Postoji li specifično jevrejska perspektiva osvete? Jasno, to se pitanje tiče savremenog sveta. Osveta je složen koncept o kojem se u psihologiji, antropologiji, filozofiji, pravu i drugim oblastima mogu naći važne perspektive. Ali da bismo odgovorili na naše pitanje, okrenućemo se istoriji jevrejskog života, književnosti i kulture. Tu ćemo naći specifičan osećaj i postupke u vezi sa ljudskom emocijom starom koliko i čovečanstvo, reakcijom na povredu ili štetu, a koja je blisko povezana sa idealom pravde. Posebno će nam sredina 20. veka, formativni period jevrejskog i izraelskog postojanja, mnogo toga reći o odnosu između nasilja, osvete, pravde, sećanja i traume u jevrejskom i izraelskom životu.
Od 7. oktobra 2023. nekama („odmazda“ ili „osveta“ na hebrejskom) javlja se kao jedna od ključnih reči u javnom životu Izraela. Pominje se u vladi, Knesetu, medijima, vojsci, na društvenim mrežama i sajtovima sinagoga, u popularnoj kulturi. Možda najneposredniji i najrelevantniji slučaj zabeležen je istog dana kada je Hamas lansirao napad, u izjavi izraelskog premijera Benjamina Netanjahua: „Izraelske odbrambene snage će smesta upotrebiti svu svoju moć da unište Hamasove kapacitete. Udaraćemo ih sve dok ne budu osakaćeni i osvetićemo se svom silom za ovaj crni dan koji su naneli državi Izrael i njenim građanima.“ Proteklih nekoliko meseci bilo je mnogo pesama o osveti koje su napisali izraelski građani, među njima i vojnici.
***
Kao što je to slučaj sa mnogim osnovnim konceptima, zapravo ne postoji konsenzus za definiciju osvete, ili za njen odnos sa pojmovima koji su joj gotovo sinonimni, poput „odmazde“ ili pravničkih termina „retalijacija“ i „retribucija“. Čini se izvesnim, međutim, da je osveta blisko povezana sa domenom emocija i afekata, jer može postojati želja ili fantazija o odmazdi bez njenog sprovođenja. Ali, naravno, ona opisuje i delanje. Žeđ za osvetom motiv je značajnog dela tragičke književnosti i čest je element u slikarstvu, pozorištu i filmu. Osveta počinje unutar porodice ili plemena, ali se širi dalje, na grad ili grupu, kralja ili naciju.
Osveta ima karakterističan i dinamičan odnos prema vremenu: uzrokovana je nepravdom koja se dogodila u prošlosti i koja objašnjava sadašnji trenutak, ali je i usmerena ka budućnosti. Ostin Sarat, profesor prava i politike, kaže da se odmazdom nastoji, svesno ili ne, rekonstruisati prošlost, jer je to „sredstvo pomoću kojeg se sadašnjost obraća budućnosti kroz činove komemoracije“. To što odmazda gleda unazad i teži da poništi prošle postupke, jedan je od uzroka složenosti odnosa između osvete i pravde. Osveta zapravo može biti suprotna pravdi, rezultat krajnjeg očaja, neka vrsta uzaludnog i konačnog gesta obnove narušenog samopoštovanja. Profesorke Suzan Džejkobi i Marta Minou, kao i Sarat, napisali su značajne radove pokušavajući da bolje razumeju i razjasne vezu između osvete i pravde. Svako od njih zna za rašireno shvatanje osvete kao „vrste divlje pravde“, kako je napisao Frensis Bejkon u svom eseju „O osveti“ (1625). Većina savremenih pravnih sistema svoj autoritet tvrdi time što se distancira od osvete, mada će priznati da se osvetnička osećanja ne mogu iskoreniti. Čini se da se politikolozi i pravnici slažu da u savremenim međunarodnim odnosima nema mesta osveti. No, i tu osveta opstojava, kako je profesor Džon Elster pokazao, često skrivena tehničkom i nepristrasnom terminologijom državnih ili nacionalnih interesa.
Jevrejski izvori nam pružaju mnoštvo, ponekad kontradiktornih svedočenja o nekami. Mnogi biblijski tekstovi zabranjuju odmazdu ljudskom rukom, kao i kolektivnu jevrejsku odmazdu, mada postoji izuzetak u slučaju osvete protiv naroda Amaleka, biblijskih neprijatelja Izrailja. U post-biblijskim delima, odmazda poprima oblik božanskog obećanja da će se iskupljenje izraelskog naroda ostvariti kada Bog izvrši osvetu nad njihovim neprijateljima. U toj verziji nekama je svojevrsno eshatološko proročanstvo. Jedini čin odmazde u Bibliji sa nekim elementima plemenite, mada opasne, tragične osvete kakvu nalazimo u klasičnoj grčkoj književnosti, jeste priča o Samsonu u Knjizi sudija, koji se osvetio Filistejcima u drevnoj Gazi. Ne iznenađuje to što su danas neke od pesama i popularnih napeva o osveti posvećene Samsonu.
Nasilje 20. veka duboko je oblikovalo savremene jevrejske poglede na odmazdu. Nasilje nad jevrejskim narodom u prošlom veku uključuje ne samo Holokaust već i Kišnjevski pogrom u Ruskom carstvu, masakr Jevreja posle Prvog svetskog rata u Ukrajini koji su počinili oni koji su krivili Jevreje za previranja u Ruskoj revoluciji (što je dovelo i do ubistva ukrajinskog političara Simona Petljure od ruke Šolema Švarcbarda), masakr Jevreja 1929. u Palestini i još mnogo toga.
Od 7. oktobra, Holokaust i sećanje na njega ponovo su se pojavili kao naročito važni u ideji odmazde kod Izraelaca i Jevreja. Čim su saznali za strahote počinjene u napadu Hamasa, izraelski Jevreji su prizvali sećanja na Holokaust. Ako ostavimo po strani istorijsku osnovu za takva poređenja, 7. oktobar se očigledno posmatra kroz filter kolektivne traume usredsređene (ali ne i ograničene) na Holokaust. Zaista, uobičajena percepcija Izraela, njegova potreba za bezbednošću i njegov nacionalni narativ „od Holokausta do ponovnog rođenja“ neodvojivi su od traume. Niti je moguće razmrsiti vezu između Holokausta i arapsko-izraelskog rata 1948. godine, koji je ujedno bio izraelski rat za nezavisnost i palestinska Nakba („katastrofa“).
***
U značajnom radu iz 1996, američki jevrejski filozof Berel Lang je pitao: šta su odmazda i osveta u jevrejskoj svesti širom sveta? Šta je sa Jišuvom (jevrejska zajednica u Palestini pre države), tokom i posle Holokausta? Kako je želja za odmazdom, hteo je da zna Lang, uticala na sećanje na Holokaust? Lang se to pitao jer je dotad bilo malo pokušaja (a još manje uspešnih) osvete Jevreja nakon Holokausta. Međutim, bilo bi pogrešno reći da se o tome nije diskutovalo. Treba razumeti načine na koje je, za vreme i posle Holokausta, jevrejska želja za odmazdom bila izmeštena sa direktnih dela protiv nacista ili Nemaca, na druge, manje direktne pojave: na primer, zakon o nacistima i saradnicima nacista (njihovom kažnjavanju) koji je država Izrael usvojila 1950. da izvede SS-vojnike i naciste na sud; ili ljudi poput Simona Vizentala, poznati kao „lovci na naciste“, koji su nastojali da prikupe informacije i uđu u trag nacistima širom sveta. Želja za osvetom i retribucijom takođe je bila deo široke i žestoke rasprave oko toga da li preživeli iz Holokausta treba da prihvate nadoknadu od Nemačke ili oko Sporazuma o reparacijama između Izraela i Savezne Republike Nemačke, koji je potpisan u septembru 1952.
„Osvetnici“, grupa koju je predvodio Aba Kovner, partizan iz geta Vilna, centralne su ličnosti jevrejske osvete nakon Holokausta. Posle Drugog svetskog rata, Osvetnici su uzeli Nemce za metu. Njima je posvećena knjiga Dine Porat „Nakam: Preživeli iz Holokausta u potrazi za totalnom osvetom“ (2022). Film u izraelsko-nemačkoj koprodukciji, Plan A (2021), takođe govori o Osvetnicima. Ovo obnovljeno interesovanje može stvoriti utisak da su Osvetnici bili jedinstvena grupa, što nije slučaj. Aba Kovner, koji je sanjao da se osveti ubijanjem čak šest miliona Nemaca, ekstremna je figura, ali nije izuzetak. Kako ćemo uskoro videti, Kovnerovi spisi i ideologija izražavaju centralne koncepte u jevrejskoj i izraelskoj kulturi koji se javljaju nakon Holokausta i u vreme osnivanja Izraela.
Čak i pre nego što su pune dimenzije nacističkog projekta istrebljenja evropskih Jevreja bile do kraja jasne, Jevreji su pisali i upuštali se u duboke rasprave o pitanju osvete. Većina tih tekstova je na jidišu, istorijskom jeziku Jevreja centralne i istočne Evrope, starom više od hiljadu godina. Reč je o germanskom jeziku koji semitske komponente spaja sa slovenskim i drugim jezičkim elementima iz sredina u kojima su živeli Jevreji. To je jezik dijaspore. Cionizam, a kasnije i država Izrael, odbacuje ga u korist modernog hebrejskog kao nacionalnog jezika. Uprkos činjenici da je većina cionista govorila jidiš, to je bio jezik koji se morao zaboraviti u izgradnji izraelskog društva i kulture.
Nekoliko meseci pre nego što su ga nacisti ubili 1942. godine u Krakovu, Mordekaj Gebirtig je napisao „Dan osvete“, poemu na jidišu za koju je takođe komponovana muzika. Sovjetski pesnik i član Jevrejskog antifašističkog komiteta, Perec Markiš, napisao je pesmu „Jevrejskom vojniku“ (1943) na jidišu, u kojoj narator obznanjuje: „Krv na svakoj stazi vapi, odmazda!“ Pesnici, pisci i novinari u Evropi i SAD raspravljali su o pitanjima jevrejske osvete, njenim mogućnostima i ograničenjima. Džejkob Glatštajn je napisao članak pod naslovom „Osveta, osveta i osveta!“ (1944), u kome osvetu evropskih Jevreja smatra željom i principom pravde, priznajući, zbog nemačkog pokolja, njenu nemogućnost.
Sredinom 1950-ih, diskurs osvete na jidišu je izbledeo ali, kako Lang ističe, težnja nije nestala; transformisala se. Na primer, prerasla je u potragu za skrivenim nacistima ili u izradu zakona o nacistima i saradnicima nacista (njihovom kažnjavanju) i podstakla debate o reparacijama koje Nemačka treba da plati Izraelu. Takođe se izmešta u druge pojave koje u načelu ne izgledaju kao da imaju direktne veze sa osvetom, poput „Stalaga“ – popularnog pornografskog žanra na hebrejskom o Holokaustu, koji je cvetao u Izraelu 1950-ih i početkom 60-ih.
***
Za vreme i nakon Drugog svetskog rata, paralelno sa diskursom na jidišu, javlja se poseban diskurs o osveti na hebrejskom, drevnom jeziku koji je revitalizovan kao ključni aspekt cionizma. Dela na hebrejskom jeziku potiču od pesnika Urija Cvija Grinberga i Nejtana Altermana, koji su emigrirali u Palestinu iz Evrope, kao i od mlađih pisaca rođenih u Palestini. Alterman, najuticajniji hebrejski mejnstrim pesnik 1940-ih, ispitivao je odmazdu i osvetu u svojim knjigama Radost siromašnih (1941) i Pesme o kugama Egipta (1944), kao i u poemama objavljenim u laburističkom cionističkom listu Davar. Na primer, Alterman je napisao „Molitvu osvete“ u kojoj narator traži božansku pomoć da izvrši svoj naum:
A šta sluga tvoj, vrhovni Oče, traži?
Samo da mu se ruka domogne njihovih vratova…
I rekoše: Neka bude odmazda.
Ne kaži mu: Imaj milosti! Ne traži mu: Oprosti!
Ne zaboravi, ne zaboravi šta su mu učinili.
Alterman je ovu poemu napisao u vreme Drugog svetskog rata, pre nego što su čitaoci hebrejskog u Jišuvi znali šta se stvarno dešava u Evropi. Izražavala je osećaj ranjivosti i frustracije i obraća se Bogu kao ocu sa željom za osvetom kako je opisivana u drevnim jevrejskim tekstovima, ali bez razjašnjenja ko tu odmazdu treba da izvrši.
Do kraja Drugog svetskog rata, tekstovi o osveti na hebrejskom dobiće novi značaj. Milion i po Jevreja borilo se u vojskama savezničkih sila. Pisanje na hebrejskom, međutim, fokusiralo se na 30.000 Jevreja iz Jišuve koji su se dobrovoljno prijavili da se bore uz britansku vojsku, posebno na Jevrejsku brigadu od oko 5.000 ljudi. Brigada se borila na italijanskom frontu od marta do maja 1945. godine, ali je najveći deo njenih aktivnosti usledio nakon rata. Posebno je bilo važno to što su jezik, zastava, simboli i himna Jevrejske brigade bili na hebrejskom. Pripadnici Brigade bili su aktivni u paravojnim jedinicama Hagana i Palmah. Himnu Jevrejske brigade napisao je pesnik Jakov Orland:
Naša krv teče kao reka i vatra
Naš zavet poziva – na odmazdu!
Zakleli smo se, zakleli smo se, braćo po oružju,
Da se niko neće vratiti uzalud.
Dvadeset godina kasnije, pisac Hanoh Bartov, pripadnik Brigade, u svom autobiografskom romanu Pitzei Bagrut (1965; kasnije preveden i objavljen na engleskom pod naslovom Brigada) napisao je sledeće reči, koje izgovara protagonista Eliša Kruk:
„Ne mnogo: hiljadu spaljenih kuća. Pet stotina mrtvih. Stotine silovanih žena… Ovde smo da naplatimo krv. To je jedna divlja jevrejska odmazda. Nekad Tatari. Ukrajinci. Nemci. Svi ćemo ući u grad i spaliti, redom, ulicu po ulicu, kuću po kuću, Nemca po Nemca.“
Iz ovih tekstova je jasno da je odmazda bila motivaciona snaga odluke mladih jevrejskih vojnika da se prijave za službu u Evropi u sastavu Brigade (neki od njih su u Evropi izgubili bližnje) i da su bar neki od tih vojnika priželjkivali priliku da se osvete Nemcima.
Vojnici Brigade su se 1945. u severnoj Italiji po prvi put susreli sa ljudima zvanim She’erit Ha-pletah („preživeli ostatak“), preživelima iz Holokausta i izbeglicama, kao i sa partizanima i borcima iz evropskih geta. Neki od She’erit Ha-pletah su bili aktivni u cionističkim omladinskim pokretima čak i pre rata. Kovner je upravo u Lublinu, u Poljskoj, okupio pedesetak mladića i devojaka koji su izgarali od želje za osvetom, ne samo nacistima već čitavom nemačkom narodu. Manje su važni detalji koji većini zaokupljaju maštu u priči o Kovneru i Osvetnicima – „Plan A“, ubistvo šest miliona Nemaca trovanjem vodosnabdevanja u većim nemačkim gradovima, i „Plan B“, ubistvo SS-vojnika i gestapovaca koji su radili u zarobljeničkim logorima. Mnogo je važnije to što Kovner stoji kao most između preživelih iz Holokausta, od kojih je većina govorila, čitala i pisala na jidišu, i ljudi iz Brigade, koji su predstavljali hebrejski cionistički Jišuv. Ovi potonji su oblikovali etos države Izrael, dok su neki od njih kasnije službovali na visokim položajima u vojsci i izraelskom bezbednosnom aparatu. To je značajan zaokret ka osveti kao delu cionističkog diskursa vojne moći u kontekstu sukoba sa Arapima u Palestini u godinama oko 1948. i uspostavljanja izraelske države.
***
Cionistički vođa i budući izraelski premijer David Ben-Gurion govorio je 1944. o „osveti za prolivenu krv“ evropskih Jevreja kao jednom od razloga za osnivanje Brigade. Pragmatičan političar i državnik, Ben-Gurion će već u novembru 1945. zaključiti da je, posle rata, osveta „stvar od koje nema nacionalne koristi“ jer ubijanje Nemaca neće vratiti one koji su ubijeni, čime se prećutno distancirao od Kovnerovih planova. Bez obzira na to, Kovner i Jišuv uspostavljaju značajan odnos. Kovnerova porodica i nekoliko članova Osvetnika nastanili su se u kibucu Ejn ha-Horeš u martu 1946, a Kovner je postao uticajna ličnost oko 1948. kada je, usred rata, postepeno počela da se formira izraelska vojska.
Kako je pokazao profesor Uri S. Koen, u borbi sa Palestincima i arapskim državama, hebrejski pisci i pesnici, uglavnom muškarci rođeni u Palestini i poznati kao „Palmah generacija“, pisali su mnogo o osveti. Na primer, romanopisac Moše Šamir napisao je niz romana između 1947. i 1951. godine, od kojih svaki za temu ima ličnu i kolektivnu osvetu, ne protiv nacista ili Nemaca, već protiv palestinskih Arapa. Želja za osvetom nad Palestincima tokom rata 1948. poklopila se sa bitnom tranzicijom sa milicija kao što je Palmah, ka regularnoj izraelskoj vojsci. Osveta je postala centralni deo kulture hebrejskih milicija. Nahum Arijeli, komandant u Palmahu, pisao je o smrti svog prijatelja i Šamirovog brata Elijahua: „Da skupimo snagu, da se tiho organizujemo i da ponovo izađemo… da se osvetimo za našeg Elija!“ Umesto nacista ili Nemaca, osveta nad Arapima služila je kao emocionalno jezgro književnosti o ratu 1948. Odmazda je bila pokretačka snaga tokom „izraelskih pograničnih ratova“ između 1949. i 1956, koji su u suštini bili niz „osvetničkih operacija“ i u kojima je dominirala jedinica komandosa 101. Iz ovih sukoba proizašli su poznati borci koji su u izraelskoj i jevrejskoj javnoj percepciji postali veliki uzori, uključujući Arijela Šarona i Meir Har Ciona.
Kovner se nije borio u ratu 1948. godine, već je služio kao „oficir za kulturu“ brigade Givati, čiju je jedinicu komandosa nazvao Shu’alei Shimshon („Samsonove lisice“) po biblijskom Samsonu i njegovim lisicama koje su nosile vatru odmazde protiv Filistejaca. U svojoj novoj ulozi, Kovner je pisao „ratni dnevnik“ u retoričkom zanosu:
„S ljubavlju i s mržnjom, radi domova naših, radi života naše dece, a gledaju nas oči osamdeset naraštaja i šest miliona duša… zovu nas sa zemlje: ustani, velika osveto – oslobodi Izrael, zauvek!“
Kovner je bio mnogo toga, istorijska i politička ličnost, pisac, ali i simbolična i tranziciona ličnost jer njegove reči i postupci tokom rata 1948. ukazuju na duboku promenu: prelazak sa osvete kao odgovora nacistima i Nemcima, na osvetu Arapima. Kako će godinama kasnije Netiva Ben-Jehuda, izraelski pisac, urednik i radijski novinar, nekadašnji zapovednik u Palmahu, napisati o ratu 1948. godine: „Upravili smo svoje oružje na Arape, povukli obarač… i zamišljali da ubijamo naciste.“
Za Langa je izmeštanje osvete sa nacista ili Nemaca na Arape bilo „oblik demonizacije i agresije“. Lang je tvrdio da se to ne može objasniti stvarnim pretnjama s kojima se Izrael suočavao, i da su za to bile potrebne „izobličene reprezentacije“ Arapa. U „izlasku iz nemoći“ Holokausta svog naroda, izraelska država je u Arapima našla „dostupnu metu“ za osvetu. Izraelski psiholog Dan Bar-On, koji je dugi niz godina proučavao odnose između Izraelaca, Nemaca i Palestinaca, sugerisao je da je želja za osvetom našla ventil protiv druge grupe koja izaziva osećanje pretnje: Palestinaca, koji se doživljavaju kao „prirodni nastavak prethodnog agresora“.
***
Postoje ključne razlike između onoga što su ljudi koji nisu neposredno doživeli užase Holokausta pisali na hebrejskom i onoga što su na jidišu pisali preživeli i izbeglice, koji su u Palestinu/Izrael stigli posle 1945. Priča na jidišu Avrama Karpinoviča „Ne zaboravi“ (1951) govori o jevrejskom vojniku koji iz logora za raseljene stiže pravo u borbe 1948. godine, nakon što je mobilisan u sklopu „inostrane regrutacije“. U Karpinovičevoj priči, neimenovani vojnik ostaje sam i dezorijentisan pošto je zarobio palestinskog Arapina. Jevrejski vojnik nema pojma šta da radi sa zarobljenikom s kojim, u odsustvu zajedničkog jezika, ne može da komunicira. Vojnik je prestravljen, ali se nada da će, ako uspe da dovede zarobljenika svom komandantu, konačno izrasti iz osramoćene izbeglice u „pravog izraelskog vojnika“. Plan mu ne uspeva jer se ne snalazi na nepoznatom terenu po teškom vremenu.
Vrhunac priče odigrava se kada zarobljenik iskoristi trenutak nepažnje i zgrabi kamen. Po prvi put progovara i kaže nešto kao na nemačkom: „Nemate pravo, ja sam ratni zarobljenik.“ Umesto da se bavi statusom ratnog zarobljenika, jevrejski vojnik oseća pretnju, dok ga sećanje vodi u posebno traumatičan trenutak:
„Zarobljenikovo promuklo mumlanje vratilo ga je u zemljanu kolibu usred šume gde su se on i njegova majka krili nakon bekstva iz geta – ’Ne zaboravi, dete moje, da izgovoriš kadiš za svog mrtvog oca. Čak i ako, ne daj Bože, ostaneš sam, nemoj to nikad da zaboraviš.’“
Jevrejski vojnik se priseća kako mu je nacista brutalno ubio majku i njene molbe „ne zaboravi“ koju još uvek čuje. Sada, suočen sa palestinskim zarobljenikom, on razmišlja:
„To je on… Isto bledo lice Anđela smrti. Isti hladni zlobni pogled, tamo u šumi, a ovde – sa kamenom. Iste ruke ubice dugih prstiju koji su je tako snažno davili dok je vikala… A možda ovo nije isti čovek?“
Mučna priča ne razdvaja stvarnost od imaginacije. U tom traumatičnom trenutku, poruka „ne zaboravi“ pretvara se u poziv na osvetu u novoj stvarnosti. Preživeli iz Holokausta koji postaje izraelski vojnik, u svojoj mašti pretvara nacistu u Palestinca i brutalno ubija zarobljenika. Tog momenta, „nešto ga je zapeklo u srcu: neutažena žeđ za osvetom… Iznenada mu se pred očima ukazao prizor njegove majke, svežeg lica veče uoči šabata. Nikada se neće vratiti, čak ni sa hiljadu smrti ovog ubijenog čoveka.“
Protagonista je zgađen činom nasilja i uzaludnošću izmeštene osvete.
Priča ne pruža odgovore, već samo pokreće pitanja. Karpinovičeva priča „Ne zaboravi“, koju je na jidišu napisao neko blizak događajima u Holokaustu, daje glas izbeglicama koje su emigrirale u Palestinu/Izrael i koje su bačene u rat 1948. pokušavajući da se što pre asimiluju u izraelsku kulturu odmah posle iskustva užasa Drugog svetskog rata. Priča postavlja pitanja o silini traumatskih sećanja i odnosima između sećanja i želje za osvetom kao „divlje pravde“, dok ispituje uzaludan i štetan čin izmeštene, nasilne odmazde.
Do kraja rata 1948. stotine hiljada Palestinaca su postale izbeglice, uglavnom bežeći u okolne arapske zemlje. Sporazumi o primirju između Izraela i njegovih suseda iscrtali su nove granice izraelske države, ali su nasilni incidenti oko tih granica bili prilično česti. U oktobru 1953, pripadnici arapskih paravojnih komandosa ubili su jednu jevrejsku porodicu u gradu Jehudu, koji posle rata 1948. više nije imao palestinskih stanovnika. Pre „osvetničke operacije“ koja se dogodila nakon napada na Jevreje, Šaron je, kao komandant Jedinice 101, u naređenjima za operaciju napisao da je cilj „napad na selo Kibija, njegovo privremeno osvajanje i maksimalna šteta stanovništvu sa ciljem evakuacije iz njihovih domova […] oštetiti veći broj kuća i ubiti stanovnike i vojnike u selu“. Iako se u Šaronovom komentaru ne pominje reč nekama, mora se shvatiti kao čin odmazde koji je postao deo normi Jedinice 101. Tokom operacije, vojnici IDF-a digli su u vazduh 45 kuća u selu sa njihovim stanarima. Ubijeno je 69 stanovnika Kibije, uglavnom žene i deca. Mnogi pisci na jidišu bili su šokirani i reagovali su na masakr. U njujorškom časopisu na jidišu, Glatštajn je 1964. napisao:
Bes, osveta, dim.
Mala banda sa smrću u očima.
Opasana lukom i strelom,
Pod okriljem noći…
Glatštajn, koji je 1944. pisao o jevrejskoj osveti nacistima i Nemcima, besan je zbog izraelskog izmeštanja osvete.
O Kibiji je na jidišu pisao i izraelski autor Josel Birštajn u priči „Među stablima maslina“ (1954). Priča prati starog Palestinca Hasana dok radi u maslinjaku u blizini „srušenih koliba iz prošlog rata“. Na vrhuncu priče, vojnik zaustavlja Hasana i kao predstavnik oružanih snaga ističe svoja ovlašćenja. Vreća narandži pada sa Hasanovog magarca i dok se on spušta „na sve četiri“ da ih pokupi, izraelski vojnik se nadvija nad njim. Pogledi im se sreću i vojniku se Hasan učini „kao gomila krpa“, zatim začuje prigušeni Hasanov krik i to ga „zbunjuje“. Zabuna svakako izvire iz njegovog sećanja na progon u Holokaustu, koje izbija na površinu. I stari Palestinac i izraelski vojnik su ljudi koji potiskuju bolna i traumatična iskustva iz Holokausta i Nakbe. Priča opisuje Jevrejina, izbeglicu ili preživelog, koji, da bi ispunio svoju novu ulogu izraelskog vojnika u osvetničkim akcijama poput one u Kibiji, mora da gleda na Palestinca kao na pretećeg neprijatelja i, što je još gore, kao dehumanizovano biće. Birštajn se ovom temom bavi pažljivo, ali čitaoci osećaju opasnost od izmeštanja osvete iz Evrope u Izrael/Palestinu, izmeštanja koje vodi ka dehumanizaciji.
***
Za vreme i posle Holokausta, evropski Jevreji su jasno priželjkivali osvetu i to osećanje je trajalo godinama, često na složene, izmeštene načine. Problem otvara pitanje: da li se porivi za osvetom mogu usmeriti u manje nasilne i destruktivne kanale u jevrejskoj kulturi posle Holokausta? Na tragu rasprave Hane Arent o ovoj temi u knjizi Ljudsko stanje (1958), Lang objašnjava fundamentalnu razliku između dva moguća odgovora na nepravdu: praštanje i osveta. Što se tiče temporalnosti, oproštaj je praktično pokušaj da se izbriše ono što se dogodilo u prošlosti, a time i pokušaj da se napusti bolno sećanje. Osveta je drugačija jer, u želji za odmazdom, prošlost mora da traje. Pošto je osvetnička želja usmerena ka budućnosti, ona odjekuje u sadašnjosti i pothranjuje sećanje na prošlost. Sećanje je, dakle, nešto što i mi biramo; zahteva izgradnju i obdelavanje. Sećanje nije samo prirodni atribut ili rezervoar koji čeka da se napuni. Tako je razumljiv i ljudski osećaj potrebe za osvetom kao uporne želje za pravdom i, prema tome, kao element za negovanje sećanja, i ličnog i kolektivnog, deo jevrejskog imperativa da se „nikada ne zaboravi“ ono što se dogodilo u Holokaustu.
Priča na jidišu Rejčel Auerbah „Uspavanka“ (1952), koja se odigrava u Izraelu, takođe potvrđuje Langovo zapažanje o vezi između želje za pravdom i čuvanja sećanja na Holokaust među preživelima i izbeglicama koje pokušavaju da prevaziđu traumu i ponovo izgrade svoj život. Auerbah je emigrirala u Izrael iz Evrope 1950. Bila je hroničarka Varšavskog geta. Osnovala je i vodila odeljenje za prikupljanje svedočenja novostvorenog Jad Vašema gde su, umesto istoričara i političara, obični ljudi mogli da svedoče – na svoj način i svojim rečima. Auerbah je razumela sećanje kao čin prevazilaženja uništenja i smrti kroz duhovni napor svedočenja. U njenoj „Uspavanki“ protagonistkinja posećuje rođaka Ruvena, koji je izgubio svoju jedinu ćerku Josimu, pijanistkinju i kompozitorku koja je umrla u getu. Ruvenova prva žena nije mogla da podnese gubitak i oduzela je sebi život. Kasnije će Ruven upoznati Rut, s kojom će se i venčati u Izraelu. Naratorka posećuje njihov dom u kom postoji soba posvećena uspomeni na Josimu. Tu su i dvoje male dece rođene u Izraelu: devojčica i dečak neobičnog imena Kami – skraćeno od Nekamyah („Bog će se osvetiti“).
I Ruven i Rut pevaju uspavanke Kamiju, u kojima njegovo ime nosi različita značenja. Očeva uspavanka glasi:
Crne vrane
Iskidaše tvoju sestru
U crnom izgnanstvu.
Crna je dijaspora, sine moj.
U zoru sunce izlazi,
Sunce slobode,
I zapamti, odmazdo, sine moj:
Osveti se!
Majčina uspavanka glasi:
Spavaj, spavaj, moje čedo drago,
Budi jak, uspravan,
Sa ljudima i sa Bogom
Za oca,
Za majku,
Za dobro celog Izraela.
Naratorka sluša dve uspavanke i razmišlja o tome šta će biti sa detetom kada poraste. „Možda će biti pesnik, možda glumac – neko izvanredan? A možda će biti običan čovek kao i svi drugi?“ Varljivo jednostavna priča govori o specifičnoj dilemi Jevreja koji pokušavaju da izgrade život u Izraelu posle Holokausta. Otvara krupnija filozofska i etička pitanja o ličnom i kolektivnom sećanju, traumi, osveti, pravdi i smislu bivanja čovekom – običnom osobom – u mračnim vremenima, što je pitanje koje nas opseda i danas, kao i posle Holokausta.
Šta možemo naučiti iz ove priče i, uopšte, iz analize književnih dela koju sam ovde izneo? Najpre, moramo priznati da je osveta ljudska emocija i da je neizbežna – ona nije tuđinski element, već deo moderne jevrejske kulture. Drugo, odmazda može voditi u kolektivno pamćenje, kao i u ciklus krvoprolića. Uočili smo istorijsko izmeštanje želje za odmazdom nad nemačkim nacistima, uglavnom izražene na jidišu tokom i posle Drugog svetskog rata, na osvetu nad palestinskim Arapima, uglavnom izraženu na hebrejskom i u Izraelu oko i posle 1948. Ovo izmeštanje postoji od tada i odigralo je važnu ulogu u sukobu između Izraelaca i Palestinaca. Najsnažnije je aktivirano 7. oktobra 2023. zbog nezapamćenog nasilja u napadu na južni Izrael i krajnje ranjivosti izraelskih Jevreja koji su osetili da izraelska država i njena vojska nisu izvršile svoju elementarnu funkciju, da odbrane svoje građane. To aktiviranje osećaja ranjivosti u velikoj je meri stvar međugeneracijske kolektivne traume iskustva Holokausta. Zbog izmeštanja moderne jevrejske odmazde iz Evrope na izraelsko-palestinski sukob, osvetnički rat koji se vodi od 7. oktobra još je opasniji i tragičniji. Da bismo počeli da zamišljamo bolju budućnost i za Izraelce i za Palestince, neophodno je da budemo svesni te kulturne istorije, njenih sećanja i trauma, ali i brojnih slepih mrlja.
Shachar Pinsker, Aeon, 17.05.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 31.08.2024.
IZRAEL / PALESTINA