Novi broj Sarajevskih svezaka (#13, 2006) pruža pregled prozne književnosti pisane tokom devedesetih u državama nastalim posle raspada SFR Jugoslavije. Objavljeni tekstovi prilično se razlikuju. Te razlike navode na razmišljanje koje neminovno završava opštim pogledom na proteklu deceniju i po. Iako sam naivno pretpostavio da će me u čitanju Svezaka ta čaša mimoići, ipak sam dobio ponešto i od “angažmana pisaca” u “emancipaciji” od “kulturnog unitarizma” u SFRJ, literature kao “elitnog polja delovanja ‘nacionalnotvornog’ jezika”, i konačno “slovenske slobodomislenosti”.

Tek, nećemo ovde o izgradnji nacije i ulozi književnosti u tom preduzeću, kao ni o “slovenskoj slobodomislenosti”. Ostavimo po strani i devedesete, i književne doprinose učinjenoj šteti. Jedan detalj, na prvi pogled nebitan, opseda me od kad sam odložio Sveske: u tekstu o Juditi Šalgo i Vojislavu Despotovu, o novosadskoj autorki napisano je:

“Već u svojoj zbirci priča Da li postoji život? (1995), Judita Šalgo sugeriše prozu koncepta koja bi imala snagu performativne akcije; potom nam nudi otvorene, nezavršene i nezavršive romane-pukotine koji ometaju visokoparni dijalog…” (269)

Zaokuplja me već nedeljama zlo, to jest nehaj prema životu koji isijava iz ove naizgled bezazlene, reklo bi se deskriptivne tvrdnje. Zbirka priča Da li postoji život? i nedovršeni roman Put u Birobidžan jesu vrh srpske književnosti s kraja prošlog stoleća. Put u Birobidžan ujedno je i jedini roman koji je Judita Šalgo pisala po objavljivanju zbirke priča. Roman je ostao nedovršen jer je autorka umrla ne završivši ga. Krajem 1995, već ozbiljno bolesna, Judita Šalgo izjavljuje da je uspela da konačno uobliči samo pola romana: četiri poglavlja, od kojih su dva štampana u perodici za života autorke. Međutim, iako jeste nedovršen, taj se roman čita kao zaokružena celina: jasnost vizije koja se u njemu iskazuje i dosledno uobličena prstenasta narativna forma ne dozvoljavaju da se on shvati kao “pukotina”. Dakle: autorka nije završila svoje delo, jer ju je smrt u tome osujetila; vizija koja se u delu očituje, kao i narativna doslednost kojom se vizija iskazuje ipak nam omogućavaju da Put u Birobidžan uzmemo kao zaokruženu književnu celinu.

Pogledajmo sad još jednom tvrdnju da nam Judita Šalgo “nudi otvorene, nezavršene i nezavršive romane-pukotine”. Pre svega, nije reč o romanima, nego o jednom romanu. Taj roman jeste “nezavršen i nezavršiv”, budući da je autorka umrla ne završivši ga; ali, bolno je očigledno da nije reč o poetičkom opredeljenju, o nameri autorke da “omete visokoparni dijalog”, na šta upućuje upotrebljeni glagol “nudi”. Izrekavši navedenu tvrdnju, tumač je prekoračio granicu koja se ne sme preći: umiranje nije poetički čin. Smrt Judite Šalgo nije u funkciji njenog svesnog opredeljenja da napiše “roman-pukotinu”, šta god da je takav roman. Naprotiv, činjenica da je autorka umrla s onu stranu je njene poetike.

Bahatost s kojom se tumač odnosi prema autorki, njenom delu, pa i njenoj smrti, podređujući njenu ličnu sudbinu proizvoljno izabranim i formulisanim opštim pitanjima, primer je zloupotrebe i nepoštovanja i pisca i njegovog dela, te nas vraća onim temama koje smo na početku stavili na stranu. Sasvim jednostavno, opasno je zdravo za gotovo prihvatiti da je literatura bilo šta što se može nadrediti životu, jer se onda i smrt lako svodi na poetičko sredstvo.

Op.a, avgust 2006.

Peščanik.net, 17.08.2006.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)