Foto: Peščanik
Nije sasvim bez novinarskog iskustva građanin A. Vučić. Ima svedočenja da je nešto pokušavao, čak se malo i „bavio“, ali su ga brzo oterali zbog uočljivog nedostatka dara za tu rizičnu profesiju.
Nije isključeno da je okolnost nedovoljne pismenosti rečenog kasnije odredila njegovu, a i našu sudbinu. U odnosu prema novinarima koji svoj posao znaju više no što bi njemu prijalo, pokazuje, kao što je uvek činio, zavist dileje neznalice i jaku netrpeljivost prema svima koji umeju da misle. A to znači sasvim drugačije nego što on ne ume.
Njegovi omiljeni novinski radnici i televizijska naličja oduvek su bili slični njemu: nedaroviti, bahati, lažljivi, agresivni… Skloni javnoj paranoji, istrazi špijuna, predviđanju ratova, atentata, stranih i dvorskih zavera. I javnom iskazivanju frenetične i čak fanatične naklonosti prema svom karikaturalnom božanstvu.
Značaj medija nikada nije pojmio razumom, nego nekim drugim čulima, verujući samo onima koji ga vide njegovim očima. Rugobni narcizam u javnom prostoru izrazito je zloćudan, jer je vrhovnik željan invazivnog pristupa u svako vreme, po svaku cenu, bilo kojim povodom.
Ne govoreći ništa važno postao je vodeći zagađivač tog javnog prostora u svojim neprekidnim propovedima o tome šta smo mi za njega, posebno ko je on za nas i zašto smo uopšte tu gde jesmo. Postao je neuklonjiva baba gatara, protagonista neprekidne verbalne agresije, ludo zaljubljen u svoj preteći i vrišteći tenor. Cenzor svega postojećeg.
Mnogi će podanik postati zaljubljenikom tog javnog, inače teško podnošljivog fenomena. Tako da se estetskom ili etičkom logikom nikako ne može objasniti postojanje objekta zaljubljivanja niti upornih zaljubljenika. Ali oni i te kako postoje.
U takvom, po svemu nastranom ambijentu jedan od njih pokazuje najviše ushićenja i uznesenosti javnim ekspresijama građanina A. Vučića. A to je on sam, prividno pazeći da njegovo drugo „ja“ ne izmakne nesolidnoj pažnji. Ali ono uvek izmiče i nikada nije pod kontrolom.
O procesima striktne cenzure u većini uticajnih medija, i autocenzuri i servilnosti medijskih trudbenika u njima, ovde se već naširoko govorilo.
Zato je i neophodan ovaj prolog o medijskoj uposlenosti vrhovnog, zasad bez računanja inkvizitorskog ministrovanja adolescenta AV u Miloševićevoj vlasti.
Isti čovek je pre nekoliko dana bio na Čarobnom bregu Tomasa Mana. To jest u Davosu, gde se njegov (Manov) junak, Hans Kastorp lečio od tuberkuloze, udisao leden i svež vazduh, i sedeo na terasi prekriven ćebetom od kamilje dlake. I raspravljao o smislu postojanja sa nekim umnim moribundima (bolesnicima na granici smrti).
Ne znam da li je Vučić stigao da pored Zmaja i Vebera pročita nešto od Tomasa Mana, bar Ispovest varalice Feliksa Krula. To bi mu, kao poučno štivo, možda dodatno pomoglo u važnom poslu koji tako predano obavlja.
Umesto da govori o iskustvima koja se tiču uspostavljanja haotičnog svevlašća, Vučić je besedio o slobodi medija u Srbiji. Prva bi tema bila višestruko zanimljivija. Ima mnogo osobenih rešenja u državi Srbiji koju je lično zarobio njen predsednik. Valjalo bi da se zna kako je ova država tek tako ostavljena kao nevažni egzotični provizorijum na staranje i milost nekome ko je savršeno pakosno projektovan da razori sve čega se dohvati, kako bi ni iz čega izašlo nešto još gore.
Da je to bila tema, zar bi uopšte bilo važno šta Vučić misli o svim mogućim slobodama , jer on toj ljudskoj sferi ne pripada, niti ga ona zanima. Sloboda medija može da bude samo rezultat svega ostalog što je slobodno, ili tome teži. A o svemu tome ovde odlučuje čovek zarobljen i okovan u sebi i svom bezgraničnom javnom egoizmu, a sve to bez zarobljenih medija i ljudi nije moguće.
I onda je bez ikakvog srama, ili bar malo snebivanja i lagane provincijalne nelagodnosti, govorio o slobodama. Taj čudovišni opit nije sadržao samo javno ispoljeni cinizam kao deo lične strukture govornika, nego podsmevanje i njemu i svima nama. To je bio podsmeh onih koji su ga pozvali: njemu što je takav, nama što smo pod vlašću takvog.
Uostalom, mislim da smo takvo javno podsmevanje pošteno i zaradili, trpeći ga godinama bez razumnog razloga i pokazujući ga na jednom od mnogih mesta gde nikako ne bi smeo da se nađe. On je uveren da je pred svetom javno odbranio model slobode koju je konstruisao kao predmet lične odluke, i naravno, ničim nije mogao da razume šta je tu iščašeno.
Njegova konfuzna tirada sadžala je snažnu apologiju sebi, kao i uvek, novelu o velikom ekonomskom napretku Srbije, koju neki ne žele da pojme. Nisu ga razumeli kad je objašnjavao neke bizarne medijske incidente, ali kad je sebe ožalio zbog paralele sa Hitlerom – jesu. To bi mogla da bude savršena satirična priča da je govorio neko drugi, umesto komičara lišenog smisla za humor.
Inkvizitor je u Davosu objasnio da inkvizicije u Srbiji nema. I da su mediji čak preterano slobodni. Marić je tek pod njegovom rukom postao zvezda. Javni servis, javna kuća režima, zasad opstaje kao svetionik kome je gazda isključio struju.
Pink je njegova kopnena zona bezbednosti, komandni položaj, mesto plačljivih ispovesti i ruglo koje je moralo da mu bude lična karta za Davos.
Predrag Sarapa, jedna od kultnih nekretnina te kuće, dokaz je da slobodno novinarstvo prija i ubrzano goji.
Peščanik.net, 25.01.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Biro za izgubljene - 19/04/2024
- Jedan dan sa Dadom Vujasinović - 12/04/2024
- Šapićev hod po grobovima - 05/04/2024
