Vrativši se u Atinu 2003. zatekao sam društvo koje živi u poricanju. Grci su skidali kajmak sa poslednje ture subvencija Evropske Unije, nesvesni pretećeg talasa globalizma koji se nad njima nadvio.
Živeo sam u Kataru, uzornom globalizovanom gradu-državi. Povratak kući je bio ugodan predah od stakleno-čeličnih gradova Arabijskog poluostrva, gde su gradski trgovi pretvoreni u isplativijie megamarkete. Prvo veče u Atini proveo sam na trgu prekrivenom lišćem, gledajući mlade parove kako uživaju u hrani i piću i decu kako se igraju ispod stabala limuna.
Možda su baš ta ista deca palila opštinsku jelku prošle nedelje, ili bacala molotovljeve koktele na zgradu skupštine. Grčka studentska intifada izbila je zbog policajca koji je pucao na petnaestogodišnjeg učenika, ali bes i dugotrajni jaki nemiri pokazuju da se radi o dubljem problemu.
Nasilje i nihilizam uz koji su paljene banke, državne zgrade i automobili građana, uhvatili su stariju generaciju nespremnu. Ali nakon što se razišao dim, obe strane su zbunjeno čekale da se istaknu jasni zahtevi.
„Ko će, i da li će iko istupiti?“, pita Sajmon Badeli, počasni predavač u Školi za upravu i društvo na Univerzitetu u Birminghemu, koji prati krizu na svom blogu Democracy Street. Ideološke floskule koje sam do sada čuo deluju infantilno. Nove ideje koje će sigurno doći moraju biti povezane sa sprovodivim ekonomskim i socijalnim idejama,“ kaže Badeli.
Komentatori pretpostavljaju da su ulični neredi logičan zaključak otuđene starosne grupe, koja je shvatila da je plata od 700 evra jedino čemu se mogu nadati dok ulaze u zrelo doba i napuštaju roditeljsko gnezdo. Ali to se ne uklapa s prezirom koji se iskazuje prema svim segmentima društva (a ni sa činjenicom da mnogi Grci izdržavaju svoju decu dugo nakon ulaska u zrelo doba).
Kolumnista Gianis Pantelakis u svom napisu u dnevniku Eleftherotypia najbolje je opisao osećaj zbunjenosti kada je postavio retoričko pitanje – ko su mladići koji bacaju molotovljeve koktele: „Da li su to deca koja raznose hranu? Možda su to deca odgajana u atmosferi profesionalne nesigurnosti, fleksibilnih uslova rada i plata od 400 evra. Da li su to deca pedesetogodišnjaka, otpuštenih iz propalih fabrika? Da li su se naoružali fakultetskim diplomama samo da bi stajali u redu pred biroom za nezaposlene? Da li im je muka od političkog sistema zasnovanog na nepotizmu i porodičnim vezama? Da li su to, na kraju, naša deca? Ona deca koja ne žele da liče na nas koji ganjamo kuće i mercedese? Deca koja ne žele da protraće život kao mi.“
Stižu i vesti o novoj pariskoj pobuni. Ali za razliku od Pariza, zvuk smrskanog stakla i eksplozija u Atini nije dopunjen razumnim govorom. „Da li ste čuli neku smislenu rečenicu od ovih na ulicama,“ pita Badeli. „Od momaka i devojaka sa potencijalom Kon-Bendita, Rudija Dučkea, Petre Keli, Anđele Dejvis, Marija Savija i drugih?“
Ta generacija ima osećaj da je neko maltretira i nipodaštava. Ali osim refleksnih zahteva da se policija razoruža, nedostaju im promišljeni predlozi i inspirativna retorika. Studenti traže novu vladu, ali zaboravljaju da je ova dobila vlast na programu promena, nakon dve decenije korumpiranih prethodnika. Jasno je da je potrebno prepraviti čitav sistem, ne i li popustio sklerotični stisak partijskih šefova.
Čak i 2003, kada je grčka berza dobro stajala i kada je društvo bilo zaneseno materijalnim uspehom, bilo je znakova da se približava kraj: kriminal je bio u porastu i slom društvenog sistema osećao se na ulicama Grčke. U središtu Atine čitavi komercijalni kvartovi postepeneo su se pretvarali u emigrantska naselja. Uprkos negativnom demografskom trendu, desetomilionska populacija Grčke porasla je za milion stanovnika, kada su pridošlice pohrlile iz Afrike, Azije i sa Bliskog istoka. U Atini su se mogli videti rasistički plakati sa slikom uplašenog deteta, i natpisom „Kada porastem, u Grčkoj će biti 3,5 miliona stranaca. ZAUSTAVITE TO.“
Dok su privatni televizijski kanali emitovali glamurozne kvizove i sapunice, indoktrinirajući decu porukama o materijalnom bogatstvu, trošenje se nastavljalo. Kineski proizvodi su preplavili grčko tržište, uglavnom se trošilo na kredit, a 2005. Nacionalna banka Grčke je procenila da dnevna zaduženja po kreditnim karticama dostižu 5,3 miliona evra.
Možda je sve ovo tipično i za zemlje zapadne Evrope, ali nigde se taj proces nije odvijao tako brzo kao u Grčkoj. Za seljačko društvo koje je sve do sedamdesetih izvozilo emigrante, bilo je to previše. Nakon četrdesetogodišnje konfuzne urbanizacije, talas konzumerizma uzdrmao je novu generaciju. Bežali su iz škole da isprobaju novu video igru ili da se provozaju sa prijateljima na novom motociklu.
Zaostavština otpisane generacije neopterećene društvenom odgovornošću očitava se u lakoći sa kojom anarhisti preotimaju mirne demonstracije. Možda harizmatične studentske vođe tek treba da se rode. Umesto provokativnih revolucionara, marširaju bucmasta deca iz srednje klase, kostimirana u „alternativnu“ odeću čiji izgled diktira međunarodni marketing. Izbeljene plavuše kuckaju poruke u pauzi između skandiranja slogana.
Inspirativne studentske demonstracije u Parizu označile su desetogodišnji jubilej 1968. Pa su bili protesti protiv šaha u Teheranu 1978, prodemokratski marševi u Burmi 1988 i još demonstracija – ovoga puta protiv islamske republike koja je nasledila šaha u Teheranu 1998. Za sada nemiri u Atini ne zaokupljaju značajniju pažnju posmatrača, niti nagoveštavaju novu epohu u grčkoj politici. Oni su neuspeh, ne samo tinejdžera na ulicama, već i svih nas ostalih Grka.
The Guardian, 18.12.2008.
Peščanik.net, 24.12.2008.
GRČKA KRIZA