Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Sve je pod kontrolom – uvedeno je vanredno stanje. Valjda je u prirodi te stvari to što je stigla tako iznenada, u jednu nedelju uveče. Ali zar nismo samo ni puna dva dana pre toga slušali koliko je suluda i nepotrebna daleko manja mera kao što je zatvaranje škola? Zar onda nije bilo rečeno i da će Srbija možda proći period pandemije bez ijednog smrtnog slučaja? Šta se to promenilo tokom vikenda, pa smo iz udobne fotelje naglo skočili sa oružjem na gotovs?

Krivac sigurno nije epidemiološka situacija: Ministarstvo zdravlja je od subote ujutru do nedelje uveče zabeležilo ukupno 7 novih slučajeva zaraze korona virusom. Koliko je ova brojka upitna je tema za neki drugi put, jer je Srbija do sada sprovela relativno mali broj testova, tek 300, zbog čega nam razmera domaće epidemije ostaje sasvim van vidokruga, ali je realno da je broj zaraženih, sledeći iskustva iz Kine, mnogo veći.

Ali moramo se voditi postojećim podacima, a ne procenama. Ako se nije promenila epidemiološka situacija, šta je onda izazvalo vanredno stanje? Sigurno ne reči patrijarha Irineja, pa ću pretpostaviti da je posredi bilo nešto drugo.

To drugo je, po svemu sudeći, ništa.

Apsolutno ništa se, naime, nije promenilo od kada su se pojavili prvi slučajevi zaraženih u zemlji, od kada su delovi struke i javnosti po prvi put zatražili reakciju i bili ismevani na državnoj televiziji, od kada su ljudi krenuli sami da se snalaze, da kupuju alkohol i asepsol, izazvaši nestašice, od kada su nam „iz centrale“ prvi i nadam se poslednji put bile servirane sumanute dezinformacije kao što je ona da deca ne prenose zarazu.

Ništa se nije promenilo jer ovo konkretno vanredno stanje nije samo reakcija na nadolazeću zdravstvenu krizu, već je i ogoljeni izraz moći aktuelne vlasti.

Parafraziraću Karla Šmita, uticajnog političkog i pravnog teoretičara (i pored njegove otvorene i doživotne podrške nacistima): vanredno stanje je, naime, osnova suvereniteta, a vlastodržac nije onaj koji zakone izvršava, već onaj koji ima moć da ih suspenduje. Svaka vlast je, drugim rečima, vlast nad samim okvirom zakona, čak i onda kada je demokratska, kao stalna pretnja njihovog ukidanja.

Moć i vanredno stanje su onda neraskidivi, jednom kad se stave zajedno na sto: vanredno stanje je moćnije ako je naglo, ako dolazi neočekivano, ako se može promeniti svakog časa. Ne vuče ono svoju snagu samo samo iz toga što je opravdano, čak naprotiv, moć je to moćnija što je ogoljenija, što više liči na hir, kao roditelj koji svoje naredbe ne mora da objašnjava osim „zato što je tako rekao“; nema, uostalom, jasnijeg izraza moći od donošenja kontradiktornih odluka.

To se, verujem, oseća: ne mora se poznavati priroda moći, već je dovoljno doživeti je. Njena priroda se prosto upija. Samo dve reči dovoljne su da se promeni sudbina društva, svačijeg zdravlja, života i smrti; jednom šakom o sto i cela opozicija, svi mediji, javnost, svi utihnu; tajac. To je vanredno stanje.

Neko će reći: ali bilo je potrebno. I ja se slažem. Mada ovaj komentar na to možda liči, ovo zapravo nije argument protiv uvođenja vanrednog stanja, niti protiv intervencije države, koja je svakako bila neophodna za našu dobrobit.

Ne, ja želim da ukažem na nešto drugo. Ovde su, naime, razlozi mutni. Intervenciju treba pozdraviti, ali opasnost leži u tome što danas, sutra ova ogoljena volja za moć više ne mora biti u skladu sa potrebama javnog zdravlja. Uostalom, to je i bio slučaj sve do proglašenja vanrednog stanja. Šta sad treba da radimo, da se samo nadamo da se to neće ponoviti?

Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.

Peščanik.net, 17.03.2020.

KORONA VIRUS