Priča koja se sada pojavljuje u javnosti, da bi Grčka mogla da bude „sledeći Lehman Brothers“, najvećim delom je prenaduvana. Nema sumnje da će bankrot Grčke biti neverovatno bolan. Ali dok na prvi pogled ova analogija izgleda prikladno – dva bankrotirana, sistemski važna igrača koja traže spasavanje – malo podrobnije razmatranje jasno nam govori da je to poređenje pogrešno.

Poslednjh dana, bankari, političari i novinari takmiče se u tome ko će napraviti dramatičnije poređenje Grčke sa Lehman Brothers. Grčki bankrot, kaže član izvršnog odbora Evropske centralne banke Jirgen Stark, mogao bi da nadmaši efekte bankrota Lehman Brothers. Gari Dženkins, šef odseka za ispitivanje obveznica u Evolution Securities, upozorava da bi Grčka mogla postati sledeći Lehman Brothers, kako se investitori budu kretali od jedne do druge mete, što su radili tokom bankarske krize 2008; dok šef Eurogroupe, Žan Klod Junker, tvrdi da je nuđenje otpisa duga Atini „igranje s vatrom“.

Ali iza retorike iz novinskih naslova, ova poređenja jednostavno ne stoje. Prvo, većina ovih koji promovišu taj mit ima lični interes u tome da izbegne otpis ili restruktuiranje grčkog duga. Paralelu sa Lehman Brothers prva je povukla Evropska centralna banka (ECB). Zašto? Iz čistog sebičnog interesa. Podržavajući grčke banke i grčku državu, ECB je preuzela 190 milijardi evra grčkih hartija, čija bi vrednost dramatično pala ukoliko Grčka ne otplati dug.

Mnoge komercijalne banke širom Evrope pridružile su se paničnom horu („likvidnost će presušiti“, „kriza će se proširiti“, „štednja će biti zbrisana“, itd.) iz istog razloga. Bankarski apeli za spasavanje nisu altruističke prirode, već su upućeni sa željom da njihovi profiti ostanu privatni, a da se gubici i dalje socijalizuju.

Ali u tome leži ključna razlika. Za razliku od Lehman Brothers, i države i finansijska tržišta imali su godinu dana da se pripreme za grčki bankrot, sa brojnim upozorenjima pred prologodišnji (prvi) krah. Čak do februara ove godine, investitori su mogli da unovče grčke obveznice sa samo 20% gubitka (pošto se njima i dalje trgovalo sa 80% nominalne vrednosti) – što je bio dobar poslovni potez, imajući u vidu stanje u Grčkoj.

Lehman Brothers je bila netransparentna institucija, u kojoj, pored lažnog knjigovodstva, nije postojala jasna slika o tome ko je zaista bio izložen bankrotu (svi, kako se kasnije ispostavilo). Kao što smo videli, Grčka je lažirala knjige da bi ušla u evrozonu, i nastavila sa tom praksom, ali otkrića i vlasništvo nad grčkim dugom su prilično dobro dokumentovani i shvaćeni, što nije bio slučaj sa Lehman Brothers.

Uz to, kriza sa Lehman Brothers bila je samo vrh ledenog brega. Ona je otkrila stepen izloženosti banaka američkom tržištu nekretnina – koje se pokazalo kao neodrživo. Ponavljam, to je vrlo različito od Grčke. Problemi sa periferijom evrozone dobro su dokumentovani, ali i specifični od zemlje do zemlje. Grčki bankrot neće otkriti novi, skriveni sloj rizika. Niti je grčki dug u znatnoj meri povezan sa evropskim bankarskim sektorom, iako se o tome ne zna mnogo. Ali umesto da iznalazimo načine za zaštitu banaka od Grčke, zar se ne bi trebalo zapitati zašto se ove banke nisu same zaštitile i smanjile nivo leveridža?

Da se ne zavaravamo – širenje rizika je i dalje veliki rizik. Ali hajde da razmotrimo još neke aspekte. Prvo, finansiranje Irske i Portugalije je obezbeđeno u naredne dve godine već postojećim paketima, tako da su one već izvan tržišta. Iako će i dalje biti posledica po sekundarna tržišta, udar će biti manje direktan na državne finansije.

Drugo, najgore banke u Evropskoj uniji već se sada u velikoj meri oslanjaju na podršku ECB, što je samo po sebi problematično, ali teško da se njihova situacija može pogoršati. Za razliku od situacije Lehman Brothers, kada su krediti i likvidnost odmah presušili, ECB ima postojeće mehanize za ovaj problem, koji će ublažiti posledice.

Uz to, kriza je već proširena, čak i nakon prvog paketa pomoći, jer većina ljudi smatra da je grčki bankrot neizbežan. Dakle, širenje krize je i dalje veliki rizik, čak i sa drugim paketom, naročito ako Grčka ne uspe da sprovede stroge mere štednje koje joj se nameću (što nije nezamislivo, imajući u vidu nemire u zemlji i njenu nesposobnost da ispuni prvobitne uslove). U ovom scenariju, imali bismo drugi neuspešni paket od preko 100 milijardi evra i veliko širenje krize, što bi poreski obveznici morali da plate.

Na kraju, ako država čiji BDP u evropskoj ekonomiji učestvuje sa 2,5% može da sruši čitav sistem, to je verovatno znak da je sistem suštinski loše postavljen. Nažalost, političari se služe pogrešnim poređenjima sa Lehman Brothers, što je izgovor za ignorisanje i prolongiranje pravog problema Evrope: nezdrav bankarski sistem bez dovoljno kapitala, i monetarna unija zasnovana na pretpostavci da političari, ukoliko su dovoljno posvećeni, mogu da promene ekonomsku i demokratsku realnost.

E, to je pravo igranje sa vatrom.

 
Raoul Ruparel, The Guardian, 28.06.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 30.06.2011.