Nadam se da je čitalac čvršći karakter od mene, da je principijelan i dosledan, te da nije odgledao na internetu trenutak kada visokog funkcionera stranke na vlasti pogađa moždani udar. Tako nešto ne bi se smelo videti u javnom prostoru. Isuviše je to lično, isuviše ogoljeno – to je trenutak kada sve drugo postaje nebitno, o kome god da se radi, kada gledamo samo krhko i ranjivo ljudsko biće. Ta krajnja slabost, ta podložnost pukom sticaju okolnosti pod kojima osoba može za tren da se slomi, nije za javno prikazivanje i gledanje. Ne može se živeti s jasnom svešću o takvoj izloženosti.
I valjda sam zato i pogledao, zar su i radikali ljudska bića – o toj radoznalosti je, kod mene bar, reč. I sad kad znamo da jesu, šta da radimo s tim? Da apelujemo na njihovu ljudskost, da pokažemo saosećanje i tako im svojim primerom damo lekciju o pristojnom ponašanju? To ako verujemo da su u stanju da uče, da shvate lekciju. Da im kažemo da smo pred smrću svi jednaki i da odatle takođe može da sledi jednostavni izvod da nam i životi jednako vrede. Dižem ruke, duboko sumnjam da je radikale moguće naučiti saosećanju i razumevanju.
Dok sam gledao visokog funkcionera stranke na vlasti kako se lomi pred kamerama, video sam sebe. Ako je čitalac slab pred iskušenjem radoznalosti kao ja, i on je pogledao taj snimak i na njemu video sebe. Nemoguće je ne identifikovati se s ogoljenom ljudskošću/slabošću. Ali, šta da radimo s tim?
Naši odbrambeni mehanizmi umeju da budu vrlo efikasni kada treba da nas zaštite od saznanja da smo pod stalnom pretnjom udara, kog god. I već u sledećem koraku, umesto ljudskog bića, ponovo smo pred kamerama gledali visokog funkcionera stranke na vlasti s kojim ne delimo ništa i šta god da se njemu dogodi s nama nema nikakve veze.
Na toj poroznoj granici između potpune identifikacije i krajnjeg otuđenja u velikoj meri stoji fikcionalni svet Phillipa K. Dicka. Jeste, napravili smo neočekivani i veliki skok, iz nelagodne stvarnosti u još nelagodniji izmaštani svet američkog genija sf-a. Ali, stići ćemo do poente, i to preko jednog njegovog romana iz 1977: „A Scanner Darkly“ („Skener vidi mračno“).
Čitalac se seća, Dick piše svoj roman sredinom sedamdesetih, a njegov prozni svet smešta u sredinu devedesetih. Ovaj mali vremenski skok od dve decenije trebalo bi da bude dovoljan da se delo klasifikuje kao naučna fantastika, ali bih rekao da to nije, iako nigde nisam naišao makar i na sumnju u to da je reč o sf-u.
Nešto izmišljenih električnih sprava, koje su sve zapravo dosledno zamišljene na osnovu saznanja i naučnih postignuća iz vremena pisanja romana nije dovoljno da „A Scanner Darkly“ čitamo kao sf. S druge strane, niz (muzičkih i političkih) referenci i opisa, pa i celih toposa, dakle opštih mesta kulture iz druge polovine 20. veka, mislim na popularnu kulturu čija su, pored muzike, dva bitna elementa bili i opijati i (slobodni) seks, čine da Dickov roman čitamo kao vernu rekonstrukciju jednog prošlog, ali nama i dalje bliskog istorijskog razdoblja.
Samo što rekonstrukcija nije razlog što Dick piše taj svoj roman. Dve su bitne teme u njegovoj priči. Jedna je očigledno pedagoška, i nju potvrđuje i pogovor autora – opijati su opasni, oni razaraju ličnost, a na kraju i život sam. Pod njima se ljudi i njihovi životi trune u prah. Ali, i druga je tema, samo ne tako očigledno, pedagoška: u zemlji ogrezloj u zloupotrebu opijata, u meri u kojoj je to postalo sastavni deo popularne kulture, što će reći narodnih oblika života, pokušaj da se tome stane na put pojačanim nadzorom i represijom takođe vodi u konačnu propast.
Neka nam u skladu s kanonskim delima iz Dickovog opusa (a uvek je kod njega reč o traženju ispravnog puta u svetu/mnoštvu svetova što izmiču poimanju) droga stoji kao sinonim za greh. Imamo dakle svet ogrezao u greh, u samoskrivljeno neznanje. I imamo odgovor na to stanje, takođe pogrešan, koji samo umnožava iskrivljene predstave i još više nas otuđuje od ionako loše stvarnosti i čini nesposobnim da pronađemo izlaz.
To otuđenje ima svoj vrhunac u nesposobnosti samih glavnih junaka da dožive, osete i pojme sami sebe: oni će dakle i sami sebe videti otuđene, kao sebi nepoznate (i obezljuđene) druge. I to ne samo zbog toga što su pod stalnim uticajem opijata nego i zato što ih sprave za nadzor koje su im takođe stalno na raspolaganju i koje ih stalno nadgledaju primoravaju da sebe vide kao nekoga drugog sebi stranog. Tu dvostruku ogrezlost u greh otelovljuje sam glavni junak, zavisnik od opijata i policajac istovremeno. Pitati se sad da li je prvotni greh zavisnosti izazvao lošu reakciju ili je sklonost ka lošim rešenjima razlog za uživanje opijata – suvišno je. Reč je o vrzinom kolu greha iz koga, u Dickovom romanu, nema izlaza. Ako je igde bio blizu da da kompletnu sliku pakla, a čini se da je i tome težio kao i pronalaženju izbavljenja/spasenja u svojim elaboriranim kvaziteološkim pričama, onda je Dick to uradio u „A Scanner Darkly“.
Duboko pesimističan ton u tom romanu naglašen je i nizom propuštenih prilika da se junaci međusobno dožive, osete i razumeju kao ljudska bića. Bilo kada se zajedno suoče sa smrću i srećno je izbegnu, bilo kada se usude da jedno drugom pokažu ljubav i nežnost. Svaku takvu situaciju Dick će nemilosrdno narativno razrešiti emocionalnom katastrofom. Ali, to su Dickova rešenja u njegovim mogućim svetovima.
Mi se sad možemo vratiti u naš svet. Samo da pre toga pažnju skrenemo i na izvrsni film Richarda Linklatera iz 2006. po ovom Dickovom romanu. To što je Dickova bliska budućnost za vreme nastanka Linklaterovog filma neposredna prošlost samo još više naglašava da nije reč o sf-u nego baš o svojevrsnoj distopiji smeštenoj u čitaočevu/gledaočevu sadašnjost.
Dakle, kakva je ta sadašnjost u Srbiji, u trenutku kada visoki funkcioner stranke na vlasti pada pod moždanim udarom? Ako se poslužimo Dickovim biblijskim jezikom, to je sadašnjost društva ogrezlog u greh. S jedne strane imamo vlast apsolutno zavisnu od moći, to jest ljude navučene na vlast kao na drogu. S druge strane, imamo i greh pasivnosti, mirenja sa lošim stanjem stvari, što su studenti i za njima pobunjeni žitelji Srbije uspeli tek da uzdrmaju, ali ne i preokrenu, u proteklih devet meseci. S treće strane imamo potpunu izloženost svake privatnosti nadzirućem oku tabloidnih (umalo ne napisah mongoloidnih) medija.
I baš kao u Dickovom romanu, ta stalna izloženost slikama tobožnje stvarnosti otuđuje nas od same realnosti, pa tako i od naših života uronjenih u nju, pa tako i od nas samih. Gledamo tu stvarnost i pravimo se da ne vidimo sebe. Ali sama činjenica da imamo takve medije govori mnogo o nama. Samo što odbijamo da to prihvatimo.
Bez zajedničke slike stvarnosti s kojom bismo mogli da se identifikujemo (a to znači da je podelimo između sebe) nismo sposobni da bilo šta preduzmemo i promenimo. Naša nesposobnost podstiče ljude na vlasti da se još više navuku na moć kao na drogu od koje im zavisi život.
A uopšte nije više reč o životu, nego baš o smrti. Slika moždanog udara visokog funkcionera vlasti jeste upravo to – slika smrti. Možemo je zato videti i kao sliku konačne istine s kojom se svi možemo identifikovati. Ta slika ravna je onim momentima u Dickovom romanu kada bi junaci mogli da se pokažu kao autentična ljudska bića. Ali se to ne događa.
Ako je suditi po naknadnim reakcijama na sliku s ekrana od pre par dana, neće se dogoditi ni nama. A sve se lepo videlo – i gde smo krenuli i gde ćemo stići. Mogao je to da bude trenutak otrežnjenja i za vlast i za pobunjeni deo društva – ogoljena, elementarna ljudskost. U normalnim okolnostima to ne treba da bude javna slika. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji, mi nismo normalno društvo, mi živimo Dickove multiplikovane opijatske i nadziračke košmare. Moguće je da baš zbog toga propuštamo da vidimo golu istinu kad nam se isceri u lice u vidu moždanog udara. A morali bismo biti bolji od toga, jer Dickovi junaci su ipak samo izmišljeni, mi nismo. Oni će živeti večno u meri u kojoj će genijalni Dickovi romani trajati u našoj kulturi, mi nećemo.
Peščanik.net, 08.08.2025.
Srodni link: Rodoljub Šabić – Hitnoj pomoći je nužna pomoć
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
