupi ljudi prizna pravo da vladaju nad nama ostalima i da sprovode društveni ugovor o zakonima i redu. Najpoznatiji zastupnik te ideje bio je filozof iz 17. veka Tomas Hobs, ali ona zapravo postoji više hiljada godina i može se naći u drevnim vedama i budističkim spisima, kao i u pesmama iz vremena dinastije Džou. Hobsovska priča je jedan od stubova koji podupiru shvatanje istorije kao niza uspona i padova.
Propast carstva nesumnjivo uzrokuje gubitak mnogih života i porast nasilja. Mnogi brojevi su mučni. Grad Rim smanjio se za oko 97 odsto, s približno milion na približno 30.000 stanovnika. Arheološki dokazi sugerišu da se stanovništvo Vavilona u kasnom bronzanom dobu smanjilo za 75 odsto, a u celoj Grčkoj za 40 do 60 odsto.
Ali brojevi su nepouzdani i verovatno preterani. Procene gubitka stanovništva u drevnom dobu obično se oslanjaju na ispitivanja genetike (često na brzo smanjenje genetske raznolikosti) ili na procene pomoću radioaktivnog ugljenika na osnovu starosti artefakata koje arheolozi pronađu i koje ukazuju na boravak ljudi (takozvane sabrane gustine verovatnoće). Novija nagađanja koriste druge pokazatelje, kao što su pisani dokumenti, između ostalog popisi stanovništva, a najbolje je kad se kombinuju mnogi od njih (pisani izveštaji, skeleti, grobovi i artefakti) da bi se dobila predstava o veličini ili gubitku stanovništva.
Nažalost, svaka od tih metoda ima neka ograničenja i nijedna ne može lako da napravi razliku između umrlih i raseljenih. Broj artefakata ili skeleta u nekom području mogao je opasti zato što su ljudi otišli odatle. Slično tome, genetska uska grla mogu se pojaviti kada se neko stanovništvo kreće i udaljava od drugih, čime se smanjuje diverzitet. Ni pisani dokumenti nisu uvek pouzdani. Razlog smanjenja broja stanovnika u popisu može biti to što država nije vodila dobru evidenciju, a ne to što je umrlo mnogo ljudi. U vreme građanskog sukoba malo je verovatno da će carstvo držati do preciznog prebrojavanja građana. U knjizi Bolji anđeli naše prirode (2011), Stiven Pinker sugeriše da je pobuna Ana Lušana u Kini 755-763 n.e. odnela 36 miliona života, polazeći od podataka Metjua Vajta, koji je kasnije smanjio svoju procenu za bezmalo dve trećine – na 13 miliona – zbog problema s popisnim podacima za vreme dinastije Tang.
Drugim rečima, naše procene smrtnosti su nepouzdane i teško je reći da li su ljudi ubijeni u haosu raspada ili su se preselili iz gradova u seoska područja tako da su posle mnogo vekova njihove kosti i kuće postali manje vidljivi arheolozima.
Logično, većina ljudi radije bi se preselila nego umrla u građanskom ratu ili epidemiji. To vidimo u modernom svetu. Mada je u sirijskom građanskom ratu možda zaista ubijeno oko 656.500 ljudi, raseljeno je oko 14 miliona; drugim rečima, približno 20 puta više ljudi je raseljeno nego ubijeno. Utvrđeno je da je u modernim građanskim ratovima i slomovima država obično tako, a nema razloga za verovanje da su ljudi u prošlosti bili drugačiji. Veći deo stanovništva napustio je grad Rim kad je ukinuto deljenje besplatnog žita, zvano Cura Annonae. Onima koji su nekoliko puta ostali bez posla, nekoliko puta se razboleli i više nisu dobijali besplatno žito, migriranje u druge krajeve sigurno je izgledalo kao pametno rešenje.
Pored toga, ubistva i nasilje koji se zaista događaju u velikim krizama nisu posledica hobsovskog rata svih protiv svih, gde susedi organizuju racije i gde vlada sveopšti haos. Za nasilje tokom raspada države odgovoran je mali deo društva: muškarci sposobni za borbu, najčešće oni koji su zaposleni u vojsci ili su nekad radili kao plaćenici. Bilo da je reč o germanskim ratnicima ili vizantijskim vojnicima koji se bore širem carstva u rasulu, ili o američkim i iračkim borcima koji se bore jedni protiv drugih u oružanim sukobima u Bagdadu, slika raspada je slika naoružanih mladića.
Većina ljudi sklona je da drugačije reaguje na katastrofe. Bilo da se radi o požaru, poplavi ili uraganu, ljudi su skloni da na krizu odgovore altruizmom, snalažljivošću i solidarnošću. Naoružani usamljenici obično se ne snalaze dobro u katastrofama: najčešće preživljavaju oni koji imaju mnogo društvenih veza.
Nasilje tokom raspada carstva nije hobsovski haos, već ga obično organizuje mala grupa ljudi koja pokušava da izgradi novo carstvo i popuni prazninu na vrhu. Jednom procenom uzorka od 3.539 skeleta na Bliskom istoku od 12.000. do 400. godine pre nove ere pronađena su dva ključna talasa nasilja (o kojima svedoče prelomi i ubodi na lobanji i kostima). Prvi je bio stvaranje prvih političkih zajednica i država, poput Uruka na Bliskom istoku, a drugi prelazak iz kasnog bronzanog doba u gvozdeno doba, u vreme raspada carstava i sklapanja novih država. Nasilje iz vremena propadanja carstva zapravo je nasilje iz vremena njegovog stvaranja – dakle, i preuveličano i pogrešno shvaćeno.
Šta se tu događa? Zašto su dokazi tako različiti od popularnih predstava o kolapsu – bilo da je reč o bestselerima poput knjige Džareda Dajmonda Kolaps (2004) ili o popularnoj postapokaliptičnoj fikciji? Da bismo to razumeli, moramo pogledati kako je istorija stigla do nas – a to je „gledište na osnovu jedan odsto istorije“.
***
„Ceo Gornji Egipat umro je od gladi; ljudi su zapali u stanje takve gladi da su jeli sopstvenu decu.“ Tako je u jednoj grobnici opisan krah Starog egipatskog kraljevstva oko 2181. godine pre nove ere. Ta grobnica je pripadala Anktifiju, upravniku jedne pokrajine na jugu Egipta. Kolaps je opisan kao stanje krajnjeg nereda, građanskog rata i kanibalizma.
Ali ne vidi to samo Anktifijeva grobnica kao katastrofu. Neke od pesama koje su napisane posle toga pružaju sličnu sliku. U tim primerima „književnosti naricanja“, izražava se tuga zbog gubitka prethodnog kraljevstva i razmišlja se o njegovoj sudbini. U tu kategoriju spadaju pesme o propasti iz cele Kine i s drevnog Bliskog istoka.
Ali ti žalosni opisi retko se podudaraju s dokazima. Tokom propadanja staroegipatskog kraljevstva nema znakova masovnog umiranja ili kanibalizma (iako imamo utisak da je naišla suša i da je sukob dobio na snazi). Da, faraon i centralizovana vlast su propali, ali to nije bilo ni nalik apokalipsi. Štaviše, grobovi običnih ljudi i predmeti u njima postali su bogatiji. To je ono što istoričari nazivaju „demokratizacija religije“. A vidimo i znake emancipacije. Opomene Ipuvera više prostora posvećuju osuđivanju uspona siromašnih nego opisu građanskog rata: „Žito Egipta je opšte vlasništvo… Zaista, siromah sada živi kao Devet bogova.“
Nije teško zaključiti zašto ti izvori preteruju. Ipuverove opomene napisali su pisari koje je faraon zapošljavao tokom Srednjeg egipatskog kraljevstva (2040-1782. pre nove ere). Oni su i te kako imali razloga da pad ovog kraljevstva prikažu kao katastrofu. Bila je to propaganda za opravdavanje vladara. Anktifijeva grobnica je oda njegovim postignućima u ulozi upravnika provincije. Preterivanjem u opisu nereda, uveličava se njegovo junaštvo.
Istorija vrvi od ulepšanih prikaza vladara i carstava. Egipatskog faraona Ramzesa II danas većina ljudi zna kao velikog osvajača i vladara, ali priča koju nam kazuje arheologija razlikuje se od službenih napisa iz njegovog vremena. Ramzes se hvalio da je satro svoje susede u Libiji i Nubiji, ali ima se utisak da su se Egipćani bavili zemljoradnjom i mirno živeli s njima. Ramzesova najpoznatija vojna ekspedicija, ona protiv Hetita (bitka kod Kadeša 1274. pre nove ere), izjalovila se zbog faraonove nesposobnosti. Ali Ramzes je jednostavno prikrio dokaze. Kao što kaže arheolog Niki Nilsen: „Kad saznamo da je Ramzes ponovno urezivao natpise na spomenike posvećene drugima – tako da se činilo da slave njegova postignuća – shvatimo kakav je trgovac lažnim vestima on bio… Njegovo ime je često bilo tako duboko urezano da se nije moglo izbrisati – na taj način je očuvano njegovo nasleđe.“ Arheološki nalazi često su ostaci propagande, izvorne lažne vesti.
Propagandno iskrivljavanje može se videti ne samo na spomenicima već i u najranijim diplomatskim dokumentima. Egipatsko-hetitski mirovni sporazum (Ugovor iz Kadeša, Večni ugovor ili Srebrni ugovor) koji su sklopili Ramzes II i Hatušili III (car Hetitskog carstva) 1259. pre nove ere jedan je od prvih pisanih mirovnih sporazuma u svetu (prvi od kog imamo kopije s obe strane). To nije jedan dokument, već dva: svako kraljevstvo ima svoj primerak. Njihovi primerci bili bi identični da nije jedne značajne razlike. Preambula u egipatskoj verziji napisanoj hijeroglifima hvali se da su Hetiti molili Egipćane za mir, a hetitska kopija kaže suprotno.
Ni pisana svedočanstva ni iskopani spomenici i građevine nisu neutralan prozor u prošlost. Priča o propasti ispričana je iz perspektive njenih najvećih žrtava: jedan odsto najbogatijih i najmoćnijih trgovaca, političara i sveštenika u datom istorijskom trenutku.
Zapisi i artefakti koji su nam ostali uglavnom su iz više klase. Tokom većeg dela ljudske istorije samo vrlo malobrojni su bili pismeni i oni su radili u službi monarha, trgovaca i sveštenika. Slično tome, gradovi i veliki spomenici su arheološki ostaci koji se obično najlakše vide. Život u urbanim područjima, okruženim statuama, mermerom i bronzom nije bio život većine: čak i na vrhuncu Rimskog carstva, oko 90 odsto građana živelo je na selu, što znači da je ostavilo manje tragova u arheologiji.
Iza jezika koji istoričari i arheolozi koriste za krojenje prošlosti i dalje vreba stanovište onih koji spadaju u jedan odsto. Vreme pre nego što je država počela da piše je „preistorija“. Ime „bronzanog“ doba naglašava tehnološki napredak tog razdoblja, a ne njegove tiranije. Uspon stare Grčke i Rima naziva se „antičko doba“. Razdoblje u kom je evropska kolonizacija uništila mnogo drugih naroda je „moderno“. U Kambodži, arheolozi vrhunac carstva nazivaju „zrelim“ Angkorom. Za Maje s Jukatana, vrhunac zaraćenih gradova-država naziva se „klasičnim“ razdobljem. A u Egiptu imamo Staro, Srednje i Novo egipatsko kraljevstvo ispresecano „međurazdobljima“. Ti opisni nazivi nisu neutralni: oni hvale carstvo, žale za njim ili umanjuju njegovu odsutnost.
Istorijski stručnjaci su, doduše, skeptični prema pojmovima poput „mračnog doba“. Arheološkinja Klodija Glac smatra da je cela ideja o kolapsu kasnog bronzanog doba „imperijalna retorika s one strane groba“. U knjizi Protiv zrna (Against the Grain, 2017), antropolog Džejms K. Skot kaže da bi valjalo razmotriti „hvaljenje kolapsa“ zbog toga što on može poboljšati ljudski život. Još ranih 1970-ih egiptolog Kenet Kičen predložio je da se termin „međurazdoblje“ zameni terminom „postimperijalna epoha“’ (iako je svoju knjigu ironično nazvao Treće međurazdoblje u Egiptu). Dok naučnici sve više smatraju da su „mračno doba“ (pa čak i krah) zastarele kategorije, šira javnost ne misli tako. U školama, pa i na univerzitetima nastava istorije i dalje pribegava starim imperijalnim periodizacijama.
Stanovište onih „jedan odsto“ iskrivilo je naše gledanje na kolaps u istoriji. Sad nam je potrebna istorija kolapsa za onih 99 odsto. Samo tako možemo zaista razumeti šta su značili uspon i propast carstava, kako za ljude iz prošlosti tako i za nas danas.
***
Kolaps može da se dogodi. On povlači troškove i žrtve, ali i koristi i korisnike. U globalizovanom, međusobno povezanom svetu, suočenom s pretnjama kao što je nuklearno oružje, budući kolaps će verovatno biti daleko gori, s daleko većim troškovima. Mnoge današnje države daleko su dobronamernije od onih iz prošlosti. Pad Somalije je možda bio dobar za većinu stanovništva, ali malo je verovatno da bi to važilo za raspad Danske. Zamislite to kao pravilo Somalije i Danske: što više država pomaže građanima i što se oni više oslanjaju na nju, to je za većinu gore ako ona propadne.
U svakom slučaju, istorijsko stanovište 99 odsto sugeriše da su carstva i strukture velike moći retko bili dobri za svoje podanike i da njihov nestanak ne vodi u opšti haos, već jednostavno u bitku nekolicine za osvajanje moći. Migracija nije bila strašna stvar: pomagala nam je da se nosimo s katastrofama i kolapsima iz prošlosti. Istorija nije priča o napretku zasnovanom na hijerarhiji i tehnologiji. I ne zaslužuje svaki kolaps da bude ožaljen tragičnim pesmama. Ne treba da se radujemo budućem kolapsu ili da ga ubrzavamo; pogled na istoriju iz perspektive 99 odsto ljudi samo je podsetnik da svet s manje dominacije i manje pravila ne mora biti loša stvar. Ne treba da se plašimo sami sebe ili odsustva vladara; treba da se plašimo moći i onih koji nastoje da je ugrabe.
Luke Kemp, AEON, 05.08.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 20.09.2025.
