Pre nekoliko dana mnogi građani Srbije videli su zaista šokantan, direktan TV prenos moždanog udara koji je u TV studiju doživeo ministar za javna ulaganja. Munjevito brza medicinska intervencija sa izvanredno dobrim rezultatom o kom je javnost informisao sam predsednik republike, izazvala je veliku pažnju medija i mnoštvo različitih komentara na društvenim mrežama. Neki su bili i krajnje neumesni ali većina komentara – ukazujući na mnoge situacije u kojim su žrtve bili obični građani a gde je, i pored ponovljenih poziva, pomoć, ne slična već bilo kakva, izostala – zapravo je ukazivala na veliki i hroničan problem našeg zdravstva.
Pravo na zdravlje je ljudsko pravo. Jemče ga fundamentalni međunarodni akti kao što su Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Deklaracija UN o ljudskim pravima ili Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini. Jemče ga i Ustav Srbije i Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata.
Postoje razlike između akata koji garantuju kompleksno pravo na zdravlje i onih koji uređuju pravo na zdravstvenu zaštitu ali, kako Svetska zdravstvena organizacija ističe, suština je – da garantovanje zdravlja kao ljudskog prava podrazumeva obavezu država da ljudima obezbede pristupačnu, pravovremenu i prihvatljivu zdravstvenu zaštitu odgovarajućeg kvaliteta.
Nedavni događaj i sve u vezi sa njim neizbežno podseća na to da se vlast Srbije, prema toj obavezi, pogotovo kad je u pitanju hitna zdravstvena pomoć, odnosi neodgovorno i selektivno, dovodeći u pitanje i proklamovano pravo i jednakost građana pred zakonom.
Mada zakon garantuje svima pravo na jednaku dostupnost zdravstvene zaštite, to sasvim očigledno nije slučaj. Polovina opština u Srbiji uopšte nema organizovanu Hitnu pomoć. Već po samom zakonu opštine sa manje od 25.000 stanovnika nemaju pravo na osnivanje službe za hitnu medicinsku pomoć a i tamo gde postoje broj ekipa se, u odnosu na broj stanovnika, značajno razlikuje od grada do grada. Tako, na primer, u Beogradu postoji jedna ekipa na 72.000 stanovnika, a u Kragujevcu jedna na 36.000 stanovnika. Od grada do grada razlikuju se i reagovanja Hitne pomoći na pozive građana. Istraživanja kažu da u Beogradu Hitna pomoć interveniše tek na svaki osmi poziv, dok se u Kragujevcu interveniše na svaki treći. Većina službi hitne pomoći nema utvrđene protokole za trijažu poziva, neretko nemaju čak ni operatere obučene za to, pa ljudski životi zavise od intuicije osobe koja se javi na telefon.
Može li se haotično stanje pravdati iole prihvatljivim razlozima? Lošim materijalnim, finansijskim prilikama? Sigurno ne, sa tim u vezi među već pomenutim komentarima jedan markantan je stigao iz stručnih krugova, od „Zbora zdravstvenih radnika“ – tvrdnja da bi relativno mali deo (10%) sredstava koje vlast namerava da potroši za projekt EXPO, a gotovo zanemarljiv deo onih za projekat Srbija 2027, bio dovoljan da dobije modernu, izuzetno dobro opremljenu (350 vozila, 10 helikoptera, digitalni sistem praćenja i mnogo brže intervencije) službu hitne pomoći.
A u kontekstu prihvaćenih međunarodnih ugovora, uz uvažavanje konkretnih okolnosti u aktuelnom trenutku, država ne može pravdati nepoštovanje ovih obaveza nedostatkom resursa. Država mora garantovati pravo na zdravlje do maksimuma raspoloživih resursa, čak i ako su ograničeni i skromni.
Ali kakvi god bili resursi, veći razlog za brigu je na strani prava, zapravo na strani očigledne neodgovornosti, nespremnosti, odsustva volje naše vlasti da loše stanje menja. Potpuno je neprihvatljivo da je Srbija jedina zemlja u regionu i Evropi koja nema ni zakon ni podzakonski akt kojom bi se precizno uredila oblast hitne medicinske pomoći kao i da, iako Zakon o zdravstvenoj zaštiti još od 2019, dakle više od šest godina, obavezuje ministara zdravlja da bar podzakonskim aktom uredi delovanje ove važne službe, on tu obavezu ignoriše. Krajnje je cinično da ministarstvo zdravlja u odgovoru na zahtev za pristup informacijama o propustima u radu Hitne pomoći navodi da „budući da ne postoji dokument kojim se definišu doktrinarni stavovi i protokoli za prijem obradu i trijažu, nije ni moguće dati pouzdan odgovor na to pitanje“.
Hitna pomoć mora biti služba u kojoj se najefikasnije moguće spasavaju ljudski životi. Ne sme da zavisi od improvizacija i proizvoljnog tumačenja nedorečenih pravnih akata ili faktičke situacije. Građani svakodnevno plaćaju doslovno strašnu cenu postojećeg stanja. Nedopustivo mnogo ljudi je preminulo nakon što su bezuspešno tri ili više puta pozivali hitnu pomoć. Procenjuje se da je za pet godina oko 17.000 ljudi umrlo usled neizlaska ili neblagovremene intervencije hitne pomoći.
Našoj Hitnoj pomoći je nužna hitna pomoć. Za početak, kao minimum minimuma, u vidu jedinstvenog pravnog akta, Zakona o hitnoj pomoći kojim bi se jasno utvrdila prava i obaveze i vlasti i svih aktera, a obezbedila realna i jednaka prava svih građana koji je traže bez obzira na rang u društvu, političku pripadnost ili mesto u kom žive.
Peščanik.net, 11.08.2025.
Srodni link: Dejan Ilić – Gola istina
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Ko slaba rešenja popravlja gorim? - 25/04/2026
- Šta je govorio sudija Falkone? - 18/04/2026
- Još jedan u nizu loših nacrta zakona - 11/04/2026
