Nisu ovo varijacije po McLuhanu o svetu kao globalnom selu – davno smo o tome pisali – reč je o našoj palanci koja dobija široke dimenzije.
Ima mislilaca koji tvrde da svet postaje ne samo “globalno selo” već i palanka nalik našoj – mi smo oprezniji u vezi s tim problemom i bavimo se našom palankom u ovim zapisima. No, problem postaje širi, u evropskim razmerama ga registruju. Sud u Hagu – poznat po tome što je antisrpski, u kome mitorpolit Amfilohije ne bi ni svog psa zatvorio – oslobodio je Stanišića i saradnike mu, i ljudi su čista obraza i još čistijih ruku došli svojoj kući. A Stanišić je svojevremeno svoje saradnike zvao “crnorukcima” u nameri da ne prenagle. A oni su bezmalo pola Bosne zavili u crno, i šire, no svejedno, sada su slobodni ljudi po presudi suda. Sudske presude im ne komentarišemo, ali podigla se buka oko toga. Pravni umovi su zbunjeni, polemika dobija na zamahu. Ako je onako kako je stajalo u optužnici – detalje je grozno i citirati – kako sad ovo? Nema ni komandne odgovornosti, ni bilo koje druge, sve je čisto i Sud nije čak ponudio ni objašnjenje javnosti. Mi naravno ne sudimo, jer “ne sudite da vam ne bude suđeno”, piše u jevanđelju. Da li će uslediti i zvanična rehabilitacija S. Miloševića to ne znamo, ali dočeka junaka nije bilo. Nekako su ih sakrili da ih ni novinari nisu videli. Niko ih video nije, niti su davali izjave, kao ono Gotovina pred svim kamerama, zasut cvećem i nošen na rukama pučanstva. I toliki drugi. Ovde na dočeku nije bilo nikog, čak ni gospodar Vučić nije viđen, a nije viđen ni vojvoda Toma N. Zbunila se palanka. Nije bilo na dočeku ni mitropolita Amfilohija, ni vladike Atanasija – nikog živog nigde. Nemamo neko mišljenje, a i da ga imamo kako da ga izrazimo? Ako državni vrh ćuti o tome i sve to gura pod tepih, kako mi hroničari palanke da govorimo i kome to treba. Ali Sud je sud i nema tu komentara, odnosno, ako ga ima moramo ga zadržati za sebe, jer to dobri običaji nalažu.
Nije ni drugde bilo bolje, a mi Srblji smo dali primer – i ne jedan – kako sud sudi i presuđuje. Sud sve može, može nevinog čoveka da pošalje na vešala, ali i zločinca da skine s vešala. Nije to jednom bilo. A ovo o čemu ćemo nešto reći je bilo bogami poodavno. Još daleke 1954. godine u Beogradu. O tome postoji knjiga Borivoja Neškovića – to je brat doktora Blagoja Neškovića, koji je tada bio predsednik vlade – koja donosi sve o reviziji solunskog procesa iz godine 1917. Na tom procesu je kralj Aleksandar, odnosno tada prestolonaslednik, skinuo glavu D. Dimitrijeviću Apisu. Proces je naravno bio namešten, sa svedocima običnim vojnicima, ali tako je bilo. Prestolonaslednik je imao nameru da čak i pomiluje Apisa, ali se tome usprotivila vlada N. Pašića s njim na čelu. A Apis je sa svojim crnorukcima ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu – sve to znamo. Sudije Vrhovnog suda Republike Srbije su izvršile reviziju 1954. godine i Apis je tu proglašen za revolucionara koji je radio na budućem jedinstvu južnoslovenskih naroda. Među sudijama u toj Titovoj Jugoslaviji bio je uticajni sudija, sinovac vladike Nikolaja Velimirovića – i bilo je kako je bilo. Malo je ko smeo da komentariše presudu iz 1954, a svedočio je i jedan član Crne ruke, star čovek već. Pobunili su se istoričari, a V. Dedijer se javno usprotivio svemu tome. Nikom ništa. Tito se nije oglasio, ali ima dokaza da mu se to nikako nije svidelo, jer sudio je sam A. Ranković, odnosno on je stajao iza svega. Na sudu se pojavio i čovek direktno umešan u Majski prevrat, ali o onom vojniku iz Draževca – rodnog sela A. Rankovića – koga je ovaj ubio pred strojem – niko ni reči. Apis je rehabilitovan, iako je čin njegov na čelu Crne ruke bio zločinački. I tako dalje. Sudovi sve mogu, a kada im politika kumuje onda tek postaju svemoćni. Valjalo bi o tome pročitati knjigu koju smo gore pomenuli, sa dokumentima i fotografijama, pa onda o ovom suditi. Ovako, sve je samo podsećanje s namerom da se ukaže kako sudovi često sude u senci politike. Sa nama se slaže recimo i F. Artman, koja se pobunila javno protiv ove presude Stanišiću i družini. I ne samo ona. Mi ovde samo koristimo pravo na čuđenje. I to je sve.
Ako nešto dobije blagoslov države i Crkve, sve je moguće i stoga mi o presudi Stanišiću ne žurimo da izrazimo mišljenje.
Ima u manastiru Mileševi, u eprahiji mileševskoj, mnogo fresaka koje čuvaju sećanje na svece i svetitelje. Tamo vlada episkop Filaret koji sve može i kome niko ništa ne može. Na jednoj fresci su sveti Maca i sveti Šiljak, koje su partizani sudili i streljali nakon rata. Sud je sud. Jedan od njih je zaklao mnogo žena, među njima i majku poznatog glumca M. Janketića, ali sada su sveci i to je to. Ni države – pa ni evropske – nisu imune od toga da sude i ne presude dobro. Ni crkve.
A svih detalja one revizije solunskog procesa iz 1954. godine ćemo poštedeti eventualne čitaoce naših uzaludnih zapisa iz palanke. To ovde čini se nikom nije mnogo važno. Car Dušan je u Zakoniku opominjao sudije da sude po zakonu, a ne “po strahu od carstva mi” – ali ni sam nije sudio po svom Zakoniku u kojem ima alineja iz varvarskog prava i tako dalje.
Uglavnom, sud i država su isto, a EU još nije država.
Autonomija.info, 11.06.2013.
Peščanik.net, 11.06.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
